Kad mi je jednom Dragan Tomić iz Simpa rekao da o lekovima ne možemo ekonomski razmišljati, morao sam da ga podsetim da litar njegove kisele vode košta više od litra fiziološkog rastvora

      Miodrag Babić, predsednik Hemofarma iz Vršca, uspeo je da na čelu ove firme opstane gotovo dvadeset godina, od četrdeset koliko ona postoji. Tokom poslednje decenije, optuživan je da je režimski direktor, poverljiv čovek SPS-a i JUL-a. U isto vreme bio je u sukobu sa bivšom ministarkom zdravstva Leposavom Milićević, a nije bilo obostranih simpatija ni sa njenim naslednikom, Milovanom Bojićem. U oštrom sporu bio je i sa Milanom Panićem. Posle smene vlasti preživeo je najnoviju "seču direktora" - krizni štabovi u njegovoj firmi nisu se zapatili. U Hemofarmu radnici redovno primaju plate. Kolike, to je poslovna tajna. Ima razgranate veze i u svetskoj farmaceutskoj i sportskoj industriji. Usled sankcija, prekida poslovnih odnosa sa svetom, sistematskog uništavanja domaće farmaceutske industrije, nelojalne konkurencije, obezbedio je da Hemofarm izraste u jednu od najjačih srpskih firmi, sa velikim izvozom.
      
       Zašto nema lekova? Može li se sad, pošto su upravo poskupeli, očekivati da se vrate u apoteke?
       - Jednostavno rečeno, nikad nema robe kojoj se ne priznaje njena ekonomska cena. U svakoj ekonomiji, kad je cena loša - nema robe. Treba se osloboditi iluzije da proizvođač može da propada, a robe da bude. Godinama su u ovoj oblasti ignorisani ekonomski principi. Proizvod ne može biti jeftiniji od cene koštanja. Odnosno, može neko vreme, a onda on nestaje sa tržišta. Zanimljivo je da su istovremeno velike ekstraprofite ostvarivale firme koje posluju poslednjih nekoliko godina, a imaju profit duplo veći od troškova. Postoje firme sa jednim zaposlenim i stopom profita od 120 odsto. Čime se ti ljudi bave? Ja ne znam oblast u kojoj je u normalnim uslovima moguće postići više od 20 odsto profitabilnosti. Nije prirodno da farmaceutska industrija ima profitabilnost od jedan do dva odsto. Od 1996. godine imali smo zamrznute cene, a troškovi su rasli po tržišnim uslovima. Pokušali smo to da objasnimo državi, pa je juna prošle godine cena malo povećana, na jedvite jade, ali to nije bilo dovoljno. Zato i mi moramo tržišno da se ponašamo, proizvodimo ono što je iole profitabilno, pa se tako sužava lista lekova koje nudimo tržištu.
      
       Iz kojih je razloga prethodna vlast "štitila standard građana" jeftinim lekovima kojih nema na domaćem tržištu, ali su se mogli kupiti, po višim cenama, na tržištima okolnih zemalja?
       - Tim floskulama pravdalo se ono što je stajalo iza svega, a to je uvoznički lobi, kome je i te kako pogodovalo da se ova industrija onesposobi da radi i da bude što više nestašica koje će, onda, oni uvozom na razne načine pokrivati. Pri tome, svi će oni profitirati, a najgore će proći onaj koga "štite", krajnji korisnik.
      
       Ko čini taj uvoznički lobi - da li su to bili pripadnici režima, ili zastupnici stranih multinacionalnih kompanija koje, po prirodi, teže da uguše domaću proizvodnju i zauzmu tržište, ili su to sve zapravo isti ljudi?
       - Te podatke ko čini uvoznički lobi lako možete dobiti prema dozvolama za uvoz koje se izdaju u Saveznom ministarstvu zdravlja, ili prema carinskim deklaracijama. Ima tu i državnih firmi, miljenika režima, ali i uspešnih privatnika koji su sad verovatno preveslali na drugu stranu. Neki su pravili ekstraprofite koristeći svoje veze i sa ljudima u zdravstvu. Zanimljive su cifre koje su trošene na uvoz gotovih lekova. Praktično, uvoz gotovih lekova bio je veći nego uvoz sirovina. Jedna iscrpljena ekonomija pronalazila je volšeban način da potroši više od sto miliona dolara godišnje na uvoz lekova, potrošnog materijala i tako dalje. Uvoze se citostatici koje je Hemofarm nekad proizvodio. Naravno, sve je to bilo motivisano ličnim i grupnim interesima, možda i haosom i konfuzijom, a možda i plemenitim namerama da se ono čega nema obezbedi.
      
