Od magistra Jovana Ćirića nema, u ovom trenutku, u smederevskoj železari, zahvalnijeg sagovornika o svetskoj industriji čelika i izgledima domaće železare da nađe svoje mesto u onom delu te industrije koji nešto znači na tržištu. Ćiriću, koji je radni vek proveo na poslovima vezanim za obezbeđivanje tehničkih uslova za proizvodnju čelika uključiv i dugogodišnji staž zamenika generalnog direktora, postavljamo pitanje:
      
       Kako biste opisali budućnost smederevske železare?
       - Koncern "Sartid 1913", kako se železara zvanično zove, u doglednoj budućnosti vidim isključivo u sastavu jedne od svetskih kompanija.
      
       Da li se ta kompanija možda zove "Tisen-Krup" koju su u poslednjih mesec i nešto dana posećivali i vaši direktori i premijer Vlade Srbije sa nekoliko svojih ministara?
       - Hoće li to biti "Tisen-Krup", "Fest alpina", "Isinor", "Britiš stil" ili neko peti, manje je važnije pitanje od onoga da "Sartid" mora ući u neku od integracija. Proces ukrupnjavanja u svetskoj industriji čelika je takav da više niko ne može ostati izvan toga. Uostalom, sve te kompanije međusobno sarađuju do te mere da je najmanje važno kako se koja zove. Bitno je da si u sistemu i da možeš da proizvodiš čelik na kome se zarađuje. Profit je u industriji čelika postao okosnica svega i pravilo koje danas važi jeste - ili profit ili te nema.
      
       To je sasvim drugačiji prilaz od onoga od pre deset ili petnaest godina kada se smatralo da je čelik strateška roba zbog čega su gotovo sve države vodile privrednu politiku koja je na određen način bila naklonjena nacionalnim industrijama čelika. Šta se to promenilo?
       - Vlada uverenje da je ledi Tačer inicirala privatizaciju britanske industrije čelika. Od menadžera iz "Britiš stila" lično sam saznao sledeće: oni su otišli kod Tačerove sa predlogom da vlada preuzme jedan broj zaposlenih iz železara koji se nikako nisu uklapali u nastojanje menadžmenta da modernizuje proizvodnju i smanji troškove. Pitala ih je šta nude zauzvrat. Rekli su da će čeličane, ako im se na taj način pomogne, moći da ostvaruju velike profite a vlada će se naplatiti iz oporezivanja tih profita. I zaista se to i desilo: vlada gospođe Tačer je za svega tri godine povratila sav novac koji je uložila u preuzimanje viškova zaposlenih iz industrije čelika, a železare su u međuvremenu našle privatne investitore (akcionare) i modernizovale celokupno poslovanje.
       Britanski primer je samo dobra ilustracija šta se u ovom sektoru zapravo desilo. LJudi iz železare sada i bukvalno sede u metalopreradi, prate šta se tamo dešava i onda ovima nude rešenja koja će im doneti uštede. Železare sada, na primer, u fabrike automobila šalju gotove otpreske za karoseriju, pri tom elektropocinkovane i hemijski pripremljene.
       Indikativan je, između ostalog, i primer kako su britanski "Britiš stil", francuski "Isinor" i nemački "Tisen-Krup" udružili novac u razvoj belog lima od koga se prave konzerve i limenke za piće i preotele to tržište koje je bila zauzela aluminijumska industrija.
      
       Šta treba da se uradi u "Sartidu" da bi mogao da uđe u partnerstvo sa nekom od tih grupacija?
       - Više stvari. Prvo da država preuzme železarine spoljne dugove ili nađe način da se oni otpišu; zatim da država i "Sartid" zajedno definišu program restrukturiranja uključujući i pronalaženje rešenja za višak radne snage, te da se nađe način za hitno ulaganje zarad smanjenja energetskih troškova koji sada veoma mnogo opterećuju svaku tonu čelika.
      
       S. P.