|
"Nemojte dozvoliti da nekoliko kompanija sprečava nemačku vladu i nemački parlament da postupe u skladu sa svojom istorijskom odgovornošću. Novac koji smo uplatili mi, kao i šest hiljada drugih firmi, mora što pre stići do onih kojima je namenjen"
Svi koji su bili na prinudnom radu u vreme nacizma najmanje šest meseci i još su živi mogli bi u avgustu - posle punih 56 godina - najzad da dobiju obeštećenje za tada preživljene patnje - maksimalno 15 hiljada maraka. Naravno, pod uslovom da dožive avgust. Nije reč o cinizmu - svakog dana, prema procenama, umire po dve stotine od milion i 200 hiljada preživelih prinudnih radnika. Istovremeno, novac koji su u fond za njihovo obeštećenje uložili nemačka država i privreda donosi kompanijama poreske olakšice od milijardu i 800 miliona maraka i - svakodnevno - kamate od 700 hiljada maraka (prema proceni iz sindikata metalaca).
Gotovo svi učesnici u poduhvatu obeštećenja prinudnim radnicima, osim glavnih kočničara - dela nemačke privrede, sada su jednoglasni u proceni da gotovo više ništa ne sprečava početak isplata. Taj optimizam zasniva se na odluci njujorškog Apelacionog suda koji je ukinuo presudu sudije Širli Vol Kram. Pre nekoliko meseci Kramova (78) odbila je da odbaci grupnu tužbu žrtava nacizma protiv nemačkih banaka, jer nemačke firme nisu prikupile u punom iznosu svoj deo od pet milijardi maraka za Fond za obeštećenje žrtava (nemačka država je odavno uplatila svoj deo). Kad je taj uslov ispunjen, sudija je pokušala da zahteve žrtava poveže sa poravnanjem s austrijskim bankama, što su odbili i nemačka država, i privreda. Sada je Apelacioni sud odbacio taj zahtev i put ka obeštećenju trebalo bi da bude otvoren. Da li?
Da bi isplate zaista i počele mora se garantovati pravna sigurnost nemačkim firmama - da ne moraju da strahuju od novih kolektivnih tužbi u SAD. Odluku o tome da li takva sigurnost postoji ili ne, donosi Bundestag. Ako se može suditi prema izjavama političara - sve je u redu. Tako je kancelar Gerhard Šreder izjavio da je, na osnovu odluke Apelacionog suda, moguća "tesna komunikacija sa nemačkom privredom", te bi Bundestag odluku mogao da donese pre letnje pauze. Slično misli i glavni vladin pregovarač o ovoj temi, nekadašnji šef liberala grof Oto Lambsdorf. Folker Bek, predstavnik za pravna pitanja parlamentarne frakcije Zelenih, smatra čak da bi Bundestag već ove ili sledeće sedmice mogao da donese odluku o pravnoj sigurnosti, tj. o početku isplata.
Saveti žrtvama
Novo odlaganje više ne može da se pravda sa moralnog stanovišta, kaže Bek i dodaje: "Želeli bismo da žrtve za života dobiju obeštećenje koje im pripada." Istovremeno, Bek je zatražio od privrede da i kamate uloži u Fond za obeštećenje kako bi od njih koristi imali bivši prinudni radnici, a ne nemačke kompanije. U protivnom, upozorava Bek, mogle bi se pojaviti sumnje da se početak isplata namerno odlaže kako bi se kamatama dobijenim za to vreme pokrio deo troškova.
Savezno udruženje "Informacije i saveti za žrtve naci-progona" saopštilo je da je presudom njujorškog Apelacionog suda nestao i poslednji izgovor za odlaganje obeštećenja i da Bundestag mora odmah da donese odluku o početku isplata. Istovremeno, predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj Paul Špigel izjavio je da je "nepodnošljivo" da dnevno umire 200 bivših prinudnih radnika dok istovremeno nemačka privreda ubira kamate od sakupljenih pet milijardi maraka. On je upozorio da bi u očima sveta i Nemačka i njena privreda mogle značajno da izgube na ugledu i da je još malo onih koji nisu pravnici, ali su u stanju su da prate raspravu o pravnoj sigurnosti.
Pritisak raste i iz sveta. Predsednik poljske vlade Ježi Buzek, koji se sastao sa grupom prinudnih radnika iz istočne Evrope, zatražio je, podržavajući njihove zahteve, da Bundestag što pre donese odluku o početku isplata.
