Škola žuri da savlada glomazno zadato gradivo i zaboravlja da postoje znanja koja se, prosto, ne smeju zaboraviti

      Od učenika je traženo da napišu imena najviše tri njima poznate ličnosti, bilo savremene, bilo iz prošlosti koje su im uzor i na koje bi voleli da liče. Te 1988. godine top-lista pobednika ovako je izgledala: Dragan Stojković Piksi, Slobodan Milošević, Josip Broz Tito, Nikola Tesla, Bora Đorđević, Vlade Divac, Majkl DŽekson, Vuk Karadžić, Patrik Svejzi i Madona.
       NJih je odabrala većina od 2 653 učenika osmih razreda iz 28 osnovnih škola širom Srbije, u istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kojim je rukovodio profesor Nenad Havelka.
       Šest godina kasnije, odgovarajući na isto pitanje, učenici osmog razreda pokazali su da za razliku od svojih prethodnika više ne fermaju političare i naučnike. Ubedljivo prvo mesto osvojila je američka manekenka Sindi Kraford i definitivno izbacila sirotog Piksija iz igre. Favoriti ondašnjih novih klinaca bili su još (redosledom, kako se kotiraju na skali popularnosti): Monika Seleš, Žan Klod van Dam, Dejan Savićević, Anica Dobra, Majkl DŽordan, Tom Kruz, Arnold Švarceneger, Adolf Hitler i Branka Katić.
      
       Estrada
       Dobijeni rezultati bili su iznenađujući, jer nisu pratili korenite društvene promene i lomove koji su se od 1988. do 1994. godine izdešavali, kaže Dragan Popadić vođa ovog dela istraživanja. Sa porastom društvenih problema smanjeno je interesovanje za društvena i politička zbivanja, a došlo je do porasta interesovanja za zabavu. "Radi se ne samo o povlačenju iz kolektiviteta nego i o drastičnijem odbrambenom mehanizmu- deca zatvaraju oči pred realnošću koja ih okružuje. Usred mračne svakodnevice i pred neizvesnom budućnošću, oni kao da sebe ubeđuju da je vreme u kojem žive za njih 'vreme sporta i razonode'", smatra Popadić. Relativno nizak procenat navođenja ličnosti iz umetnosti, nauke i filozofije (dakle, onih koje škola ističe kao pozitivne primere) mogao bi da se protumačiti kao neuspeh škole u nametanju svojih uzora u konkurenciji sa sredstvima masovne kulture.
       Još pre dvanaest godina dakle, naučnici su mogli da potvrde da sa našom školom nešto debelo nije u redu. Reprezentativni uzorak dece (vidite početak teksta) rešavao je osam testova znanja iz jezičke pismenosti (srpski jezik), osnovne matematičke pismenosti, prirodnih nauka (fizika, hemija i biologija), društvenih nauka (geografija, istorija) i tehničkog obrazovanja.
       Ovi testovi bili su usmereni prvenstveno na osnovna znanja i umenja baratanja tim znanjima, na obrazovne efekte koji učenike kvalifikuju za nastavak školovanja. Bilo je opravdano očekivati da svi koji uspešno završavaju osnovnu školu, a to je većina učenika, postignu visoke rezultate i na kriterijumskim testovima. Bilo je obrnuto: "Sve analize rezultata na pojedinim testovima potvrđuju da su obrazovna postignuća na svim testovima ispod očekivanih i da su najslabiji rezultati postignuti u prirodno-naučnom području."
       Zbog dobijenih rezultata koji su nešto kasnije i publikovani, ni stručna a ni šira javnost nisu bili potreseni. A morali su, jer "uspešnost svih vidova kasnijeg ili višeg obrazovanja u prvom redu je uslovljena kvalitetom osnovne škole". I još, "od strukture i kvaliteta osnovnog obrazovanja zavisi opšti kulturni nivo najširih slojeva stanovništva".
       Posle dvanaestogodišnje pauze i nezainteresovanosti ponovo je Institut za psihologiju uradio istraživanje o učeničkim postignućima na kraju osnovnog školovanja. Finansijski i organizaciono pomogli su ih Unicef i Ministarstvo prosvete. Istraživanje je sprovedeno na terenu u decembru prošle godine. Obuhvatilo je 18 škola širom Srbije. Ispitano je oko 1 300 učenika osmog razreda. Cilj je ponovo bio isti: procena kvaliteta ishoda osnovnog obrazovanja. Nastavni program nije bio obuhvaćen u celini. Ispitivano je znanje srpskog jezika, matematike i prirodnih nauka: fizike, hemije i biologije. Proveravala se osnovna i opšta pismenost.
       Ponovo se (nerealno) očekivalo da su svi učenici (pogotovo kada je reč o završnom razredu) ovladali tim sadržajima, odnosno da će samo oko 10 odsto učenika postići slabiji rezultat. Kriterijum je bio blag. Trebalo je da učenici tačno odgovore na polovinu zadataka u jednom testu. Takvi su automatski ulazili u grupu onih koji su zadovoljili zahteve testa. Profesor psihologije Nenad Havelka za NIN otkriva rezultate.
       Deca su najbolje uradila testove iz srpskog jezika. Sedamdeset osam odsto je zadovoljilo, a 22 odsto nije. Međutim, svaki drugi učenik elementarno je nepismen kada je matematika u pitanju. NJih 48 odsto je zadovoljilo, a 52 odsto nije. Kod fizike je nešto bolji rezultat. Sedamdeset odsto dece je zadovoljilo, a 30 odsto nije. Znanje iz hemije je na niskim granama. Osnovnu i opštu nepismenost pokazalo je 60 odsto njih a samo 40 odsto je zadovoljilo. I na kraju, sudeći po rezultatima, najveći bauk za klince je zbog nečega biologija. NJih 72 odsto nije rešilo postavljene zadatke, a samo 28 odsto je uspelo.
      
