O subini pet hiljada lica sa Kosova ništa se ne zna. Istrage se ne pomeraju s mrtve tačke. Dok dole ne bude reda i zakona, bol njihovih porodica se neće umiriti.

      Duška Đinovića (39), Srbina iz Orahovca, električara, 17. jula 1998. presreli su na ulazu u Orahovac poznanici Albanci obučeni u OVK uniforme i - odveli. Duškova dalja sudbina je nepoznata.
       U dve rečenice - drama. Duškov brat od strica Ranko Đinović ne može da prihvati da tako može da nestane drag rođak: "Rođeni smo istog dana, zajedno slavili rođendane." Dobar čovek: "Osvetlio je taj kraj. Dobročinitelj. Toliko toga uradio bez nadoknade." Otmica je kao košmar: "Nevin čovek. Sretnu ga bivši susedi, poznate osobe i odvedu. I nikad niko ništa ne preduzme." Nada, ipak, tinja: "Ako bog da, on je živ... Mislim, kako on dole obilazi naše kuće srušene do temelja. Slaže ciglu po ciglu. Podiže polomljene krstače. Pali sveće u srušenim crkvama. Mislim, moramo se na kraju obradovati... Sresti. O drugom ishodu ne želim da razmišljam." Ranko Đinović je predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. NJegovo udruženje ima spisak od 1 300 lica slične sudbine.
       Nedavno su protestovali pred Narodnom skupštinom Srbije. Odatle su ih poslali u vladu. I pre toga na desetine javnih protesta. "Kad ne bi izlazili, zaboravili bi nas. Dosad je preko 120 hiljada građana potpisalo našu peticiju 'Ili život, ili kosti'. Predsednik Koštunica nas je primio tri puta. Protestujemo pred ambasadama zemalja NATO-a. 'Naša nada - u vašim rukama' zove se ta akcija. Oni moraju nešto učiniti. Više od 200 kidnapera iz OVK normalno živi na Kosovu. Neki su u najvišoj vlasti. Neki u vođstvu partija", priča Đinović.
      
       Varljive brojke
       Statistika Međunarodnog crvenog krsta beleži 5 300 zahteva za traženje nestalih. Svaka temeljnija analiza učiniće ovaj broj relativnim. Recimo, u zbir ulaze i Albanci koji su bili ili su još u zatvorima po Srbiji. S druge strane, Fond za humanitarno pravo (FHP) utvrdio je da je 12. juna 1999, od dolaska Kfora, do kraja 2000. "nestalo pod nerazjašnjenim okolnostima ili oteto najmanje 932 nealbanca" što je dvostruko veći broj od onog koji je poznat Crvenom krstu. Raseljavanje u paničnoj žurbi, mogućnost da su nestale čitave porodice pa nema ko da prijavi, neočekivano velika neefikasnost vojnih i civilnih vlasti na Kosovu, nemogućnost objedinjavanja statistika i ujednačavanja metoda brojanja, čine svođenje brojnog stanja u ovoj tragediji nemogućim.
       Na primer, knjiga "Otmica i nestanci nealbanaca na Kosovu" (pripremila LJiljana Bogdanović) Fonda za humanitarno pravo u uvodu ističe da "ne daju potpunu i najtačniju sliku o nestalim Srbima, Romima, Bošnjacima, Crnogorcima i pripadnicima Vojske Jugoslavije i policije. Izveštajem nisu obuhvaćeni slučajevi nestanka i otmica u 1998. godini, kao ni slučajevi posle dolaska Kfora koje FHP nije uspeo nezavisno da istraži."
       Fond procenjuje da je u toku bombardovanja NATO-a "preko 1 500 Albanaca nestalo posle zatvaranja", a od dolaska Kfora 593 nealbanca, uglavnom civila. Od toga je utvrđeno da je 257 tih lica hapsio OVK, a 336 ih je "nestalo pod nerazjašnjenim okolnostima". I paradoks: "Najveći broj nestanaka dogodio se u gradovima u kojima nije bilo, u vreme bombardovanja NATO-a, masovnijeg nasilja srpskih snaga prema albanskim civilima."
       Da je na Kosovu na delu nešto drugo što se ne može svesti na kušnerovsku filozofiju o "višku emocija", "revanšizmu zbog nasilja koja su Srbi počinili nad Albancima" ili o "normalnoj pojavi posle promene vlasti" - pokazuje i činjenica da je "u drugoj polovini 1999. i 2000. godine nestalo preko 300 Albanaca. Ima indicija da je reč o političkim otmicama."
