Milan Jovanović Stoimirović: Dnevnik 1936-1941. ( I deo)

      NASLEDNICI: 14. I 1936. Rada Pašić prodaje svu svoju i, vele, očevu biblioteku. Tu će biti interesantnih stvari. Magarac jedan, sve je proćerdao pa je došao red i na biblioteku. Ako ne može da nađe kupce u zemlji, izvući će je u inostranstvo pa će je tamo prodati i tako će Pašićeve knjige lutati po svetu.
      
       UPUTE ZA NOVINARA: 16. II 1936. bio sam kod g. Predsednika (Milan Stojadinović, predsednik jugoslovenske vlade) od 4. do 5. Primio me je u biblioteci, odnosno u svom kabinetu. NJegova biblioteka je biblioteka jednog realnog čoveka, čoveka koji nije čitao radi sopstvenog zadovoljstva. Taj gospodin nije hteo da opterećuje glavu ni suvišnim, ni nepotrebnim. Ima u njegovoj knjižnici solidnih stvari, ali nema budalaština. Dao mi je instrukcije za prvi broj lista ("Samouprava"). Rekao mi je: "Jedne ću vam slati ja radi uhlebija a druge birajte vi, radi rada. Vi tu imate najviše pravo da birate i postavljate." U pogledu politike mi je kazao: "Nemojte napadati 6. januar, podvlačite čak da je i pok. Kralj hteo da se vrati na demokratiju. Peru Živkovića ostavite na miru. Ali sve što je došlo posle 1932. godine, možete napadati. Udarite na POF (Patriotski omladinski front) i pofovce oko Jevtića. Ako Uzunović digne glavu - i njega. Sve što je antidemokratsko i fašističko - osudite. Teško je zbilja doći do g. Stojadinovića, ali je zadovoljstvo s njim raditi.
      
       PUCNJAVA U SKUPŠTINI: 6. III 1936. Danas sam ustao u 8, u 8.30 bio u redakciji gde sam pisao do 11, zatim se dovezao u Parlament, gde mi rekoše da je neko ispalio pet metaka na Predsednika. Odjurim u Presbiro, gde videh onu ravnodušnu mulu Lukovića, koji još nije znao pojedinosti, uzmem čaj, vratim se u Skupštinu, ostanem tu sat i po, saznam sve, kupim jabuke i pomorandže i dođem u 2.30 u redakciju, odakle sam izišao u pola 10 uveče, jer je trebalo obraditi taj atentat, dati "vid" svim rukopisima, ekspozeima itd. Korošec je izjavio: "Kad god sam ja ministar unutrašnjih dela, mora biti pucano u Skupštini." Ubica, odnosno atentator je Arnautović iz Smedereva, pošten čovek, ali pijandura. Motiv: obaranje režima, vraćanje u diktaturu. Iza ubice: mračne sile i (Bogoljub) Jevtić. Jevtić je prosto lud čovek! Kažu da je večeras kod njega izvršen pretres, nađeni kompromitujući dokumenti. Stojadinović je vanredno srećno izvukao glavu iz ove stvari. Sreća je što se izvukao. Da je poginuo, bilo bi već vanredno stanje. Tako on postade odjednom simbol narodnog duha u sukobu ideje demokratije i diktature. Doduše, on sad pravi dirigovanu demokratiju, ali demokratiju. Bog mu je sačuvao život za sreću svih Srba i svih Jugoslovena i kneza Pavla!
       7. III 1936. Od sinoć, Vlada je bila u krizi. Pera Živković je tražio da se Vlada ogradi tako od demonstracija u Skupštini da se kaže da demonstracije protiv diktature nisu bile uperene na njegovu ličnost, inače pretio ostavkom. Da ga preduhitre, Knez i Predsednik, reše da ceo kabinet demisionira. Sve je to išlo vanrednom brzinom. Pošto je namesnik Perović bio u Zagrebu, pronađu ga noćas tamo u pozorištu i on sinoć u 11 krene a jutros u 6 osvane u Beogradu. Ostavka se Kabineta primi, Kabinet se odmah rekonstruiše, i to tako da se Pera Živković izbaci, a ubaci đeneral Marić. Ako bi Pera reagirao, on ima reagirati noćas. Veruje se, međutim, da on neće dočekati veče u aktivi, ni ponoć u Beogradu, biće penzionisan i interniran. Trideset godina je taj čovek bio presudan činilac u ovoj zemlji, sad mu je kraj. Sedmi mart je važan datum već i stoga. Ako 8. mart osvane miran i bez ikakvoga potresa, Knez je gospodar situacije sa Stojadinovićem i demokratija je uspostavljena. Naime, Živković je pretio da će oboriti režim i Namesništvo, pa pod regentstvom Kraljice uzeti Vladu. To je pitanje!
       Osećanje da ću noćas, ako bude bilo puča, biti uhapšen među prvima.
      