       Ocene
       Dakle, ni na jednom od testova nije ispunjeno zdravorazumsko očekivanje: da nam je 85 ili 90 odsto dece na kraju osmogodišnjeg školovanja elementarno pismeno. U stvari, ispostavilo se, grubo računajući, da je njih oko 50 odsto elementarno nepismeno. Da ne vlada osnovnim i opštim znanjima koja su preduslov za dalja učenja.
       Kakve su bile dečje ocene na kraju sedmog razreda? Škole kažu da je njih 35 odsto pokazalo odličan uspeh. Polovina je u grupi vrlo dobrih i dobrih. Ostali su dovoljni. Kako je onda moguće da je na testovima mali broj odličnih, a visok broj nezadovoljavajućih? Otkud tako drastična razlika u rezultatima?
       Profesor Havelka misli da bi bilo površno zaključiti kako škola samu sebe najbolje ocenjuje: "U školi se ocene dobijaju za savlađivanje aktuelnog gradiva, odnose se na nova znanja dok se ocene iz naših testova odnose na ukupnost osnovnih znanja. Nešto očigledno nije u redu sa sistemskim rešenjima u obrazovnoj politici. Program se menja zavisno od razreda i on je u diskontinuitetu. Suštinska znanja se ne obnavljaju kroz sledeće razrede, odnosno programe. Škola žuri da savlada glomazno zadato gradivo i zaboravlja da postoje znanja koja se, prosto, ne smeju zaboraviti."
       Očigledno je, tvrdi naš sagovornik, da pod hitno treba promeniti način izrade i obrade školskog programa. Budući reformatori morali bi da prepoznaju elemente osnovne pismenosti i da ih na poseban način tretiraju u programu od prvog do osmog razreda. Neophodno je da se programi redefinišu, rasterete i osavremene. U međuvremenu, šteta naneta deci je nesaglediva. Sva istraživanja pokazuju ogroman pad uspeha kada se krene u srednju školu.
      