       Uvid međunarodne administracije koja upravlja Kosovom u tokove albanskog društva je, očigledno, sasvim površan. Strateška odluka NATO-a da svoje ratne saveznike na terenu u vazdušnom ratu sa Vojskom Jugoslavije pretvori u Kosovski zaštitni korpus, postaje nerešiv problem za Kfor i Unmik. Albanci su to pretvorili u pohvalu i pravo na amnestiju za sve što su učinili i što čine. Ono što zapadnjaci zovu "transparentnost", odnosno javnost rada, suštinski je strano društvu fisova, vlasti koja se zasniva na dogovoru moćnih porodica. Tako se pritisak Albanaca nad nezaštićenim Srbima, Muslimanima, Romima i ostalima, sada seli i na unutrašnje međualbanske obračune.
      
       Čari politizacije
       LJiljana Bogdanović koja je radila za FHP (koji inače ima kancelariju u Prištini) u razgovoru za NIN opisaće stanje eufemizmom - "malo kriminalizovano društvo", da bi se u objašnjenju došlo do suštine da svedoci (svakako ne iz razloga rascvetale slobode) uglavnom ne prihvataju da govore o onom što su videli i što znaju. Ona priznaje i da je Unmik "malo neprilagođena policija", jer kad krene da privede svedoka, "opkoljava zgradu, s puškama u rukama ulaze, svedoci beže kroz prozor". Tako rasvetljavanje sudbina stvarno nestalih ljudi u "malo neobičnoj simbiozi" drastičnih suprotnosti postaje nemoguće.
       Predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava Sandžaka Šefko Alomerović znatno je određeniji u vezi s tim pitanjem. "Ja sam njima (Unmiku) na okruglom stolu Fonda povodom predstavljanja knjige 21. marta, na njihovu priču da se neki slučajevi otetih politizuju, rekao da to, pre svih, međunarodna zajednica politizuje. Priznajete ovdje da za godinu i po dana ništa niste učinili, a onda poslije 5. oktobra počinje da se radi na tome. Pa, šta je to nego politizacija?"
       Ovaj NIN-ov sagovornik sa istom beskompromisnošću se svojevremeno sukobio sa srpskim vlastima zbog grubih kršenja ljudskih prava početkom devedesetih, u Sandžaku. "Tada su govorili da ja mrzim Srbe". Sad mu prigovaraju da radi za Srbe. "Smiješno", kaže. Očigledno da u javnim istupima i u izveštajima Helsinškog komiteta za Sandžak, Alomerović operiše činjenicama koje direktno optužuju ljude dole, a i Unmik. "Oko 15 odsto kidnapovanih bilo je u tom trenutku u svojim vozilima. Na desetine kamiona je oteto. Oni sad špartaju Kosovom. To je valjan materijalni dokaz. Zašto ih ne zaustavljaju i ne provjere otkud sadašnjim vlasnicima ta vozila. Ali, oni ništa ne preduzimaju, ama baš - ništa."
       Dokle idu razmere "nestvarne kosovske stvarnosti" pokazuje nemoć suda i Unmika da, u sudskom procesu jednom Srbinu oko Račka, izvrše veštačenje na licu mesta. Meštani Račka su dva puta najurili predstavnike nezavisnog suda zajedno sa naoružanim Unmikovim obezbeđenjem. Događaj, osim što pokazuje koliko međunarodna organizacija stvarno kontroliše Kosovo, otvara i pitanje: zašto bi meštani Račka bili protiv utvrđivanja istine o onom događaju? Naprotiv, logično bi bilo da oni insistiraju da se istina o masakru u Račku utvrdi. (Da li bi se Vilijemu Vokeru dozvolilo da sprovede ovu istragu?)
       Gradimir Nalić, savetnik predsednika SRJ za ljudska prava, nastoji da se čitav proces traženja nestalih lica - ubrza. Putovao je na Kosovo, traži se podrška Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Ženevi. "Blizu smo uspostavljanja saradnje Kforove jedinice za traganje za nestalim licima i savezne i republičke policije", iznosi Nalić za NIN. "Zajednička baza podataka bila bi vrlo važan korak, a i aktiviranje oficira za vezu."
