Moldavke, Ukrajinke, Rumunke, Ruskinje, u Srbiji se uglavnom ne zadržavaju dugo. U unosnom poslu trgovine ljudima ovo je samo tranzitna zona, iz koje se žrtve deportuju dalje u Bosnu, na Kosovo ili u Zapadnu Evropu. Seks trafiking (seksualna trgovina) dobro je organizovan međunarodni lanac, u kome se zarađuje mnogo i lako, sa veoma malim ulogom i još manjim rizikom. Za razliku od klasične prostitucije, koja ipak podrazumeva dobrovoljni pristanak i naplatu usluga, seksualna trgovina savremeni je izraz za ono što se nekada zvalo - ropstvo. Reč je o ženama koje su prevarene, prisiljene, ponekad i kidnapovane, kojima su oduzeta dokumenta, koje su zatvorene u sobama i podrumima, premlaćene, izmrcvarene i izgladnjivane. Pripadaju gazdi koji ih može kupiti, prodati i ubiti. One su manje od prostitutke, one su stvar

      Devojke koje pristignu u srpske bordele ne bi trebalo da jedu slatkiše. Dok ih gazde velikodušno nude bombonama i čokoladama, ne bi li se, izgladnele kakve su najčešće, što pre povratile, iskusnije koleginice imaju veoma ubedljiv argument da to nikako nije dobro - "Zato što se onda ugojiš pa te prodaju u Bosnu".
       Moldavke, Ukrajinke, Rumunke, Ruskinje, u Srbiji se uglavnom ne zadržavaju dugo. U unosnom poslu trgovine ljudima ovo je samo tranzitna zona, iz koje se žrtve deportuju dalje u Bosnu, na Kosovo ili u Zapadnu Evropu. Seks trafiking (seksualna trgovina) dobro je organizovan međunarodni lanac, u kome se zarađuje mnogo i lako, sa veoma malim ulogom i još manjim rizikom. Za razliku od klasične prostitucije, koja ipak podrazumeva dobrovoljni pristanak i naplatu usluga, seksualna trgovina savremeni je izraz za ono što se nekada zvalo - ropstvo. Reč je o ženama koje su prevarene, prisiljene, ponekad i kidnapovane, kojima su oduzeta dokumenta, koje su zatvorene u sobama i podrumima, premlaćene, izmrcvarene i izgladnjivane. Pripadaju gazdi koji ih može kupiti, prodati i ubiti. One su manje od prostitutke, one su stvar.
      
       Krug
       Priča počinje u nekoj siromašnoj zemlji bivšeg istočnog bloka u kojoj je san svake devojke da se nekako izvuče iz bede i, ako je moguće, dokopa Zapada. U novinama se onda pojavi oglas agencije koja nudi poslove u inostranstvu. Traže se kelnerice, bejbisiterke, igračice ili manekenke, a svakoj se nudi plaćen put, pomoć u sređivanju dokumenata i, naravno, dobra zarada. Potpisuje se ugovor i kreće na put.
       Slične aranžmane često organizuju i poznanici, prijatelji ili rođaci, sa kojima se dogovor sklapa na čisto poverenje.
       U uverenju da odlaze na neko srećnije mesto, devojke ostaju do trenutka dok ne stignu na prvo odredište, na kome se ispostavlja da je obećani restoran u stvari bordel, bar ili bilo kakvo svratište u koje ih zatvaraju, istog časa im oduzimajući dokumenta. Gazda saopštava koliko je za nju platio i da će, pre nego što pomisli da odatle ode, morati da mu vrati uloženi novac.
       Cene devojaka, koje zavise od godina, izgleda i slobodne procene preprodavaca, kreću se od 500 do 3 000 maraka, dok se klijentima usluge naplaćuju oko 100 maraka, mada opet u zavisnosti od "kvaliteta" devojke i ekskluzivnosti mesta, cena može da varira. Novac se, naravno, daje gazdi, koji za sebe zadržava najveći deo ili čak sve, a u dug svojim "radnicama" uračunava i garderobu, hranu, smeštaj i korišćenje sobe za klijente. Ma koliko novca da je dao za devojku, vlasnik ga nadoknađuje za nekoliko dana, ako se računa da radni dan u proseku podrazumeva oko deset mušterija. Ona sama nikako ne može izaći iz začaranog kruga.
       "One mogu sav novac da daju gazdi da bi se što pre otplatile i počele da zarađuju za sebe. Ali ako joj gazda nešto i dozvoli da zaradi, često je on sam opet opljačka", kaže Uroš Puzović, načelnik Odeljenja za javni red i mir u upravi policije SUP-a Beograd. "Veoma je teško pobeći, često uopšte ne smeju da napuštaju objekat ili im se dopušta da se kreću samo u nečijoj pratnji. Fizički ih maltretiraju i gazde i klijenti, a preti im se da će, ako odbiju da rade ili pokušaju da pobegnu, biti likvidirane i bačene u Dunav."
      
