"Sartid" proizvodi dobar čelik i izvozi ga. Problem je što je taj čelik preskup

      Da smederevska železara ne bi otišla u staro gvožđe, užurbano se sa koncernom "Tisen-Krup" priprema ugovor kojim bi se preciziralo da konsultanti ove kuće ponude rešenje za osposobljavanje "Sartida" da proizvodi čelik na kome će, umesto dosadašnjih gubitaka, ostvarivati profit. Nezavisno od ovoga, jedna ekipa "Sartidovih" direktora nedavno je bila u Dortmundu gde je dogovoreno da Nemci u najskorije vreme pošalju spisak opreme iz tamošnje, već ugašene železare, koja bi, po njihovoj proceni, mogla da se iskoristi u "Sartidu".
       U "Sartidu" je prošle godine proizvedeno 840 hiljada tona čelika. Najveći deo (6oo hiljada tona) prodat je u izvozu, što na najbolji način ukazuje na bedno stanje domaće industrije koja koristi čelik. No, upravo je taj izvoz u ovom trenutku kamen o vratu Smederevcima protiv kojih je pred odgovarajućom međunarodnom arbitražom pokrenut antidamping postupak. Taj se postupak pokreće kada se posumnja da se neka roba u izvozu prodaje ispod cene koštanja. Ako, dakle, arbitraža utvrdi da je to tačno, onda se takvom izvozniku na određeno vreme (ponekad i trajno) zabranjuje izvoz u zemlje koje uvažavaju takve presude i takva pravila igre. Mada su i ranije imali slične zabrane, Smederevci su uspevali da obilato izvoze. Pravi podvig je ostvaren u vreme sankcija, tačnije 1997. godine, kada je proizvedeno (rekordnih) više od milion tona čelika, od čega je gotovo sve prodato u izvozu. Dobar deo tog čelika našao se upravo na tržištu razvijene Evrope.
      
       Nemačka ponuda
       Priča o proizvodnim i izvoznim rekordima najbolja je argumentacija u rukama onih koji tvrde da se u Smederevu zaista može praviti dobar čelik. Najveća mana tog čelika je što je veoma skup. Čak i onda kada u njegovu cenu nisu uračunati anuiteti, samo spoljni dugovi zajedno sa kamatama verovatno premašuju milijardu dolara.
       Za mnoge je iznenađenje kada saznaju da razlog za tu "skupoću" nije u činjenici što Srbija nema svoju rudu. Prema najnovijim kalkulacijama, ruda (zajedno sa transportom iz Južne Amerike ili Afrike) čini tek 17 odsto cene gvožđa koje potekne iz visokih peći. Daleko najveću stavku u ceni takvog gvožđa (sa 55 procenata) čini koks. Ako bi se visoke peći preuredile i ako bi umesto koksa trošile ugljenu prašinu, onda bi cena gvožđa na izlazu iz visoke peći bila za četvrtinu manja. Računice pokazuju da bi prepravljanje jedne visoke peći koštalo oko 25 miliona maraka, u čemi bi uvozna oprema iznosila 17 miliona.
       Ugašena "Tisen-Krupova" železara iz Dortmunda ima tu opremu i upravo je to bio predmet interesovanja "Sartidovih" direktora kada su nedavno bili u tom gradu. O tome da li bi taj potez (uvoz polovne opreme za uduvavanje ugljene prašine u visoku peć koji bi se plaćao čelikom) bio dobar ili loš, tek će se ozbiljno raspravljati. Kako sada stvari stoje, ocene "Sartidovih" inženjera biće potpuno oprečne.
       Drugi veoma veliki trošak, koji opterećuje cenu smederevskog čelika, takođe dolazi iz energetske sfere. Da bi se sa postojećom tehnologijom (koja je kupljena u Engleskoj i Nemačkoj i u to vreme bila u svetskom tehnološkom vrhu) dobili limovi i trake, potrebno je tečni čelik ohladiti na sobnu temperaturu, pa to u komplikovanom tehnološkom postupku ponovo zagrejati na 1 300 stepeni. Da bi se ova skupa operacija preskočila i dodatno smanjila cena finalnog čelika (ovog puta za oko 15 odsto) potrebno je da se investira oko 50 miliona dolara. Grupa "Tisen-Krup" po- nudiće opremu i za to, takođe već korišćenu u ugašenoj dortmundskoj železari. Očekuje se da će se oko eventualnog preuzimanja te opreme "Sartidovi" stručnjaci takođe razići.
       Bilo kako bilo, da bi se u Smederevu proizvodio čelik na kome se zarađuje, neophodno je, kao prvo, rekonstruisati one delove železare gde se sada prave veliki troškovi, otpustiti dobar deo zaposlenih, osposobiti menadžment, naročito onaj koji je zadužen za prodaju i još niz detalja među kojima je i otpis spoljnih dugova jer sa njima proizvodnja čelika u "Sartidu" nikada ne može biti rentabilna.
       Smederevska železara ima dve visoke peći ukupnog kapaciteta 1,8 milion tona sirovog čelika godišnje i valjaonice u kojima godišnje može da se proizvede tri miliona tona traka i limova. Procenjuje se da je sve ovo koštalo ne manje od 3,5 milijarde dolara po tekućim cenama što je verovatno najveći investicioni trošak po toni čelika napravljen igde u svetu.
      