       Beg
       Rezultati istraživanja još nisu do kraja obrađeni. Širokoj javnosti su obično najzanimljivija istraživanja vrednosnih orijentacija. Taj deo još nije analiziran. Za sada na osnovu obrađenih podataka testova znanja vidi se da su gradske škole uspešnije od seoskih, da imaju bolje uslove za rad i stručniji kadar. Primećuje se da je obrazovanje roditelja važan faktor kod uspešnosti učenika. Istraživače je prijatno iznenadio stav prema obrazovanju - dve trećine dece ima pozitivan stav. Žele da steknu nova znanja. Prethodnih godina pričalo se da je obrazovanje izgubilo u očima učenika.
       Zanimljivo je da su naučnici iz Instituta za psihologiju i pre dvanaest godina i sada postavljali zadatke koji ne podrazumevaju samo reprodukciju gradiva. Pitanja su više "snimala" snalaženje u nekoj situaciji. I to je sigurno jedan od razloga što veliki broj dece nije pokazao osnovno znanje. "Mišljenje svojom glavom se u nekoj školskoj rutini stavlja na periferiju. Često ga nastavnici tretiraju kao dovijanje. Ako nije kažnjivo, često je necenjeno", kaže Havelka.
       Posle svega, najbolji odgovor je učenički odnos prema školi. Izostajanje i bežanje sa časova postalo je masovno: praktikuje ga čak 96,6 odsto učenika. Ovakvo ponašanje, naravno, problematizuje kvalitet nastave. Ono je simptom koji objašnjava učeničko viđenje nastave, njihovog položaja u toj nastavi, odnosa sredine prema školi i vrednostima za koje se škola realno ili deklarativno zalaže. "Na izostajanje treba gledati kao na poruku učenika da u školi nailaze na nešto što ne žele, što ne odobravaju, što ne mogu da prihvate", misli Havelka. Ove činjenice, nažalost, nisu bile dovoljne da se naučnici ozbiljnije pozabave istraživanjem ovog fenomena. Uostalom, ključno pitanje: kako učenici doživljavaju školu, još je izvan glavnih preokupacija u naučnim i stručnim disciplinama koje se bave teorijom i praksom vaspitanja i obrazovanja.
      
       Autonomija
       Nenad Havelka je 1994. godine sproveo istraživanje koje pokazuje da su pozitivni stavovi prema školi najučestaliji u nižim razredima osnovne škole. Već u starijim razredima osnovne škole raste broj učenika koji pokazuju averziju prema pojedinim predmetima i nastavnicima ili prema školi u celini. Tokom srednje škole stavovi su sve negativniji i broj učenika sa izrazito negativnim stavovima se povećava. Naš sagovornik smatra da su izostanci sa nastave najobjektivniji pokazatelji negativnog stava učenika prema školi. "Kad bi nadležni samo tri dana bili suočeni sa situacijom da pohađanje nastave za učenike nije obavezno, brzo bi se zapitali šta treba učiniti da bi učenike zadržali na nastavi. Više od bilo čega drugog to pitanje bi im pomoglo da shvate šta je to učenički doživljaj škole i kakve su posledice njegovog stalnog zanemarivanja".
       Neverovatno je da na početku osnovnog školovanja učenici imaju najviše autonomije u odlučivanju o pojedinim elementima svog rada. Kako postaju stariji i obrazovaniji, iskusniji i sposobniji nastava ih sve više stavlja u položaj pukog izvršioca naloga. To je dosadno. Sa prelaskom na predmetnu nastavu naglo se povećava udeo direktive nauštrb organizatorske uloge nastavnika, a način rada se sasvim uniformiše. U srednjoj školi konačno učenici gube svaku autonomiju (vidite grafikon ).
       Vreme je, dakle, za veliko spremanje. Ko se može zadovoljiti fabrikovanjem nezadovoljnih neznalica? Ne želimo valjda da dočekamo da svršeni đaci sa ritualnog spaljivanja udžbenika pređu - na škole. Grešno je i pomisliti, ali ovakve kakve su, bolju sudbinu možda i ne zaslužuju.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