Posle "velikog posta" srpske kulture i njene veze sa Evropom i svetom, stigla je prva velika izložba koja pokušava da nadoknadi ono što nismo viđali godinama

      Da li je običan ekser dostojan umetnosti, čak iako je to Ekser kojim je čovek bio prikucan za Krst? Reklo bi se "da" na ovako postavljeno pitanje, ali nemački umetnik Ginter Iker odgovara potvrdno, već godinama, jer mu je taj uobičajeni upotrebni predmet postao sredstvo ("jedno od", ali važno) umetničkog izražavanja. Koliko je nama potrebno eksera da ponovo izgradimo nešto, pokazano je na njegovoj izložbi "Izmrcvareni čovek", koja je nedavno, posredstvom nemačkog Instituta za veze sa inostranstvom, otvorena u Beogradu, u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić".
       Posle godina koje je naša zemlja proživela u političkoj i ekonomskoj izolaciji, konačno smo, bar malo, počeli da primećujemo da smo bili u još jednoj, najstrašnijoj, iako nikada pominjanoj izolaciji - kulturnoj. Mnogi su se bunili, borili, na kraju bar delimično izborili za ukidanje te izolovanosti. Naravno, uz "pomoć sa strane". Za to vreme kulturni nivo u ovoj zemlji je pao tako nisko da to više - ne primećujemo. Porodica koja je vodila politiku, kulturnu politiku i kulturu, vodila ju je tako da će se katastrofalne posledice osećati godinama.
      
       Stanje stvari
       Šund i kič preplavili su našu kulturu ne samo u onom segmentu u kojem se smatra da su oni, maltene, neizbežni već i tamo gde im nikada nije bilo mesto i gde su teško mogli da se pronađu. S druge strane, "pomoć sa strane" stizala je i za kulturne sadržaje, ali na tu pomoć bile su pretplaćene samo osvedočene demokrate koje, nažalost, nisu imale veze sa kulturom, a ni sa umetnošću. Radili su nešto drugo od zvanične kulture, ali to drugo je bilo samo ono što se njima činilo da je kultura. Znači, ne "ženski rukopis", nego na primer "rukopis demokratskih žena".
       Radovi na pomenutoj izložbi koja dolazi iz Nemačke nastali su 1992. i 1993. godine. Pored simboličnog naslova ("Izmrcvareni čovek"), ova izložba pokazuje da smo mi, s našim shvatanjima i pregledom svetskih događaja, još i tada bili u zaostatku za savremenim svetom. Danas, kad ova za nas ne samo simbolična izložba, prvi put posle niza godina dolazi kod nas kao vesnik nekih drugih pomoći našem izmrcvarenom čoveku, skoro da je nismo ni primetili u našim novinama, televiziji čak ni na Internetu koji su zatrpani politikom i starim svađama.
       "Moj neuspeh je moja umetnost", rekao je Ginter Iker u jednom razgovoru početkom 1993. godine.
       Nama sada predstoji prilično veliki posao da tuđe i naše neuspehe, njih je bilo previše za jedan ljudski život, pretvorimo u umetnost.
       Rođen u Meklenburgu (Šlezija), gde je započeo školovanje u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, 1953. godine Ginter Iker nastavlja studije na Umetničkoj akademiji u Diseldorfu, na kojoj je dugo godina i predavao. Danas živi i radi, takođe, u Diseldorfu. Nekoliko godina posle njega iz Istočne Nemačke pobegla je i njegova sestra koja je bila udata za francuskog umetnika Iva Klajna.
       Iker je u Nemačkoj postao poznat kao član grupe "Zero" koju su osnovali Hajnc Mak i Oto Pine, koja je težila ka "reharmonizaciji" ratom uništenog "odnosa između čoveka i prirode". To je bila umetničko-akciona grupa u kojoj je i pisana i izgovorena reč, kao i umetnička akcija, imala istu vredost kao slika, skulptura ili objekat.
      
       Istok, zapad
       Ginter Iker pripada, nezvanično rečeno, diseldorfskoj školi likovne umetnosti, na kojoj su, pored njega, predavali i Jozef Bojs, Jan Dibec, Klaus Rindke, umetnici poznati našoj sredini, ali iz nekog drugog, za nas srećnijeg vremena.
       Umetnici koji su delovali i deluju u Diseldorfu predstavljali su prvi posleratni (II svetski rat) pokušaj da se Evropa suprotstavi sve prisutnijoj američkoj umetnosti, ali i da se, u Evropi, preotme primat koji je godinama držao Pariz.
       Kao i Jozef Bojs, koji je bio nemački pilot, Ginter Iker, dolazeći iz Istočne Nemačke, pokušavao je da umetnosti u posleratnoj Nemačkoj povrati verodostojan sadržaj. Da sa Nemaca skine osećaj krivice koji im je svet nametnuo. Možda nam je baš takav umetnik, baš sa izložbom ovog naziva bio potreban u ovom trenutku, iako, zasad, to nije naišlo na veliki odjek.
       Projekat "Izmrcvareni čovek" (14 "umirenih naprava" i 120 reči agresije) prvobitno je bio deo izložbe pod nazivom "Biti Nemac" (Deutchsein?). Objekti izloženi u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" napravljeni, uglavnom, od drveta i velikih zidarskih eksera govore o agresiji, povredama, razaranju. Ali, oni su umireni i deluju gotovo pitomo, čak kao da nemaju nameru da nekog povrede. Uz njih, Iker je izložio i originalne "slike" rukom ispisanih reči iz Biblije koje predstavljaju tu vrstu agresije. "Slike" su ispisane na nemačkom, rukopisom koji asocira na suze, a njihova kopija ispisana na srpskom jeziku nalazi se na zidovima galerije.
       Čini se da je ova izložba ne samo aktuelna u ovom trenutku, i ne samo jedan od prvih pokušaja da vidimo šta se događa i šta se događalo u Evropi poslednjih desetak godina, već i moguća ideja kako da rešimo mnoge naše ne samo kulturne i umetničke probleme nastale iz "nekulturnih događanja" sa posledicama koje će se najduže osećati baš u zapostavljenoj kulturi.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