       ARNAUTSKI PROBLEMI: 30. III 1936. Posle podne sam radio u redakciji i primio nekoliko poseta, između ostaloga i Fevziju Hamzića, advokata iz Skoplja. On mi reče da (Muhamed) Spaho (osnivač i vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije) hvata u Južnoj Srbiji veze sa Arnautima, i da pri tome ne računa o drugim, sem o verskim interesima, a Arnauti kroz versku autonomiju dolaze do nacionalne svesti. Ferad-beg Draga, prijatelj Spahov tvrdi da on može kad hoće izvesti na Kosovo 300 000 Arnauta i da je arnautsko sve do Skoplja. Naši, zbog Spaha, zatvaraju oči pred svim arnautskim opasnostima. I mi tako sad, posle obnove tiranskog pakta idemo u susret najgorim događajima u Južnoj Srbiji! E boli me ta Južna Srbija kao da mi neko dira u oko. Spopadne me prosto neki jad kao da se neko nepozvan meša u moj život - kad vidim kakve se greške tamo čine, i to bez ikakve potrebe. Imaju pravo ljudi koji vele da mi nismo - avaj! - sposobni da održimo ovu državu! Duša me boli i ja se ježim od straha.
       13. IV 1936. Sa Arnautima jedva smo izvukli auto kod sela Bojane. Ali su to bili neki kršni i oholi ljudi! Zbilja, mi ćemo Južnu Srbiju izgubiti pred tom zdravom, opasnom rasom. Pitao sam jednoga: Bi li se vi tukli sa Bugarima? "Da, gospodine!" Sa Grcima? "I sa njima!" A sa Albanijom? "Pa i sa njom! Mi smo Arnauti za boj. Daj nam je pušku, pa ne brini!" Ali je pocrvenio to govoreći, jer je lagao. Oni žive za Albaniju. Oni nas smatraju za osvajače Južne Srbije.
       U selu Bojani video sam i snimio obesnu arnautsku decu koja stoje na sedlu i teraju magarce u trku. Imaju oni više životne energije i više životne snage i više životne radosti nego makedonski Slaveni. Jaki su kao vukovi, silni kao životinje.
      
       ISELJAVANJE NA JUGU: 6. V 1936. Oko ponoći sam sinoć prišao u Turskom poslanstvu predsedniku Stojadinoviću. On mi reče: "Ruždi Aras vam je vrlo zahvalan što ste kroz Samoupravu branili turske zahteve o Dardanelima. Sem toga, Samouprava vam je zbilja dobra." Oko 1 sat sam govorio sa Ruždi Arasom. On ima jedan čudno prirodan blesav osmeh i uprkos svojih veštačkih zuba u obe vilice. Govori francuski dobro. (Čak dobro i igra.) Ja sam ga molio da primi Arnaute iz Južne Srbije, koji žele da se isele u Tursku. "Arnaute ne", reče mi on, "ali Turke da". Zatim mignu i reče mi: "Hajdar zna sve, govorite s njim." Hajdar Bej mi reče nešto kasnije da će primiti i Arnaute, ali da se od toga ne pravi velika "larma", jer Albanija protestuje. - Znači da Albanija vodi računa i o čuvanju kompaktnosti arnautskih masa na Kosovu. - Treba žuriti sa ovom stvari.
      
       ANTON KOROŠEC: 11. V 1936. Korošec je juče držao u LJubljani jedan govor koji je Meisterstuck mudrosti i lukavosti. O čemu sve nije govorio? O Italiji, o Abisiniji, o izborima u Francuskoj, o snazi Vlade itd. Vidi se da je on šef Vlade i da njemu nije do odlaska s vlasti. Ja čak verujem da će on trpiti i netaktičnosti sa naše strane, samo da ostane na vlasti i da izvlači za Sloveniju ono što mu treba. A mora se priznati da je dubokouman, dubokomislen, kao što mu se mora priznati i jedna prvorazredna državnička taktičnost.
      