       Savezne vlasti rade na priključivanju naših forenzičara (specijalista za sudsku medicinu) ekipama koje istražuju masovne ili neobeležene grobnice. Dr Đorđe Alempijević sa Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu već je učestvovao u istrazi na slučaju autobusa koji je naišao na podmetnutu minu kod Podujeva februara ove godine. "Porodicama je pri utvrđivanju identiteta posmrtnih ostataka vrlo važno da imaju 'svog' forenzičara kojem veruju", objašnjava za NIN značaj ovog čina. "Tako uvereni u pouzdanost identiteta mogu da na dostojanstven način sahrane svoje nastradale."
      
       Pogled iz Sandžaka
       Nalazi forenzičara su važni i u sudskom procesu, jer oni utvrđuju kako je osoba umrla. Odnosno što je u ovim istragama najvažnije, kako je ona ubijena. Međunarodna komisija za nestala lica u bivšoj Jugoslaviji (ICMP) - osnovao je 1996. Bob Dol - koja ima laboratorije u Bosni i u Hrvatskoj, radi na uvođenju Beograda u taj sistem. To donosi finansijsku pomoć. Jer, iako to mogu da rade laboratorije u Beogradu i Novom Sadu, reagensi su skupi. A biti u ICMP omogućava i upoređivanje podataka koje ima i jedna i druga strana - "pomeranje s mesta".
       Gradimir Nalić pokušava da posreduje i u uspostavljanju veza između srpskih i albanskih udruženja porodica nestalih. Ni na javni poziv Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica iz decembra prošle godine Albanci nisu reagovali. "Vi dobro znate da vas je naše udruženje u više navrata pozivalo na dijalog i saradnju", pisao je Ranko Đinović nabrajajući sedam poziva preko značajnih i nezavisnih posrednika. "Saberimo razlike u ime jednog cilja... Sigurni smo da ćete se složiti da je bolje započeti i bezuspešan razgovor nego li pokretati točak netolerancije." Odgovora još nema.
       Pritisak međunarodne zajednice da se oslobode Albanci zatvorenici iz srpskih zatvora i amnestije koje to prate, još više onespokojavaju rodbinu otetih Srba, Muslimana, Roma i ostalih. Ipak, zaista je pitanje da li bi se više dobilo taktikom zatezanja. U stvari, tek uspostavljanjem reda i zakona na Kosovu proces rasvetljavanja sudbina nestalih lica mogao bi da se pokrene sa mrtve tačke. Ali, kosovsko društvo je i za vlasti u SRJ i za Unmik "crna kutija".
       Naše istraživanje je pokazalo da je zasad jedino preko Sandžaka moguće zaviriti u kosovske odnose. Šefko Alomerović kaže da je Helsinški komitet za Sandžak imao 152 aktivista na Kosovu što je sad prepolovljeno, "ali su dobro raspoređeni". Kod kuće u Novom Pazaru Alomerović je za vreme bombardovanja pružio utočište za 75 Albanaca. U toku rata je odlazio na Kosovo da pomogne.
       Inače, veze Novog Pazara s Kosovom su intenzivne. Recimo, Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća Sandžaka (BNVS) "porijeklom je Albanac, zbog čega je dio Muslimana-Bošnjaka iz Sandžaka još 1990. tvrdio da je on od samog početka vodio proalbansku, a ne bošnjačku politiku". I Rasim LJajić je imao političke veze sa Kosovom, a i pisao je komentare za "Zeri". SDA za Kosovo je u liku Numana Balića participirala u Tačijevoj vladi odmah posle bombardovanja.
       Ipak, procena je Helsinškog komiteta iz leta 1999. "da se sada van Kosova nalazi preko 70 odsto Muslimana-Bošnjaka, računajući iseljene tokom ratnih sukoba 1998. i u proljeće ove godine koji se nijesu vratili zbog nasilja koje sada vrši OVK". A posle dolaska Kfora "Kosovo je napustilo između 40 i 45 hiljada Muslimana-Bošnjaka". Helsinški komitet sada beleži 72 nestala Muslimana i 487 Srba. Komitet će uočiti da su "u većini slučajeva ubijeni i kidnapovani Muslimani-Bošnjaci za sve vrijeme ratnih sukoba bili izvan Kosova".
       Cinizam kojim se traži solidarnost od Bošnjaka u zataškavanju slučajeva otetih i kidnapovanih - prevazilazi maštu. U "najvišim političkim i vojnim organizacijama", njima koji traže svoje nestale, "obično u formi savjeta" se kaže "da ne brukaju braću po krvi i vjeri (Albance)" i prijavljuju slučajeve Kforu ili obaveštavaju javnost. "Istu frazu su izrekli Hašim Tači i Agim Čeku rodbini kidnapovanih Muslimana-Bošnjaka iz Peći koji su uspjeli da dođu do njih."