       Loše prognoze
       Dodatna je nevolja što se izgrađeni kapaciteti mogu koristiti tek polovično, jer nije izgrađen kanal koji je železaru trebalo da spoji sa Dunavom, niti je, pak, do kraja postavljena železnička infrastruktura koja može prihvatiti sve to što kroz železaru treba da prođe. Sadašnja infrastruktura je takva da omogućava nesmetan rad tek jedne visoke peći a kako stvari stoje, nije realno očekivati da će se bilo šta u dogledno vreme (ili ikada) tu nešto promeniti.
       Nećemo ulaziti u detalje kako se desilo da se svojevremeno sasvim opravdana ideja o gradnji železare koju će u poluprečniku od 200 kilometara okruživati takvi kupci kakvi su proizvođači vagona, lokomotiva, traktora, kombajna, automobila, alatnih mašina, pretvorila u potpuni investicioni fijasko praćen opravdanim gunđanjem sa svih strana. Prosto stoga što to ne bi nimalo pomoglo u traganju za rešenjem koje smederevske metalurge može eventualno održati na nogama.
      
       Globalizacija
       Za tu svrhu mnogo je uputnije upoznati se sa time šta se u međuvremenu dešavalo u svetskoj industriji čelika. U vreme kada je počela gradnja nove železare u Smederevu prognozeri su tvrdili da će svet na početku 21. veka trošiti dve milijarde tona čelika. Žestoko su, međutim, omanuli: potrošnja nikada nije premašila 800 miliona tona a u treći milenijum se ušlo sa 750 miliona tona. Povučene prognozama, mnoge zemlje su, poput Srbije, izgradile kapacitete koje nikada nisu do kraja iskoristile. Šta se zapravo desilo?
       Železare iz razvijenog sveta usvojile su nove tehnološke postupke koji su omogućili da se iz manje tonaže dobiju proizvodi istih ili boljih svojstava. Istovremeno je veoma mnogo urađeno na smanjenju proizvodnih troškova. To je podrazumevalo velike investicije koje je bilo lakše obezbediti uz ukrupnjavanje proizvodnje i specijalizaciju. Kao nužna posledica svega, jeste globalizacija tržišta. Danas praktično na sceni ne može opstati niko ko nije deo nekog od proizvodnih koncerna koji, i pored toga što se žestoko sukobljavaju na tržištu, zajednički ulažu u razvoj novih proizvodnih tehnika i čelika sa novim svojstvima.
       Sada se postavlja pitanje koje su pretpostavke da neka od manjih železara, poput smederevske, dobije uopšte šansu da postane deo jedne od svetskih grupacija. Na prvom mestu je sposobnost da iz njihove proizvodnje izvlači profit. A da bi se mogao ostvariti profit iz bilo koje proizvodnje, ili kakve druge delatnosti, onda tome mora da prethodi institucionalna infrastruktura - kako je to početkom marta našim preduzetnicima objašnjavao američki ekonomista DŽozef Stiglic.
       Jedan segment te institucionalne infrastrukture upravo je ponudila, u formi poreskih zakona, Vlada Srbije.
      
       SLOBODAN PEJOVIĆ