       NA ZAPADU NIŠTA NOVO: 18. V 1936. (LJubomir) Lazičić (sekretar Presbiroa) koji se vratio iz Bosne, veli da su mu tamošnji Srbi rekli: "Da se Stojadinović nije sporazumeo sa Spahom, nego Spaho sa Mačekom, po Bosni bi nas Srbe gonili kao 1914." - U stvari, gonjenja Srba po Hrvatskoj se nastavljaju. Gone ih kao Jevreje u Nemačkoj. Da sad nešto imamo pametnoga patrijarha!
      
       MISS YU '28: 11. VIII 1936. Video sam na ulici Stanu Stanisavljević, bivšu Miss Jugoslavije iz 1928, sa kojom sam flertovao u Skoplju 1931-32. Još je lepa, ali se na sve strane javljaju bore. Grudi su joj vanredne. Uostalom, Laza Ličenoski i ja znamo to sve, jer smo joj se divili tri zime, kao što su se oni tipovi divili Madam Rekamije. Sirota Stana, ostade neudata i nevina. To je, uostalom, utvrdio tu skoro, i dr Kalamaris u Skoplju. Nevina je još uvek.
      
       POKVARENJACI: 14. III 1936. Čujem skandaloznu stvar da je (bivši sekretar kneginje Sare Karađorđević) Ž. Ranković na dan sahrane Sare Karađorđević iz njene zaostavštine kupio grobnicu na svoje ime, pa je posle Sara izbačena, jer je Žika tu grobnicu prodao. Da čovek može biti tako pokvaren, to je nečuveno.
      
       SRPSKE MUKE: 29. VIII 1936. Stijepo Kobasica (publicista i političar) se vratio iz Bosne pa mi veli da je tamo bes katolika i muslimana protiv Srba ravan onome besu iz 1914. Sukobi niču na sve strane. Jedan žandarm pod oružjem vikao je negde: "Živeo Petar Živković!" U P. Živkovića ima narod vere, jer pretpostavlja da će on zaustaviti ta gonjenja Srba. Srbi će u Bosni bar 50 odsto glasati za P. Živkovića, u znak protesta. Katolici se po Bosni deru: "Živeo kralj Maček!" Ima i drugih znakova rastrojstva. I Kobasica završuje: "U Bosni se rađa srpsko pitanje, gospodine Jovanoviću, a to je pitanje najstrašnije od svih." - Ja sam predviđao uvek da do te srpske reakcije mora doći. Ja sam uvek govorio da katolička akcija mora da izazove jednu srpsku reakciju, i da će ona, ako bude pod plaštom levičarstva, biti užasna baš za sam katolicizam. Ali, na žalost, od ovih logičkih satisfakcija čovek nema ništa. - Korošec gleda samo LJubljanu, Behmen samo muslimansko pitanje. On je fatalan što u okviru svoga shvatanja toga pitanja brani i Arnaute i onemogućuje njihovo iseljavanje u Tursku. Jednom reči, svi zadiru u srpske stvari i svi zadiru u srpske interese, a niko ne dopušta Srbinu da ma šta kaže u ovoj zemlji, a ipak pričaju priču o srpskoj hegemoniji. Mi zato idemo vrlo rđavim vremenima u susret.
      
       SMRT SVETOZARA PRIBIĆEVIĆA: 16. IX 1936. U Novome Sadu saznadoh da je umro Svetozar Pribićević, za koga mi u Bratislavi rekoše da je na umoru u Pragu. Ta smrt donosi sobom jedno rešenje. Knezu i M. Stojadinoviću čak i jedno veliko olakšanje. Fatalni i nefastni čovek je dakle umro! Može se žaliti i on kao čovek i njegova porodica, ali je, politički uzeto, njegova smrt ako ne usluga za Zemlju, ono jedno veliko rešenje, veliki pretekst i olakšica za njenu dalju konsolidaciju. Bog neka mu da duši odmora i rajsko naselje za dobre namere koje je imao i neka Bog izmiri njega i nas koji ga nismo voleli.
       P. S. Jugoslavija više ne može doći u položaj da Pribićeviću dozvoljava ili zabranjuje ulazak u zemlju - u tome je stvar.
      
