Američki plan da se od nuklearne pretnje "zemalja sa neodgovornim režimima" zaštiti "štitom raketa protiv raketa" nikoga ne oduševljava, ali jedino Moskva, a preko svojih medija i Peking, otvoreno kažu da ga ne odobravaju. Da li to preti novom konfrontacijom Bele kuće i Kremlja, ili više izgleda ima kompromis?

      (Specijalno za NIN)
      
       Prva američko-ruska proba nerava, posle najave predsednika DŽordža Buša da SAD naprave sveobuhvatan antinuklearni štit, Nacionalnu raketnu odbranu (NMD), nije doprinela smanjenju razlika u pozicijama Vašingtona i Moskve. Ali, nije izazvala ni raskol. Šef ruske diplomatije Igor Ivanov, koji je o vikendu boravio u Vašingtonu kao izaslanik predsednika Vladimira Putina, saslušao je argumentaciju Bele kuće i ponovio stav Kremlja da Rusija ne može da prihvati američki projekt, ni stavljanje van snage sporazuma Nikson-Brežnjev o antiraketnoj odbrani iz 1972, ali vrata za dalje razgovore ostavio je otvorena.
       Glavni ruski argument protiv novog američkog plana jeste da bi njegova realizacija značila napuštanje postojećeg sporazuma o antiraketnoj odbrani (ABM), iz sedamdesetih, koji je za Moskvu i dalje stub strategijske ravnoteže i uzajamne stabilnosti. Rusiji su pri tom dobrodošla i prva reagovanja američkih saveznika u Evropi, s tim što je malo potencirala njihove rezerve i opreznost.
       Glavni američki argument u korist štita je, kako ga je naveo predsednik Buš, da je taj bilateralni dogovor od pre tri decenije ostatak hladnog rata i faktički blokira zaštitu SAD od eventualnog raketnog udara. Očigledno je, međutim, da su to tek početne pozicije dveju nuklearnih sila budući da će razgovori o tome biti nastavljeni već krajem meseca, kad se u Budimpešti sastanu Ivanov i njegov američki kolega Kolin Pauel, a posebno na prvom američko-ruskom samitu posle izbora DŽordža Buša, za nepun mesec dana, na neutralnom terenu, u LJubljani.
      
       Novi odnos snaga
       Svet se tokom protekle tri decenije, pogotovo posle pada Berlinskog zida, znatno izmenio i samo zadrti vernici prošlosti mogu da zagovaraju da mora da važi sve što je važilo pre. Mnogo toga je odumrlo samo po sebi, a države su prećutno poništile razne međusobne dogovore koje je vreme pregazilo ili su izgubili svaki smisao. Zašto onda Sjedinjene Države nemaju pravo da se odreknu jednog sporazuma koji smatraju preživelim? I više od toga, ne može se prevideti osnovanost njihovog argumenta da taj sporazum obavezuje njih i Rusiju, ali ne i druge. Bipolarni model, ako nije potpuno nestao, zapravo ne funkcioniše ne samo zbog toga što ga je potisnula zapadna vizija globalizma ili što Rusi pokušavaju da ga zamene multipolarnim sistemom bezbednosti već najviše zato što jedan od dva nekadašnja glavna protivnika u ondašnjem svetu, SSSR, više ne postoji, a njegovu naslednicu Rusiju SAD ne smatraju neprijateljem.
       Novi odnos snaga i stupanje na scenu novih članica nuklearnog kluba (uključujući potencijalno opasne zemlje "s neodgovornim režimima", kako se smatra u Vašingtonu), nameću potrebu uspostavljanja i potpuno novog sistema bezbednosti. Hteli-ne hteli, Sjedinjenim Državama će se kad-tad priznati pravo da izgrade takav sistem za sebe, jer prvi na potezu uvek ima više izgleda da dobije partiju, ali i zato što u ovom slučaju važi pravilo - ko poseduje moć, ne mora da traži pristanak.
       Pristalice tog pogleda odobravaju odluku novog američkog lidera da otpočne realizaciju programa za izgradnju sistema Nacionalne raketne odbrane. Iz tog ugla, glavni javni argument SAD ne može da se ne uvaži, bez obzira na to što iza njega stoje "glavni", unutrašnji argumenti. NJihov sporazum sa Sovjetima, od pre tri decenije, postao je ograničavajući faktor jer je u međuvremenu izgubio smisao: Vašington i Moskva su se njime bili obavezali da neće graditi odbrambene sisteme jedni protiv drugih, ranjivost od raketnog udara bila je sigurna garancija njihove strategijske stabilnosti. I SAD i SSSR su tada ponudili jedno drugom svoje teritorije i stanovništvo kao taoce.
       Novi posednici balističkih raketa, svejedno što one još nisu i strategijske, ne nude ništa slično i ne daju nikakve garantije. Nikome. Rusija polazi od toga da oni za nju ne predstavljaju opasnost. Naprotiv, SAD su, opsednute opasnošću koju te zemlje predstavljaju po njenu nacionalnu bezbednost. I smatraju da imaju legitimno pravo da učine kraj svojoj ranjivosti, na koju su pristale, uzajamno sa SSSR-om. Odnosno, sada, sa Rusijom.
      
