Nacionalna selekcija, kakva će se dogoditi i ovog leta u Veneciji, može biti zanimljiva, ali ne predstavlja ono što bi nazvali relevantnom likovnom scenom. Posledica takve ograničenosti Venecije jeste osnivanje novih bijenala, a mnoga su upravo u zemljama koje smo nazivali periferijom

      Neuobičajena gužva u Galeriji SKC-a pre izvesnog vremena podsećala je na rane sedamdesete i "otkrivanje sveta", kad je legenda savremene umetnosti Jozef Bojs bio samo jedan od uglednih gostiju ove kuće. Predavanje Renea Bloka, Nemca, čuvenog galeriste iz šezdesetih, potom komesara nekoliko prestižnih bijenala novog koncepta i direktora Fridericijanum muzeja u Kaselu, trajalo je više od tri sata jer mu publika prosto nije dozvolila da ode.
       "Nisam očekivao takvu zainteresovanost. To je na mene ostavilo dubok utisak...", kaže Rene Blok, jedan od najuticajnijih moderatora savremene likovne scene. On je pripadnik nove generacije kustosa, komesara izložbi, kuratora koji kao "nezavisne ličnosti formiraju kulturna događanja". NJihova je uloga, sam će pojasniti, da posreduju između umetnika i publike, između umetnosti i finansijskih izvora, uvek na strani umetnika.
      
       Vaš je stav da više nema centara odakle se diktira umetnost, već postoji "centar periferije i periferija centra".
       - Moja generacija je odrasla u centralizovanom svetu. Centar je bila Zapadna Evropa, Pariz, London i možda Berlin. Zadugo je bilo zaboravljeno da postoje druga područja sa svojom kulturom, tradicijom. Dobar primer tog tradicionalnog razmišljanja je struktura Venecijanskog bijenala. Tu svaka zemlja ima svoj nacionalni paviljon. To je svet koji pripada početku prošlog veka, pa možda i polovini veka. Mnogi, ne samo Venecija, nisu shvatili da se svet mnogo promenio. Nastali su novi megagradovi u Aziji, u Južnoj Americi, u Africi.
      
       To bi značilo da je tražiti nacionalna obeležja u umetnosti danas anahrono?
       - Nacionalna selekcija, kakva će se dogoditi i ovog leta u Veneciji, može biti zanimljiva, ali ne predstavlja ono što bi nazvali relevantnom likovnom scenom. Posledica takve ograničenosti Venecije jeste osnivanje novih bijenala, a mnoga su upravo u zemljama koje smo nazivali periferijom.
       Dakle, rekao bih da ne postoji nacionalni kontekst, ali to ne znači da tradicija i nasleđe različitih kultura nisu prepoznatljivi u savremenim umetničkim delima.
      
       Politički angažman je jedna od karakteristika savremene umetnosti na svim meridijanima?
       - To je, rekao bih, rezultat druge polovine prošlog stoleća. Često zaboravljamo da su za današnje stanje u umetnosti odgovorne neke pojave u šezdesetim u koje spada i pokret Fluksus. Taj umetnički pokret je od samog početka bio internacionalan i globalan. Zapravo to je prvi globalni pokret u umetnosti koji se istovremeno događao u SAD, u Zapadnoj i Istočnoj Evropi, u Aziji i delimično u Latinskoj Americi. Ti umetnici su od početka komunicirali na engleskom jeziku. Na engleskom su izmenjivali poruke i izvodili, kad bi se okupili, performanse. Neki od njih su težište svog rada zasnivali na estetici, a mnogi na političkim stavovima. Fluksus je na izvestan način i bio politički pokret usmeren protiv establišmenta.
       Mnogi od tih umetnika nisu se pojavljivali na tržištu umetnina. Ignorisali su ga i kritikovali. Za uzvrat, sistem je njih ignorisao i mnogi su tako prećutani tokom protekle četiri decenije. Prećutani i zaboravljeni. Ipak, izvršili su uticaj na druge umetnike i mnogi su prihvatili njihove ideje i stavove.
      