       SRPSKA POSLA: 21. IX 1936. Video sam danas u rukama Čivuta rukopise Memoara prote Matije Nenadovića koje neće da otkupi ni Akademija, ni Državni arhiv, niko. Đ. Jelenić iz Državnog arhiva je rekao: "Ponudite Rusima!" Mi smo zaista bedna i nepoštena rasa, mi Srbi. Savetovao sam G. Stojadinovića da ih on otkupi iz Dispozicionog fonda i on je to učinio, pa ih poklonio Državnom arhivu.
      
       VEČNA (BALKANSKA) DILEMA: 25. IX 1936. Preko Lozane, stigoh u ponoć u Ženevu i odsedoh u hotelu "Suisse". Ustadoh u 9. Oko 12 pređoh kod (Bogdana) Radice (diplomata), koji je apsolutno hteo da mu budem gost. Pre ručka videh kneza Danila crnogorskog i razgovarah s njim čitav sat u hotelu "Beau Rivage". On je u velikim materijalnim neprilikama, ali postojan u svojoj karakternosti.
       Ženeva me je očarala posle 9 godina kako je nisam video. Magazini puni, grad čist, svet odeven comme il fait, na sve strane obilje, red, čistota. Pomisao da je to sve na dva-tri dana, da ja opet idem dole k nama u naš haos i neizvesnost, to me je morilo, dok nisam viknuo sebi: Ipak, naša otadžbina je naša. Right or njrong, mdž countrdž. Nema izlaza. Kao što je Gete rekao u Hermanu i Doroteji, stavljajući u usta Hermanovoj majci da kaže Hermanovu ocu, dem NJirt zum goldenen Lonjen: Deca su takva kakva, kakva nam ih je Bog dao, takve ih moramo voleti, so muss man sie lieben und haben... Oh, Gete!
      
       POLITIKA I LJUBAV: 13. X 1936. Gašić, šef Predsednikovog Kabineta, bolestan je od napada žuči. Kažu da je gđa Stojadinović sve više ljubomorna na njegovu ženu, lepu Gašićku. NJena sestra, Pajevićka, takođe je živela sa Stojadinovićem, i zato su i ona i njen muž premešteni u Sarajevo. Tvrdi se da je lepa Slavka, žena Pantelićeva, umešana, u taj rat u čipkama. A to je zbilja tako lepa žena da joj u Beogradu nema para. Siromah njen muž, moj prijatelj, - da li on zna šta se mota oko njega? Užasno je to imati lepu ženu.
      
