DOS i crnogorski jugoslovenski blok uskoro će izneti novu, treću platformu o zajedničkoj državi, koja bi vladaru Crne Gore i Sedam brda stavila do znanja kako ne kani da učestvuje u već famoznom "aktivnom čekanju" da se neka nepoznata sila spusti na planetu Zemlju i razreši spor

      Predsedniku Skupštine Crne Gore Svetozaru Maroviću protekle nedelje ostvario se san - odbojkaši Budvanske rivijere su prvi put u istoriji kluba postali šampioni Jugoslavije. "Titula šampiona Jugoslavije je san koji smo dugo sanjali u Budvi, a svi snovi u Budvi se pre ili kasnije ostvare", rekao je Marović u svojstvu predsednika skupštine slavljeničkog kluba, iako je nekoliko dana ranije, u svojstvu prvog čoveka na listi vladajuće crnogorske koalicije, isti čovek sanjao raspad Jugoslavije. To nipošto ne govori o nemoralnosti ili neprincipijelnosti visokog crnogorskog funkcionera već o izvesnoj unutrašnjoj raspolućenosti svakog ovdašnjeg smrtnika koji suviše dugo ne pronalaze odgovore na neka suštinska pitanja. Jedno od njih verovatno glasi - u kojoj državi živimo.
       Referendum o nezavisnosti Crne Gore je ne tako davno, najavljivan za 13. jul, na dan koji su crnogorski komunisti dugo slavili kao dan ustanka protiv okupatora, što je braću u Srbiji munjevito pretvorilo u karabinjere sa peruškama na glavi, da bi na kraju isti ljudi ipak otkrili da je na isti dan stvorena crnogorska država. Vodeće ličnosti koalicije za nezavisnu Crnu Goru tvrde da su trijumfovali na nedavno održanim izborima, ali referendum zbog kojeg su izbori i bili raspisani, iz potpuno nejasnih razloga, odložen je za devet meseci.
       U periodu inkubacije nove države, njeni najviši zvaničnici horski ponavljaju mantru o suverenoj, samostalnoj, međunarodno priznatoj državi i osuđuju mešanje u unutrašnje stvari zemlje, ali veoma pažljivo bave se selekcijom ljudi prošlosti i budućnosti, tumačenjima pravih interesa Srbije i brigom neizmernom za nevolje odmetnute srbijanske braće.
       Serija izjava, prema kojima su svi pripadnici i glasači opozicije svrstani u borce protiv Crne Gore koji za šaku Dinkićevih dinara primaju instrukcije iz inostranstva, odnosno iz Beograda, nagoveštava da je predsednik Crne Gore odlučio na dalje produbljavanje provalije između dva politička pola, koji su i pre izbora bili dublji i opasniji od kanjona Morače. Za devet meseci se verovatno neće dogoditi kompromis u Crnoj Gori, ali mogao bi da se dogodi raskol u Srbiji, u kojem će jednoj strani Đukanović biti prirodni saveznik. Ako ni do toga ne dođe, valja se uzdati u energičnost Karle del Ponte, stamenost Međunarodne krizne grupe ili upornost međunarodnih boraca protiv bauka velikosrpske hegemonije.
       Istraživači javnog mnjenja kažu da se u Crnoj Gori teško mogu očekivati znatnije promene raspoloženja, dočim se u većoj republici oseća izvesna zamorenost ispitanika natezanjima između fiktivne državne, simulirane secesije i realnog siromaštva. Nema te loše vesti iz Srbije o kojoj nisu detaljno obavešteni korisnici informativnih usluga Đukanovićevog režima, još nije izrečena uvreda, pretnja ili upozorenje novim vlastima u Beogradu koja se nije smestila u drugom dnevniku ili na naslovnim stranama zavisnih i nezavisnih režimskih medija. Alhemičarski projekat u kojem se nekada bliska država pretvara u civilizacijsku rupu, u kojoj se smenjuju poplave, zemljotresi, redovi ispred kontejnera, deca sa dve glave i šverceri bez odgovarajuće licence, neće ubediti polovinu Crne Gore da nemaju rašta živeti u zajedničkoj državi, ali u Srbiji bi mogao da izazove izvesnu ozlojeđenost, ogorčenost i želju da se na Limu podigne veliki, solidni balkanski zid. To perverzno igranje po ganglijama ljudi umornih od konflikata, agresije i maltretiranja, sigurno se neće završiti kao u lošim holivudskim filmovima - osmehom, zagrljajima u suton, maslačcima koje povija vetar i prigodnim naravoučenijima iz političke korektnosti.
       Srbija, međutim, nije previše raspoložena da uverava kako neće na crnogorskom kršu graditi novi velikodržavni projekat, a izgleda ne želi ni da glumi u farsi o gusarskoj, jednookoj federaciji. Zato se i može očekivati da DOS i jugoslovenski blok uskoro iznesu novu, treću platformu o zajedničkoj državi, koja bi vladaru Crne Gore i Sedam brda stavila do znanja kako ne kani da učestvuje u već famoznom "aktivnom čekanju" da se neka nepoznata sila spusti na planetu Zemlju i razreši spor.
       Tu se završava tugaljiva priča o drugom oku u glavi i počinje nešto složenija, ozbiljnija rasprava u kojoj bi građani Srbije mogli da se zapitaju šta je njihov interes i da li mora da bira između dve vrste bivših Miloševićevih učenika. Da li Srbija treba da bude talac Crne Gore? Gubitak Kosova, rušenje jedva uspostavljenih odnosa sa međunarodnim institucijama, plašenje ozbiljnih investitora, zajedničko tržište, razlozi su koje najčešće navode zagovornici reanimacije treće Jugoslavije. Neki drugi argumenti odnose se na činjenicu da su Srbija i Crna Gora, od njihovog prvog pojavljivanja u istorijskim knjigama do rascepa u vladajućem DPS, bile uvek na istoj strani i jedna prema drugoj pokazivale nešto što se, izgleda, zvalo solidarnost. Za tu vrstu argumenata se svakako može reći da su anahroni, ali ne i da su slabi. Uostalom, većina građana je solidarno birala i održavala na vlasti trenutnog korisnika usluga Centralnog zatvora pa bi sadašnje političke elite morale da se zajedno suoče s njegovim nasleđem, u kojem je država bila na ivici raspada svaki put kad bi njen predsednik imao grip.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