       Možda je bilo plemenitije da se omogući domaćim fabrikama da proizvode lekove?
       - Možda, ali to je stvar onih koji regulišu pravila igre. Vlada određuje pravila igre, a proizvođači treba da koriste sve mogućnosti tih pravila. Ali, to je prošlost, nama je važno da je Hemofarm preživeo. Mi smo neke lekove radili na svoju štetu, sa osećanjem odgovornosti prema pacijentima. Nismo mogli da budemo ekonomski surovi. Zamislite apsurd - pošaljete čoveka na operaciju koja košta 40 hiljada maraka, a onda ga ostavite bez preparata koji bismo mi vrlo rado radili za pet maraka, a moramo da ga radimo ispod jedne marke. Ako nam je bilo stalo da taj čovek preživi, pa smo toliko uložili u njegovu operaciju, zar nije glupo da se to sve upropasti zbog tih nekoliko maraka. Mi smo se trudili da esencijalne lekove radimo jer je naš teren takav da se ne možete voditi isključivo ekonomskim rezonima. Opet, kad mi je jednom prilikom Dragan Tomić iz Simpa rekao da o lekovima ne možemo ekonomski razmišljati, morao sam da ga podsetim da litar njegove kisele vode košta više od litra fiziološkog rastvora.
      
       Tretira se, znači, kao uspeh što je u protekloj deceniji preduzeće uopšte uspelo da preživi?
       - U principu da, ali mi se time nismo zadovoljili. Stalno su nam rasli troškovi a, s druge strane, nisu nam dozvoljavali povećanje cena. Mi smo ipak prošle godine ostvarili dva i po puta veću proizvodnju nego 1990, dok je prosek srpske privrede jedva polovina tadašnje proizvodnje. Kako da ne budem zadovoljan. Jedino nisam zadovoljan što nismo dobili nagradu za taj uspeh, što smo urnisali opremu, što smo radili u četiri smene, maksimalno smo štedeli na troškovima, a nismo dobili profit koji smo zaslužili. S druge strane, neki su bez "krivice" mnogo dobro prošli. Pravila igre nisu bila regularna. Sad je nova vlada odgovorna kakva će pravila igre postaviti. Ne sme da pravi ni nagle skokove, posebno kad je reč o osnovnim životnim namirnicama, ljudi su na to osetljivi. Treba podržati najuspešnije firme, koje imaju iskustva na svetskom tržištu, tako što im se neće smetati.
      
       Kakvi su izgledi da se naša preduzeća, pa i dobra, koja su se u protekloj deceniji borila da prežive, u dobroj meri raubovanjem kapaciteta, sad odjednom uključe u svetsku trku?
       - Što se ove firme tiče, iako smo prilično iscrpljen trkač, možemo se uključiti u trku. Očuvali smo odnose sa svojim partnerima, razvili nove kooperacije, koliko smo mogli, ulagali smo u nove tehnologije. Sad nam treba rekonstrukcija, otklanjanje uskih grla, u vrednosti 35-40 miliona maraka, samo za opremu i tehnologiju. Za sve to imamo sopstveni nou-hau. To nam bar nije bilo skupo, ulagali smo u najbolje studente, stipendirali ih, obezbeđivali im stanove, praksu, usavršavali ih po svetu sve ove godine. To je jedan od naših jačih resursa.
      