       KOD ATATURKA: 29. X 1936. (Ankara). Današnji dan je otvoren jednom velikom vojnom paradom. Mrtvi umorni, odmarali smo se od nje do večeri a uveče dođosmo na državni bal u Ancara Palace, na kome se pojavi i Mustafa Kemal, da već oko 1 sat počne da pije. Pre toga, on nam je dao jednu izjavu, vrlo umnu, simpatičnu, mušku. Jadni Kemal! On koji je preporodio Tursku, vratio se kroz porok pijanstva u najgoru ličnu despotiju. Ostario i oronuo od bekrijanja, on još ima one energične pokrete, ali se očima bulji na dosta neprijatan način. Ja sam ga posmatrao iz velike blizine i slušao onaj njegov grobni glas, koji prelazi čas u šapat, čas u dreku - i pitao se kakvom će velikom budalaštinom završiti taj nesrećnik, koga muče aveti prošlosti, čikaju demoni budućnosti, goni đavo rušenja, a nosi genije stvaranja. NJemu se dopao odvažni i grubi M. Stojadinović i on ga je prosto gutao svojim zelenim, alkoholičarskim očima, kao da želi da mu vikne: "Odakle ti, bre, ta snaga, to zdravlje, taj mir, taj pogled risa, te obrve orla?! Sa mirnim dostojanstvom, Stojadinović ga je slušao i "kupovao". Kada je u jednom času on počeo da baljezga, g. Stojadinović je rekao: "Molim vas da neko uzme gđu Stojadinović da igra." Ja sam bio najbliži. Igrajući, ona mi reče: "Ovo je užasno stvorenje. Bog za Turke, ali dosadan i strašan." Rusima i g. Stojadinoviću je Kemal vikao: "Hajde. Izdvojte se u jedan kut i sporazumevajte. Rusija i Jugoslavija moraju biti zajedno. Sramota! Braća!"...
       30. X 1936. Oko 2 posle ponoći dođosmo u Maison du peuple, gde je Stojadinović igrao sa jednom damom iz boljševičkog poslanstva, zatim je dao meni. Ovde je Kemal bio još više pijan i govorio je neprestano. Srećom, bili su pijani i drugi Turci. Oko 3 dođosmo tako svi u oficirski dom. Tu su oficiri igrali igru kaz-bej (ili tako nešto) a vođa je govorio i opet vikao da Srbi i Rusi moraju da se sporazumeju. Boljševički attache de presse mi reče: "Mais, c'est vraiment historiljue." Oko 4 sata su bili pijani i neki naši novinari. Ja sam se tu upoznao sa Nadži-beg-pašom iz Bitolja, sada narodnim poslanikom, starcem vanredne distinkcije, koji mi govoraše o svojoj nostalgiji za Makedonijom. U 5 dođoh u hotel. Na sve strane je bilo pijana sveta (ljudi i žena koje je uhvatio "švips"). Sin Hajdara Altaja, poslanika u Beogradu, pustio je vodu te je prelila pod, pao i rasekao glavu pa zaspao obliven krvlju. Igralo se do 7. U to vreme je Mustafa pustio gđu i g. Stojadinović... U 10 ustadoh, u 1 ručak sa Jehajom Kamilom, koji je najveći turski pesnik a poreklom je od smederevskih sandžak-begova. "Ja sam vaš", govoraše on. "Imam nostalgiju za Srbijom. Za Moravom. Moj praded je osnovao Hasan-Pašinu palanku kod Smedereva." Zatim posetismo baraž i vodovod, agrikolni institut itd. a uveče krenusmo za Carigrad.
      
       KOD KNEZA PAVLA: 25. I 1937. G. Stojadinović mi je prišao, uhvatio me pod ruku i rekao mi: "Knez koji čita Samoupravu, želi da vas vidi. Ja sam mu govorio o vama. On se interesuje za vas. Javite se g. Antiću i recite da sam vam ja saopštio da Knez želi da mu se predstavite. Recite Knezu dakle kako uređujete Samoupravu, kako radite u partijskom presbirou, kako mislite da organizujete Delo... Knez želi da to sve zna." - Zahvalio sam mu i rekao da radim na jednome udruženju radikalskih novinara.
       Nadam se da će oni u Presbirou pući od muke (Vinaver itd.) kad čuju za to sve: da mi je Predsednik prišao, da me je uhvatio pod ruku i da je govorio sa mnom tako ljubazno.
       10. II 1937. Ustao sam i radio mnogo do 11, kada mi javiše da ću kod Kneza biti primljen u 5.45. U 5.30 su me dvorska kola odvezla u Beli dvor. Primljen sam posle nekoliko minuta čekanja. Knez me je očarao. On govori sa engleskim akcentom, greši u padežima, ali mu je organ prijatan, čist. Ostavio je na mene utisak mislena i poštena čoveka, otmena u svemu: pojavi, izrazu, odelu, izražavanju, mišljenju. Ja nikada nisam video jednoga tako dobro vaspitanog i obrazovanog čoveka: sve u ravnoteži, sve u otmenim razmerama. Bojim se da li sam ja ne njega ostavio dobar utisak, pretpostavljajući da bi moglo biti sudbonosno učiniti mu se nezanimljiv ili neinteligentan. Videćemo već, to će mi Predsednik otprilike reći dan-dva kasnije kada me on bude sreo i video. Ako mi kaže da je dobro - dobro; ako ne, biće rđavo. - Osetio sam da Knez sebe smatra za tvorca JRZ, da englesku našu politiku smatra za svoju i dobru politiku, da se raduje zaključenju bugarsko-jugoslovenskog pakta. - O ostalome ću da napravim specijalnu belešku. - Bio sam presrećan što sam ga video i što mi je on odao priznanje na načinu uređivanja Samouprave. "Čestitam vam", rekao mi je on, "ja vas čitam, i pošto su mi rekli mnogo dobra o vama, ja sam bio uvek vaš čitalac i čitao sam vas s uverenjem da se na vašu reč i mišljenje može osloniti. Kamo sreće da su nam i drugi listovi kao vaš!"
       11. II 1937. Moja audijencija kod Kneza je imala svoj odjek. Danas sam rekao g. (Jovanu) Gašiću (šef kabineta Milana Stojadinovića) sadržinu unekoliko za Predsednika. U Presbirou - da popucaju od muke. Ja, međutim, sad imam da ćutim i da radim, jer neću da gubim vreme. Sad mi je mnogo štošta jasnije.
      