       Možda su to tek "izvori", ali nije li današnji sistem života taj koji politički budi umetnike?
       - Svakako, danas imamo manje iluzija nego pola stoleća ranije. Umetnici imaju informacije o tome šta se događa, istovremeno znaju da se tim informacijama manipuliše i to ne čine više samo vlade, političke strukture - već se njima manipuliše iz komercijalnih interesa, što je teže prozreti. To znači da se i mnogim vladama manipuliše iz ekonomskih interesa, iz različitih izvora moći. Na to umetnici reaguju, to je taj politički angažman. Oni su kritični ali i sami koriste te medije (manipulacije) i tu nalazim dosta cinizma, posebno u delima mladih umetnika. To više nije ona otvorena kritika iz šezdesetih kad su se umetnici direktno suprotstavljali određenom sistemu, čak izlazeći na ulice. Sad se radi o stavu - znamo šta se dešava, to ne možemo promeniti i otuda cinizam.
      
       Ako nema centara kad je reč o diktatu u umetnosti, oni ipak postoje kad je reč o trgovini umetničkim delima?
       - To je tačno, ali i novi centri ekonomske moći imaju svoju "pijacu". U Koreji posetilac može videti mnogo galerija sa zaprepašćujuće dobrim prostorima. Ako je to moguće, znači da imaju komercijalni uspeh, da mogu opstati. Ima ih više nego u Nemačkoj, na primer. Trguje se delima nama slabo poznatih umetnika, ali, kako sam video, oni imaju zaista visoku cenu. Tako je u Australiji, u Japanu, ono što me je iznenadilo, tako je i u Turskoj. U Istanbulu, oni za koje sam ja zainteresovan nemaju prođu na tržištu, ali je imaju drugi, konvencionalni i prodaju se veoma dobro.
      
       Mnogi mladi avangardni umetnici ne žive od umetnosti kojom se bave već rade niz drugih posve različitih poslova?
       - Mnogi mladi umetnici rade različite poslove da bi preživeli i da ne bi pravili kompromise u svom delu. To je izuzetno važno - nepristajanje na kompromis.
       Kad sam imao galeriju, i ja sam tako radio. Radio sam u pošti, radio sam na pijaci, prodavao voće, svaki posao koji sam našao za pre podne kako bih posle podne mogao da otvorim, otključam vrata galerije. Ali, nisam prodavao lošu umetnost da bih preživeo, a mogao sam i to da uradim. Mogao sam da prodajem grafike umetnika koje je tržište tražilo ali nisam hteo da pristanem na kompromis. Jer, kako bih mogao da podržavam vrlo mlade umetnike za koje sam se odlučio da stojim iza njih, a da istovremeno ispod tezge "valjam" nešto u šta ne verujem?
       Dominacija žena - moda ili nova snaga?
       Istinu govoreći, u tome ima i ponešto od mode. Niko nije imun na modu, pa ni kustosi. Ono što primećujem u pojedinim oblastima, to su i političke smernice da se ženi da prednost. Tako u Nemačkoj danas imate oglas u kojem se traže profesori na akademiji sa naznakom da je poželjno da kandidat bude žena.
      
       Videli ste, ovom prilikom, i nešto od naše likovne scene?
       - To je apsolutno na međunarodnom, svetskom nivou. Moram tako da kažem mada mrzim da upotrebljavam tu frazu. Ali, bitno je delati, a ne sedeti u kući i čekati da neko pokuca na vrata. To bi moglo potrajati vekovima. Neophodno je rad izlagati, naravno ne samo ovde. Ta dela moraju naći put do svetskih izložbi. Morate biti aktivni, imati inicijativu i tako pomoći sebi, mislim na jugoslovensku likovnu scenu koja ima snažne kreativne potencijale.
      
       SAVO POPOVIĆ