       Televizor
       Prošle godine u prestonici su registrovana samo dva uspešna bekstva. Beogradski lokali koji nude usluge strankinja uglavnom su dobro obezbeđeni, opasani zidovima i opremljeni kamerama, ali ih nema mnogo. Mesta na periferiji i svratišta pored puteva, gde se uglavnom nalaze, manje su obezbeđena, ali je tortura obično daleko veća.
       Gde god da se devojka zatekla, bekstvo je gotovo nemoguće. One niti znaju kuda bi bežale, niti od koga bi tražile pomoć, niti gde se uopšte nalaze. Otkako su napustile svoju zemlju, videle su samo automobile i čamce kojima su transportovane (najrazrađeniji su rumunski putevi) i zidove lokala u koji su zatvorene. Svoju zemlju napustile su ilegalno, u ovu su ušle ilegalno i nasmrt su preplašene da će ih policija uhapsiti ili, još gore, vratiti gazdi. Bekstvo, eventualno, može da se organizuje uz pomoć klijenta, što je, opet, otežano jer ne znaju jezik, a ni klijenti nisu baš mnogo zainteresovani za njihovu sudbinu.
       Sudbina devojke potpuno zavisi od gazde, a gazde su razne. Dobar gazda uzima polovinu zarade, ostavlja im dovoljno da se prehrane i dozvoljava im da se kreću, što ga razlikuje od gazdarice jednog zemunskog lokala, koja je devojke držala zatvorene u podrumu sa rešetkama na prozorima, hraneći ih jednim parčetom hleba dnevno. Ali, nijedan gazda nije toliko dobar da je, pre ili kasnije, a najčešće onda kada pomisli da se otkupila ili skupila neki novac, ne proda. Poslednja tačka puta uglavnom su Kosovo ili Bosna.
      
       Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM), na Kosovu se cene kreću od 1 500 do 5 000 maraka, a žrtve su pre nego što završe u ovom paklu, preprodavane između tri i šest puta. Procenjuje se da devojke za noć zarađuju preko 600 dolara, a o uslovima i tretmanu koji imaju, kruže najstrašnije priče. Centar prostitucije - Kosovo Polje, zajednički vode Albanci i Srbi. Poreklo žrtava - Moldavija, Ukrajina, Rumunija. Prosečna starost - ispod 21 godine. (Beta)
       Dobar profit obezbeđen je i u Bosni, u kojoj se transfer dugo vršio preko čuvene pijace "Arizona" u Brčkom. Cena - do 3 000 maraka.
       Kada se sve sabere i oduzme, makro nikako ne može da bude na gubitku. Ono što plati, devojke odrade za manje od deset dana, a zatim ih zadržava još nekoliko meseci i na kraju prodaje bar za dvostruko više nego što ih je platio.
       Pre nego što se odlučila da napusti svoju zemlju, nijedna devojka, jednostavno, nije mogla ni posumnjati kako će se završiti putovanje na Zapad, koji je za njih značio samo jedno - spas od bede i siromaštva. Ko bi u svojoj 21. godini mogao da pomisli da postoji gore mesto od Moldavije, ko bi mogao da odoli izazovu da više ne bude gladan i ko bi mogao da zna da će se trgovci robljem hladno oglašavati u novinama. "Htela sam samo da zaradim za televizor", reči su jedne od devojaka koja je završila na srpskom "tržištu".
      