       PRIBIĆEVIĆ: 10. III 1937. Smrt Milana Pribićevića ostavlja jednu veliku moralnu prazninu. Figura je bio on, te kakva srpska figura iz Hrvatske. Gde je druga takva? Za Pribićevićevog, Svetozarovog sina, Stojana, vele da se propio. Adam bolestan. Šteta za jednu takvu porodicu!
      
       KRALJICA: 19. IV 1937. Bio sam u Valjevu. Zabavljao sam se u vozu, razgovarajući sa turskim novinarima. NJih boje ove stvari: 1. naš odnos sa Rusima, 2. sa Bugarskom i 3. s Hrvatima. (Hrvat - to kod njih znači rđav karakter u govornome jeziku; kad Turčin kaže hrvat, on obeležava nešto najgore.) Turci nas posmatraju kritički. Oni su vrlo rezervisani, vrlo skloni na sumnju. Ti novinari, duše plaćene i ličnosti jednog režima koji je tiranski, ali stalan, boje se naše nestalnosti. Jedan od njih mi reče: "Kad je kralj Aleksandar bio u Carigradu sa Kraljicom, Kemal nije mogao da se načudi njenoj trapavosti i neeleganciji, pa je pitao Kralja: Gde si našao tu ženu? Ko ti je nju dao? Zašto si uzeo tako debelu ženu? Na ove nepristojnosti jednog alkoholičara, Kralj je uzdahnuo, uzdahom nesrećnika i rekao: Ali, kad sam je uzeo, ona nije bila takva! - Pa što ne kidaš?" rekao je na to tobož Kemal. (Ko zna Kemala, taj može da pretpostavi da je on i to rekao. Genijalan, autoritativan, usijane glave, on je svirep.)
      