       Koji je bio motiv da otvarate fabriku u Kini?
       - Obezbeđenje udela u tržištu i nastojanje da ne izgubimo korak sa svetom koji je pohrlio u Kinu. Velike svetske firme iz ove branše imaju i po petnaest fabrika u Kini. Cilj nam je bio da bar učestvujemo u podeli tržišta, kad smo već zbog sankcija zakasnili u Češku, Poljsku, što mi je zaista žao, u Kini nismo smeli da omanemo. Sad tamo preživljavamo period adaptacije i borbe za tržište, što uopšte nije lako. S druge strane, registrujemo naše lekove u Švajcarskoj, Engleskoj, Kanadi, Nemačkoj, da bi izašli na najrazvijenija tržišta. Već smo vrlo uspešni u Rusiji, susednim zemljama, na Bliskom istoku,u Severnoj Africi. Nemamo kompleks, mi idemo u svet. Ako se mogu prodavati lekovi iz Irske, zašto ne bi iz Srbije.
      
       Proteklih godina govorilo se da su kod nas uvoženi neatestirani lekovi sumnjivog kvaliteta. Sad je u toku spor novog ministra zdravlja sa ICN Galenikom zbog insulina iz Kine.
       - Zaista je došlo do usijanja, mnogo se ispolitizovala ta priča, smatram i da je mnogo štete naneto. Treba reći da se nesrećno poklopilo - pomoć koja je stigla iz Kine nije bila podeljena kada je stigla, nego je stavljena u magacin. Onda je došla ona luda ideja o uvozu jeftinih lekova, da bi se, bože moj, ova bogata industrija naučila pameti. Kad su ti lekovi uvezeni, to se sve pomešalo, pa je na kraju stigao nalog da se sve to isporuči i to se sve našlo na jednoj gomili, bez registracije i atesta. Na kraju je generalizovano da kineski lekovi ne valjaju. Zemlja koja nema sredstava da plati proizvodnju domaćih lekova, dozvoljava da joj uvezeni lekovi propadaju. Verovatno se ministar, u želji da razluči dobro od lošega, malo drastičnije izrazio, ali dočekan je na nož. Treba spustiti loptu na zemlju i isključiti svaki trgovački rezon. Ne zaboravite da je Kina jedan od najvećih svetskih proizvodača farmaceutskih sirovina. Generalno reći da ne valjaju kineski lekovi, jeste, blago rečeno, neukusno.
      
       Da li su preterane tvrdnje da je politikom uvoza lekova i ponašanjem o kojim ste govorili, dovedeno zdravlje nacije u pitanje?
       - Pogoršanje uslova života, što je naš slučaj, pogoduje raznim oboljenjima, a samim tim se otvara potreba za lečenjem. Sigurno da je ugroženo zdravlje stanovništva prvo zbog opšteg osiromašenja, potom zbog ovakvih eksperimenata. Nestašica lekova je tragična i nedopustiva. Imali smo eksperimente na živo i oni ne smeju da se ponove. Kad ste čuli priču o prevenciji i zdravlju? To je kod nas tabu tema, luksuz, šta li? Nije suština samo u cenama. Mora napokon da se napravi strategija razvoja farmaceutske industrije. Svaka država strateški štiti svoju proizvodnju lekova. Treba stvoriti uslove da vlasnici novih patenata i tehnologija imaju interes da dođu i ugovore kooperacije sa domaćom industrijom. Ako ovde dajete podršku uvozu gotovih lekova, što bi neko dolazio i ulagao u proizvodnju? Pogotovu ako se drže apsurdno niske cene lekova. Ako bolnicama i apotekama pošaljemo lekove po apsurdno niskim cenama, oni otuda "iscure".
      
       Kako ste izbegli da vam svojevremeno Gorica Gajević uđe u Upravni odbor na mesto predsednika?
       - To je bila neka igra unutar partije da bi se Gorica Gajević istisla iz vrha, iz Miloševićeve blizine, pa je trebalo pokazati da za nju postoji rešenje. Onda je serviran njen dolazak u Hemofarm, samo da se ukloni. To se događalo pred sam kongres SPS-a. Ali nisam stekao utisak da je to bila njena želja ili da je iza toga postojala neka ozbiljnija namera. Znam da bi ona bila veoma loše primljena i u gradu i u fabrici, jer ovo nije kuća gde se može naći hladovina. Ovde se krvavo radi, što je i ona znala i sumnjam da bi tada rizikovala. Ja sam uvek tražio jake i sposobne ljude, koji umeju da se snađu i po tome ih biram, a ne po političkoj pripadnosti. S indignacijom odbijam primedbe da u Hemofarm primam socijaliste. Ja primam sposobne ljude, za koje ocenim da mogu da ponesu odgovornost, ma sa koje strane.
      