       Pomoć
       Prema podacima nevladine organizacije "Beosupport", koja je uz pomoć OXFAM-a, napravila jedino terensko istraživanje u kome su žrtve anonimno govorile, 89 odsto devojaka imalo je poverenja u prvog posrednika. Od toga je 47 odsto lično poznavalo posrednika (rođaci, prijatelji) a 42 odsto se obratilo oglašenoj instituciji. Tek 11 odsto nije imalo poverenja i svesno je prihvatilo rizik. Sve su pre ulaska u posao imale loš ekonomski status, a većina nije imala nikakve mogućnosti da taj status popravi. Prevarenih i prinuđenih je najviše među Moldavkama, od kojih nijedna nije zadovoljna zaradom (18 odsto Ukrajinki - jeste) i nijedna se nikada ne bi obratila policiji za pomoć (13 odsto Ukrajinki, bi).
       "Početna defavorizacija pre regrutacije, određuje njihov status unutar profesije. Što je devojka buduća žrtva trafikinga bila bespomoćnija na početku, to je imala manje mogućnosti da bira način preživljavanja, mesto i način ulaska u profesiju, a to je i bespomoćnija da iz toga izađe", kaže dr Antoaneta Dimčevska, koordinator ovog istraživanja. "Svesnije, obrazovanije devojke imaju više racija, svesno ulaze u profesiju i imaju više informacija, pa je njihov status relativno bolji. Što je manje razvijena sredina iz koje devojka potiče, to je manji i izbor i znanje i svest o opasnostima i ona je slabija u svakom pogledu i ostaje slaba do kraja. Gde je tanko, tu se kida."
       Sedamdeset osam odsto strankinja se nikom ne bi obratilo za pomoć. One niti znaju kome bi se obratile, niti smeju, jer im se dokumenta oduzimaju sa obrazloženjem da će ih policija uhapsiti ako ih nađe. Osim toga, uglavnom su u ruralnim oblastima gde su uslovi veoma teški, često su fizički maltretirane i veoma zastrašene. Kao najveći problem većina devojaka je istakla bespomoćnost, zatim fizičku ugroženost i neizvesnost.
      
       Sistem
       Godišnje se, prema podacima Ujedinjenih nacija, u belo roblje proda više od dva miliona žena, od čega oko 500 000 završi u zemljama Zapadne Evrope. Procene ne mogu biti precizne, ali pravi broj može biti samo veći. Kada je reč o novcu, spominje se sedam milijardi dolara koju inkasiraju seks trafikanti.
       Cena koju zemlje u tranziciji plaćaju nikada neće moći da bude precizno izmerena. Ona bi se stručno nazvala krizom sistema vrednosti, promenama percepcije prihvatljivosti posla, nepoznavanjem visine rizika, a jednostavnije će se zvati seks trafikingom, mašinerijom koja će uvek računati na države koje svoje građane ne mogu da zaštite ni u okviru svojih granica, a kamoli van njih i na očaj onih koji će rešiti da te granice pređu verujući da im gore ne može biti.
       Jugoslavija je to iskustvo prošla mnogo pre tranzicije, tokom devedesetih, oglasi o plantažama pomorandži u Grčkoj, modnim agencijama u Italiji, restoranima u Nemačkoj i sklapanjima brakova u svim bogatim zemljama Evrope, vodili su na slična mesta na kojima danas završavaju Moldavke. Sistem je uvek isti i uvek uspešan.
       Trenutno važimo za zemlju preko koje ide, promet roblja, a koja još nema mehanizme za rešavanje ovog problema. Na skupu posvećenom trgovini ljudima, koji je u organizaciji OEBS-a i Kancelarije za demokratizaciju i ljudska prava, održan u Beogradu, kao uzroci su navedene sve kategorije u kojima se može prepoznati i naša zemlja: siromaštvo, kriminalizacija društva, nedostatak novca, raspad sistema moralnih vrednosti, nasilje u zemljama iz kojih devojke dolaze, kao i nedostatak samopouzdanja koji dodatno otežava ionako slabe mogućnosti žrtava da se izvuku.
       Otežavajuća okolnost je što je ova tema još tabuirana i gotovo nepoznata široj javnosti. Za prevenciju i rešenje neophodna je akcija vladinih i nevladinih organizacija, međunarodna saradnja i pre svega saradnja države. U tom smislu očekuju se promene zakona. Naš krivični zakon trgovinu ljudima ne navodi kao krivično delo, a za "zasnivanje ropskog odnosa" predviđena je kazna od jedne do deset godina zatvora. Trenutno se u zatvoru nalazi tridesetak ljudi osumnjičenih za ovo krivično delo.
       Da bi se dokazalo da je reč o ropskom odnosu, lišavanju slobode kretanja ili prostituciji, što su zakonske mogućnosti, potreban je svedok. Kako strankinje dolaze ili ilegalno ili su im vize (dobijene lažnim garantnim pismima ili prosto falsifikovane) obično davno istekle, moraju odmah da napuste zemlju, što najčešće biva pre nego što dođe do svedočenja. Onog časa kada pređu granicu, gubi im se svaki trag.
      