       KONKORDAT I STANJE U SRPSKOJ CRKVI: 7. VII 1937. Patrijarh (Varnava) je na umoru. Okolnosti pod kojima on umire, ostavljaju utisak da on nije mogao da preživi jednu stvar: jedan konkordat kojim Rim ide na pokatoličenje Srbije. - Srbije, jer se ne radi o Jugoslaviji, nego o Srpstvu. Iako opservacije NJegove Svetosti nisu tačne, iako on ne umire od toga, nego od uremije i tuberkuloze creva, njegova smrt dolazi u takvome času da svet misli da on pada u borbi na život i smrt s jednom Vladom, koja ne vodi dovoljno računa o interesima Srpstva! Štaviše, u zemlji se ne samo govori, nego i veruje da je NJ. S. otrovan! Otrov mu je, veli se, dat u čaši vode na železničkoj stanici u Sremskim Karlovcima od strane neke žene! Etainsi deo suite! - Mada konkordat u stvari ne daje katolicima ništa drugo do onog što su oni već imali kod nas ili već imaju u drugim zemljama, odnosno ono što ako katolici nisu imali ali što već ima Srpska crkva, ili u krajnjem slučaju ono što ova još nema ali što može i sama dobiti, ipak se u pravoslavnim krugovima smatra da se ovaj konkordat nikako nije smeo zaključiti, a evo zašto: zato što je Katolička crkva već danas imovinski jača, što ima sveštenstvo koje je po profesionalno-teološkoj spremi bolje i kulturno jače, nego što ga ima Srpska crkva!... U Srpskoj crkvi je rasap. NJeno sveštenstvo nije na visini, njeni monasi su nekulturni, episkopat nedovoljno požrtvovan. Dati u jednoj takvoj situaciji Katoličkoj crkvi jedan pogodan konkordat, to znači dati joj oruđe za pokatoličavanje pravoslavnih masa... - To su srpski argumenti. Oni mogu biti i tačni. I tačni su. Ali ja smatram da je ovo stanje bilo neizbežno, da je u stvari konkordat samo legalizovanje jednog već postojećeg stanja stvari, koje je Srpska crkva uzimala olako. Posle konkordata Srpskoj crkvi ostaje samo jedno, a to je da se ozbiljno pribere, da se reorganizuje i da potraži sama u sebi životne sile, ne očekujući nikakvu pomoć od strane države u tome pogledu, pošto Jugoslavija nije jednoverna zemlja i pošto ni jednoverne zemlje danas ne mogu i neće da uzmu na sebe jedan posao koji je izvan misije moderne države. Naši popovi, međutim, to ne mogu i neće da shvate. Oni su uzeli demagoški način kao način borbe, i umesto da se nose sa katolicima, oni se nose sa Vladom, odnosno sa državom. Ja žalim što nisam sa njima i među njima da im objasnim koliko je to glupo i nekorisno. Oni treba da reorganizuju svoju crkvu, da stvore misionere, da stupe u socijalnu borbu i akciju na jedan odgovarajući način. Šta oni, međutim, čine? Oni čine sve drugo sem ono što je celishodno...
       Tamo me je našao Predsednik i pozvao me kod sebe na ručak. Ručali smo sami. Govorili smo o mnogim stvarima. Vidim da on prosto iz inata želi Patrijarhu da ozdravi, i da vidi svoje delo, odnosno svoje "nasedanje jednom glupom demagogijom". Rekoh mu: "Živeo on ili umro, Srpska se crkva mora reorganizovati, jer će joj posle konkordata njena sopstvena situacija biti jasna. Neće više Varnava gurati u vladike ljude kao Platona" itd. Predsednik mi reče: "Zaista među našim arhijerejima ima i idiota i prostaka, a ima i Lombrozovih tipova. Ima ih i takvih koji svoje drugove optužuju da su otrovali Patrijarha da što pre dođu do njegovog prestola... Naša crkva mora da prekine sa tom ludom praksom da nekulturne i nedovoljno spremne ljude stavlja u prvi red"...
      
       (Nastaviće se)
      
      

Neke knjige se, zaista, ne pojavljuju u najpovoljnijem trenutku za njih. Da se "Dnevnik 1936-1941" Milana Jovanovića Stoimirovića ("Matica srpska", 2000, Novi Sad) pojavio pre petnaestak godina bio bi bestseler. Danas je to jedno izuzetno svedočanstvo o jednoj zemlji, koje sad i definitivno nema, pred dramu Drugog svetskog rata. Retke su ovakve slike tog društva: od čoveka sa toliko uvida u političke odnose (visoki funkcioner i poslanik vladajuće koalicije), uz direktno poznavanje ključnih aktera od Kneza Pavla, preko Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Antona Korošeca, Muhameda Spahe, Dimitrija LJotića, Petra Živkovića, patrijarha Gavrila (Dožića); pa ugao diplomate i novinara koji je bio član mnogih državnih delegacija (kod Kemala Ataturka, Eduarda Beneša, Adolfa Hitlera, Hermana Geringa, Jozefa Gebelsa, Benita Musolinija, Galeaco Ćana), a i u raznim prilikama i na različitim mestima - što poslovno, što privatno sreće izuzetne ličnosti (Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović, Stanislav Vinaver, Geca Kon).        I sam Milan Jovanović (drugo prezime Stoimirović uzeo je iz zahvalnosti prema ujaku koji ga je školovao) bio je novinar "Politike", uređivao radikalsku "Samoupravu", bio ataše za štampu u ambasadi u Berlinu, izdavao list "Vardar" u Skoplju, radio u Centralnom presbirou, bio direktor novinske agencije "Avala"... Pisao knjige.        NIN-ov feljton izbor je zapisa i zanimljivosti koje će čitaocu reći nešto o vladaocima i prilikama iz onog vremena. Utisak je da se danas demokratičnost onog vremena precenjuje: štampa je bila direktno cenzurisana, demokratski život rudimentaran, narod živi u bedi koju je izgleda, čak i danas, teško zamisliti. Feljton je priredio Slobodan Reljić.