       Kulminacija je (valjda) bila kad je u leto 1999. kidnapovan hodža iz Sjenice DŽevdet Dragalovčanin (42), "obučen u imamsku uniformu, tj. civilno odijelo i sa almedijom (imamska kapa) na glavi". Porodica je bezuspešno tragala za njim preko albanskih veza i Kfora, petnaest dana. Kad je oca otetog primio direktor prištinske medrese Naim Trnava, "odbio je svaku mogućnost da postoji veza OVK sa DŽevdetovim nestankom jer to (Albanci) ne bi mogli uraditi svojoj braći po vjeri i krvi". Još je tvrdio da bi hodža mogao biti ubijen samo "van teritorije Kosova" i to bi ga mogli "ubiti dušmani (Srbi)". Međutim, sledeći obaveštenja Helsinškog komiteta za Sandžak, otac je našao leš u mrtvačnici u Peći.
      
       Sumorna pitanja
       Komitet stavlja pod lupu revanšizam za koji su neki funkcioneri međunarodne zajednice na Kosovu pokazivali izvesna razumevanja. "U Bosni (u kojoj su izvršeni teži i veći broj zločina), izuzev u jednom nerazjašnjenom slučaju, nije zabilježeno nijedno ubistvo i zlostavljanje iz osvete." Otmice i brojna "nestajanja lica" - kao i ubistva, uništavanje imovine i svetinja - svakako su više od niza incidenata i osvete u besu: "Postoje, takođe, indicije, ali i izjave (u formi upozorenja i savjeta) pojedinih upućenih i dobronamjernih Albanaca svojim prijateljima nealbanske nacionalnosti, iz koje se može zaključiti da se radi o zvaničnoj politici i praksi OVK i njenih političkih struktura."
       Kako se problem nestalih i kidnapovanih lica nalazi u trouglu između vlasti u Beogradu kojima je i pored konačno iskazane dobre volje i intenzivirane akcije prostor delovanja sužen, međunarodnih snaga (Kfor, Unmik) koji ne žele da isteruju pravdu i nastave sa neba započetu borbu za ljudska prava sada zbog mogućnosti ugrožavanja sopstvene bezbednosti i albanskog društva koje, kako god da ga opišemo ("malo kriminalizovano" ili "slabo transparentno"), ima isključivo negativan stav prema potrebi uspostavljanja bilo kakvih veza sa Srbima - čak i u obostranom interesu saradnje na traženju nestalih lica. Porodicama nestalih ovde ostaje da čekaju bolju saradnju vlasti i međunarodne administracije na Kosovu. Porodicama dole - da se nešto u politici albanske elite promeni. Ali, potpuno je očigledno da su neke šanse zauvek propuštene. "Svedoci i žrtve nezakonitog zatvaranja ukazuju da je bilo slučajeva u junu 1999. godine da su Kforu prijavljivali lokacije zatvora OVK i da tim povodom Kfor ništa nije preduzeo." (FHP)
       Svako objašnjenje tu zvuči, u najmanju ruku, cinično. Kao što je mučno nad tom tragedijom uzeti digitron i izračunati da se broj nestalih Albanaca (posle puštanja iz srpskih zatvora, a i bez sravnjivanja sa spiskom izbeglica što Unmik nije hteo da učini na zahtev savezne vlasti) od oko 3 000 ozbiljno spušta ka broju nestalih Srba, Muslimana i Roma na Kosovu (preko 1 500). Onda ta prosta proporcija (Albanci su na Kosovu devet desetina stanovništva) pred međunarodnu zajednicu, NATO i njihovu intervenciju objašnjenu moralnim razlozima i kršenjem ljudskih prava postavlja pitanje: koga je to na Kosovu trebalo zaštititi? Naravno, da ovakvo pitanje u konkretnoj situaciji ništa ne menja. Učinjeno je učinjeno. Ali ono bi bar moglo da podseti da posle toliko izlizanih fraza treba početi odlučnije rešavati te "zagonetke po Kosovu". Ako Šefko Alomerović tvrdi da ima sedam slučajeva koji su toliko "jednostavni" da bi put do optužnice bio kratak i brz, onda bi Unmik i sudski organi mogli biti zainteresovani ili da pravdu sprovedu ili da skinu sumnju sa sebe. Svako drugačije ponašanje je politiziranje teških porodičnih tragedija. A na to niko nema prava. To je tačka u kojoj bi se sve strane mogle odmah naći.
      
       SLOBODAN RELJIĆ