       Dokle je Hemofarm stigao sa privatizacijom, od prvog pokušaja još po zakonu Ante Markovića do sada, kad se čeka novi zakon?
       - Zalagao sam se za Markovićev program. Mi smo odmah krenuli. Iskoristili smo tadašnji zakon, formirali smo akcionarsko društvo, ušli smo u privatizaciju sa radničkim akcionarstvom, potom smo ušli u drugi krug i sproveli 93 odsto privatizacije. Onda je došao onaj zakon koji su mnogi nazvali "Đinđićevim" jer ga je on predložio, a vlast ga izobličila i iskoristila da se ponovo ovlada privredom, jer ovde je uvek stil političkog vladanja bio stvaranje nesigurnosti kod menadžera i upravljanje privredom kroz taj svetski specijalitet, društvenu svojinu. Na kraju nam je Agencija za procenu vrednosti kapitala ponudila da zadržimo 44,3 odsto akcija. Prvo sam mislio da se sudim sa njima, ali saradnici su me ubedili da smo mi tu šuti, a ne rogati, pa smo to prihvatili i zastali sa privatizacijom, malo i razočarani. Imali smo i akcionara koji su prodali svoje nekretnine i kupili akcije. Ipak, nismo se dali - ušli smo u još jedan krug dokapitalizacije želeći da se zaštitimo od mogućih političkih potresa, možda i nekritičkog preuzimanja fabrike, da bismo došli do 51 odsto akcija. To nas je i spaslo. Sada, čim je guverner Mlađan Dinkić izjednačio zvanični i tržišni kurs, krenuli smo u privatizaciju, da bih doživeo da preko javnosti budem napadnut i gurnut u društvo ljudi koji pre toga nisu ni počeli privatizaciju. Hemofarm je 82 odsto privatizovan. Ostaje da se vidi šta će novi zakon doneti i da se najverovatnije nađe strateški partner i okonča čitav taj postupak.
      
       Vi ste angažovani i u košarci, član ste Predsedništva Olimpijskog komiteta, vaša firma dosta ulaže u sport. Može li se kod nas od sporta napraviti ozbiljan biznis, što on u svetu jeste?
       - To je moj drugi život, nalazim u tome zadovoljstvo. Volim košarku kao sport i ljude okupljene oko nje. Nastojao sam da tamo radim nešto gde mogu biti koristan. Uglavnom sam se bavio marketingom, obezbeđenjem stranih i domaćih sponzora. Moramo biti svesni da se i tu dosta ulaže. To je u razvijenom svetu veliki biznis, biznis slobodnog vremena i ljudi su od toga napravili čitavu industriju. Sport je u Americi jedna od najunosnijih i najprofitabilnijih privrednih grana. Verujem da smo na putu da i u našoj zemlji napravimo strategiju razvoja sporta.
      
       Veliki broj srpskih direktora ovih meseci su u ozbiljnoj defanzivi, u strahu od kriznih štabova. Kako ste vi to izbegli?
       - To vam je isto kao da zdravog čoveka pitate kako je preživeo grip. Imam mnogo prečih poslova, a pravo rečeno, pregurao sam i teže periode. Ali da se razumemo - nemam ništa protiv, i čak kao akcionar imam interes, da posle mene dođe bolji od mene, da se povučem i gledam kako on bolje radi. Ali mora da se poštuje procedura, neće nikog dovoditi oni koji nisu za to ovlašćeni. Pogledajte samo rezultate poslovanja proteklih meseci - pada proizvodnja, pada prodaja, pada izvoz, a raste uvoz i rastu plate. Ja ne znam samo kako će te lepe želje da se ostvare. Možda mi i nismo najbolji željeni direktori, ali je verovatno najbolje što sada imamo. Zaista je apsurdno olako smenjivati te ljude, činiti ih nesigurnim. Sve mora da počiva na uspešnoj ekonomiji, a šta će da bude ako je mi još više urnišemo. Nema više ujke iz Amerike koji će da nas dotira i da održava sistem u svojoj samoupravnoj iluziji, gde je trebalo svake godine upumpati po četiri-pet milijardi dolara. Taj festival više neće da dođe u naše mesto.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