       Naivnost
       Otežavajuću okolnost predstavlja i tesna veza trgovaca sa državom. Da bi sistem uspešno funkcionisao, neophodna je zaštita i učešće policije u svakoj zemlji kroz koju se vrši transport. Kod nas je, trenutno, trgovina uglavnom usmerena na Rumunke, što je najmanje rizično. "Čekamo da se situacija stabilizuje, da bude jasno ko može da pruži zaštitu", reči su jednog gazde.
       Izmučene, izrabljene i bespomoćne devojke su, ipak, dobro shvatile - one nemaju kome da se obrate. Ako bi se i obratile, mogla bi to da bude sasvim pogrešna osoba, a ako i ne bi bila pogrešna, teško da bi im mogla pomoći.
       Zvuči neverovatno da je devojka, koja je posle policijske akcije u Beogradu izvučena iz jednog lokala, u koji je dospela klasičnom prevarom, odmah posle puštanja srela drugog makroa koji joj je obećao siguran posao kelnerice i ona je opet poverovala. Ali, pre nego što čovek išta pomisli o ovolikoj naivnosti, treba znati kako izgleda povratak kući.
       Nije retkost da same porodice učestvuju u trgovini, ne interesujući se za prirodu posla niti dalju sudbinu devojke. Na devojci je tada da otplati novac koji je za nju dat porodici. Ukoliko je baš ne proda, porodica često nije previše zainteresovana za nju (na prste se mogu izbrojati oni koji pokušavaju da saznaju nešto o svojim ćerkama, sestrama i ženama) a ukoliko je i zainteresovana, najčešće nema gotovo nikakve mogućnosti da išta učini.
      
       Vlast
       Prema podacima OEBS-a, žrtve koje uspeju da pobegnu, vrate li se u svoje mesto, ponovo padaju u ruke onih istih koji su ih prodali i bivaju preprodate. Trgovci ili sarađuju sa policijom ili su sami daleko moćniji od policije. U Ukrajini i Poljskoj bilo je slučajeva da su, po povratku, osuđene na zatvorske kazne zbog posedovanja lažnih dokumenata ili ilegalnog napuštanja zemlje. Litvanska ambasada odbila je da pomogne jednoj svojoj državljanki, koja je uspela da pobegne u transportu, zato što nije bila "žrtva zločina".
       Većina zemalja iz kojih se regrutuju robinje uopšte nema mehanizme za borbu protiv trgovine ljudima, niti ih taj problem interesuje. Građani uglavnom veruju da je na Zapadu velika potražnja za bejbisiterkama i manekenkama iz njihove zemlje, a lokalna policija smatra da kada osoba napusti njihovu teritoriju, nemaju više nikakve ingerencije i najčešće se uopšte ne bavi istragom. O sigurnim mestima na koja bi mogle da se sklone po povratku, medicinskoj i psihološkoj pomoći, nema ni govora, osim ako im u pomoć ne pritekne neka nevladina organizacija. Kada je reč o trgovini belim robljem, nevladine organizacije ne samo da nemaju podršku vlasti, već nailaze na toliki otpor, da svoj rad mogu da svedu samo na registrovanje slučajeva.
       Kao što nisu imale gde ni kako da odu, prepustivši se, u očaju, "osobama od poverenja", žrtve više nemaju gde ni da se vrate.
       "Beznadežnost ih natera da krenu u svet, a kada jednom uđu, više nema izlaska. Mogu samo da iz kandži jednog gazde odu u kandže drugog", kaže Uroš Puzović. "Sve one se nadaju da će se obogatiti, vratiti kući i udati, a taj san im se nikad ne ostvari. Na kraju su izrabljene i nesrećne, uhvaćene u vrzino kolo iz koga ne mogu da izađu."
      
       IVANA JANKOVIĆ