Glavni kočničari su i dalje (neke) nemačke kompanije. Zvaničnici iz privrednih udruženja smatraju da je njujorška presuda u redu, ali da potpuna pravna sigurnost još nije osigurana. Predsednik nemačke industrijske i trgovinske komore Ludvig Georg Braun pominje "ostale manje probleme" koji moraju biti rešeni pre nego što počnu isplate. Predstavnik privrede u Fondu za obeštećenje Volfgang Gibovski je rekao: "I mi delimo nade u skori početak isplata. Ali, ne možemo sa stopostotnom sigurnošću reći - sve je u redu."
Spor i jeste u tome koliko bi kolektivnih tužbi u američkim sudovima trebalo da bude odbijeno da bi se konstatovalo: "sve je u redu". Trenutno, tamo je u postupku još 11 kolektivnih tužbi - četiri su neproblematične, za preostalih sedam moraju se sačekati odluke sudova, smatra Gibovski.
Međutim, niko ne može da garantuje da nikada više nijedan američki sudija neće uvažiti kolektivnu tužbu protiv neke nemačke firme, jer u SAD pravosuđe je nezavisno od politike. Nemački stručnjak za američki pravni sistem profesor Mihael Drajer podseća da su američki sudovi već obustavili pedesetak postupaka i da su se pokazali "veoma kooperativnim". "Ali, zahtevati da se svi postupci okončaju pre nego što bude isplaćen prvi dolar, znači zahtevati nerealno visok stepen sigurnosti", smatra profesor Drajer.
Gimnazijalci
Sada su i u samoj privredi sve glasniji zahtevi da počnu isplate. U pismu kancelaru Šrederu, 43 predstavnika nemačke privrede upozorili su proteklog vikenda da "pravni interes nekoliko kompanija ne sme biti na putu pravdi za preživele žrtve (nacizma)". "Nemojte dozvoliti da nekoliko kompanija sprečava nemačku vladu i nemački parlament da postupe u skladu sa svojom istorijskom odgovornošću. Novac koji smo uplatili mi, kao i šest hiljada drugih firmi, mora što pre stići do onih kojima je namenjen", kaže se u pismu kancelaru.
Beskrajno oklevanje mnogih malih i srednjih firmi da uplate novac u Fond kao i otezanje velikih kompanija da počnu isplate jer traže apsolutnu sigurnost, izazvali su nezadovoljstvo i u javnosti koje nije ostalo samo na rečima. Iz privatnih donacija sakupljeno je i uplaćeno u Fond za obeštećenje dvadesetak miliona maraka. Tako su petnaestogodišnjaci iz katoličke škole "Sv. Pavle" iz Hamburga svako jutro ustajali u pet i radili ceo dan na poljoprivrednom imanju udaljenom dvadesetak kilometara. Imanje se nekada nalazilo pored koncentracionog logora Nojngame. Sakupili su tri hiljade maraka i uplatili u Fond.
O stanju svesti u pojedinim segmentima društva upečatljivo svedoči i primer iz Bremena. Praonica iz Bremena, naslednica praonice koja je u vreme nacizma zapošljavala prinudne radnike, odbila je da uplati doprinos za Fond. Učenici završnog razreda jedne tamošnje gimnazije pozabavili su se istorijom firme, predočili rukovodstvu rezultate, sakupili od džeparaca 285 maraka i poslali firmi uz napomenu "Za uplatu u Fond za obeštećenje". Praonica je novac vratila, a njen predstavnik je izjavio: onaj ko kupi polovan automobil, nije dužan da obešteti žrtve udesa koji je napravio prethodni vlasnik.
Što se komentara u medijima tiče, citiraćemo za kraj jedan (Dojče vele) od mnogih napisanih u istom duhu: "Deset milijardi maraka nije sakupljeno da bi se kupila pravna sigurnost nemačkih firmi koje su u vreme nacizma profitirale od robovskog rada. Preživeli prinudni radnici morali bi da dobiju bar malo obeštećenje za doživljenu nepravdu, za lišavanje slobode, deportaciju, eksploataciju i česte telesne povrede, glad i patnje. O njima je reč, o žrtvama. I zato nemački parlament mora što pre da odobri početak isplata."
NENAD BRISKI
|