       Kurtoazne ljubaznosti
       S druge strane, iako potpuno ne stoje argumenti Rusije da će napuštanje sporazuma iz 1972. izazvati destabilizaciju "osvedočenog" sistema strategijske ravnoteže, mora se uvažiti činjenica da Sjedinjene Države, izgradnjom sistema NMD, postižu svoj cilj - gotovo apsolutnu neranjivost. Nasuprot tome, Rusija - ako nastavi da se drži stare šeme - postaje apsolutno ranjiva.
       Ali, uprkos tako drastičnoj razlici u mogućnom ishodu, iako su pozicije Bele kuće i Kremlja i dalje potpuno različite, američko-ruske odnose ne pogađa, kao što bi se moglo očekivati, nikakav zemljotres, čak ni iole ozbiljan potres. Ni takav kakav ih je u poslednje vreme obično drmao zbog uzajamnog proterivanja diplomata osumnjičenih za špijunažu ili zbog američkog nezadovoljstva ruskim isporukama oružja Iranu ili zbog protesta Rusa što Amerikanci primaju predstavnike Čečenije. Amerikanci pokušavaju da budu ljubazni, a Rusi izgledaju staloženiji iako je sada, dugoročno i višestrano, u pitanju mnogo ozbiljniji problem nego što su bila sva tri pomenuta zajedno.
       Američki predsednik je na početku pokazao dobru volju kad je telefonirao ruskom lideru, na šta je ovaj uzvratio porukom da veoma drži do njihovog susreta sredinom juna, u LJubljani. Ta kurtoazna razmena ljubaznosti takođe svedoči o spremnosti dva predsednika da ne zatežu konopac mada činjenica da će se sastati na neutralnom terenu, u mimohodu svojih zvaničnih turneja, znači da još nisu spremni da jedan drugom dođu u goste. I dovoljno govori o tome da se ne treba nadati približavanju njihovih stavova.
       Uporedo s tim, Moskva, kao nikad ranije, pored načelno odbojnog stava, ispoljava izuzetno veliku uzdržanost. Šef ruske diplomatije je, istina, izjavio da je NMD neprihvatljiv, ali i da taj program traži podrobnije i mirnije razmatranje, dok je njegov američki kolega insistirao na pravu SAD da imaju u vidu opasnost koja (može da) preti od zemalja kao što su Severna Koreja ili Iran. To Rusi, ma koliko da mogu biti drukčijeg mišljenja, ne mogu da ne uvaže.
       Putin to i najavljuje u pismu Bušu, kad kaže da njihov prvi susret treba da otkloni suvišne nanose i neosnovana strahovanja. Oba predsednika su, izgleda, saglasna da problem s kojim su suočeni i njegove posledice, iako se tekuća razmena gledišta tiče samo budućnosti bilateralnih odnosa njihovih zemalja, ima i druge dimenzije.
       Nova američka administracija, na primer, pošto je prevazišla neodlučnost prethodne, mora da ima u vidu i stavove svojih saveznika koji reaguju manje-više negativno, u najboljem slučaju uzdržano. U tom izjašnjavanju ima finesa, ali nema znakova velikog razumevanja, kao kad je predsednik Klinton pre dve godine potpisao zakon o NMD, ostavivši svom nasledniku da ga realizuje. Ne samo što je tada taj plan bio samo perspektiva, a sada postaje realnost, već i zato što Evropa na svet ne gleda uvek istim očima kao Amerika. Opasnost koju predstavljaju "neodgovorni režimi", što je opsesija SAD, ne tumači se isto i u Evropi, a američki neprijatelji nisu uvek i evropski.
      
       Asimetrični odgovor?
       A Evropa je Americi potrebna baš u realizaciji tog njenog "projekta milenijuma", ne samo zato što on postaje sveobuhvatan tek ako se prostire i na drugu obalu Atlantika već i zbog pregovora sa Rusijom i, možda još više, s Kinom. Sa podrškom saveznika američka pozicija ima jednu težinu, dok druga strana ostaje usamljena, bez te podrške Amerikanci će biti solisti. Vreme će pokazati, ali već sada je mogućno pretpostaviti da će ruska odbojna pozicija postepeno evoluirati, tako da određen kompromis, možda i u nekoj drugoj sferi, može biti postignut na obostrano zadovoljstvo. Ruski racio ipak postoji uprkos nesagledivosti ruske duše, a moskovski stratezi ne mogu da ne znaju da nemaju mogućnosti da spreče SAD da naprave svoj antiraketni štit, još manje da sami izgrade novu, masovniju raketnu armadu, umesto sadašnje, prilično zastarele, koja bi taj štit eventualno mogla da probije. Svoje dejstvo, iako se ono još ne priznaje na drugoj strani, imaće i najava SAD da jednostrano smanje svoj strategijski nuklearni arsenal, što su i Rusi poodavno nudili, mada kao obostrani korak.
       U tim uslovima, pre se može očekivati da će dve sile naći svoje rešenje. U ovom trenutku je najznačajnije da neslaganje nije dovelo do izvlačenja mačeva iz korica, čak ni do razmene oštrih reči.
       To znači da SAD i Rusija, ako i nisu prijatelji, saveznici i partneri u istinskom smislu tih pojmova, nisu više ni neprijatelji. Kao što će Evropljani, posle prvog talasa negodovanja, shvatiti da moraju ući u američko antiraketno kolo. Rusija će prihvatiti pruženu ruku i izvući neku korist za sebe. Ruska situacija je takva da se to nameće kao mnogo realniji ishod nego li varijanta u kojoj će se Moskva opredeliti za "asimetričan odgovor", novu raketnu trku koju ne bi mogla da izdrži. U krajnjoj liniji, na takvoj podeli prilika i uloga zasniva se i progres u svetu.
      
       BRANKO STOŠIĆ