Vlada koja će biti sastavljena u Crnoj Gori, nema velikih izgleda da bude dugotrajna, pa se novi izbori čine kao veoma verovatni

      U poslednja četiri dana politička publika u Crnoj Gori prisustvovala je pravom saspensu, kakav do sada nije viđen na ovdašnjoj partijskoj sceni. Za taj saspens zaslužan je Liberalni savez Crne Gore koji se odlučio da, u politički podeljenoj Crnoj Gori, zanemari osnovnu volju svojih birača (zalaganje za nezavisnu Crnu Goru) i upusti se u pregovore o sastavu nove vlade sa koalicijom "Zajedno za Jugoslaviju" (SNP-NS-NSS). Ovaj iznenađujući potez zbunio je javnost tim pre što je liberalima programski bliska proindependistička koalicija "Pobjeda je Crne Gore" (DPS-SDP) pre toga već bila prihvatila sve, inače dosta oštre zahteve LSCG, za formiranje koalicione vlade.
       Po svoj prilici, kod onog dela vođstva Liberalnog saveza koji otelovljuje bivši formalni, a do poslednjih događaja i dalje neformalni lider stranke Slavko Perović, opsesija o političkom uništenju DPS-a i njegovih monopola, a posebno fiksacija vezana za obaranje predsednika Đukanovića sa vlasti, nadvladala je nad težnjom da se sa Đukanovićevom koalicijom radi zajedno na programskom cilju LSCG-a - demokratskoj i nezavisnoj Crnoj Gori. Ovu opsesiju dela vođstva LSCG sasvim trezveno su procenili lideri koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" i u njoj videli svoju šansu - da jedna mala partija i njena privremena vlada odrade sve ono što ova koalicija želi i da procrnogorski blok nakon toga uđe u referendumsku proceduru i kampanju, razjedinjen ili razbijen.
       Očigledno da je unutrašnji pritisak iz članstva te partije bio, nakon avanture u koju se upustio deo stranačkog vrha, toliko snažan da se pritisak više nije mogao izdržati i usledio je novi obrt - predlog za podršku manjinskoj vladi DPS-SDP!
       DPS kao vodeća snaga Đukanovićeve koalicije sada je u vrlo neprijatnoj poziciji. Odluka nije laka. Da li prihvatiti ponudu o manjinskoj vladi koja će zavisiti od partnera koji je krajnje nepouzdan ili se okrenuti stvaranju tzv. velike koalicije sa glavnim političkim protivnikom, koalicijom "Zajedno za Jugoslaviju"? Bilo koje od rešenja nosi u sebi značajne poteškoće, a jedno od njih se na kraju mora prihvatiti.
       Manjinska vlada uz podršku Liberalnog saveza zadržala bi programsku koherentnost Đukanovićeve koalicije i birači bi je shvatili kao doslednost u orijentaciji prema državnoj nezavisnosti. Ova opcija bila bi dodatno pogodna za DPS i SDP ukoliko bi unutrašnje turbulencije u Liberalnom savezu dovele do smene Perovićevog dela stranačkog vođstva, što ne bi bilo veliko iznenađenje pri sadašnjem razvoju događaja. Liberalni savez bi tada možda i formalno mogao da pristupi vladajućoj koaliciji.
       "Velika koalicija" (ili tzv. koncentraciona vlada) opcija je koju bi svakako rado video Beograd, kao i ključni faktori međunarodne zajednice. Ova vlada za njih znači usporavanje hoda ka crnogorskoj nezavisnosti, tj. dobijanje na vremenu, kao i smirivanje političkih tenzija u samoj Crnoj Gori. Gotovo da je suvišno govoriti koliko je za Crnu Goru značajno da se ne nađe u nepomirljivom političkom sukobu sa Beogradom i naročito sa ključnim zemljama Zapada. No, s druge strane, birači koji su glasali za Đukanovića, prihvatili bi opciju "velike koalicije" samo kao nešto što je iznuđeno, dok bi je možda teško razumeli sada kada LSCG ponovo nudi podršku, makar i posle verolomnih akcija u poslednjih nekoliko dana.
       No, koja god od dve varijante bude izabrana, čini mi se da su na crnogorskoj političkoj sceni nesporne tri stvari: a) neophodno je otvaranje dijaloga između glavnih političkih blokova u Crnoj Gori, kao i između vlada u Podgorici i Beogradu; b) nakon rezultata aprilskih izbora referendum o nezavisnosti neće moći da se održi tako brzo, a u međuvremenu se mora pronaći neki modus vivendi između Crne Gore i Srbije i v) vlada koja će na jednoj ili drugoj osnovi biti sastavljena u Crnoj Gori, nema velikih izgleda da bude dugotrajna, pa se novi izbori, u nekom ne tako dalekom roku, čine kao veoma verovatna posledica sadašnje podeljenosti u biračkom telu i pregovaračke konfuzije i obrta među glavnim političkim partijama.
       (Analitički servis Medija centra)