NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Žanetićarije<br>Voja Žanetić
Moroni i jezera

      Nije da nije bilo događaja o kojima se da pisati, od čega su neki baš poprilično blesavi. Ali je, definitivno, za potrebe ove i ovakve rubrike, a tokom prošle nedelje, na mene najveći utisak ostavio jedan moron, po nacionalnosti Albanac, a po vokaciji ljubitelj džipova i oružja. No, da ne pričamo priču s kraja, počeću kako valja.
       Mesto događanja: jug Srbije, konkretno predeli u "zoni s krilcima" a na potezu Bujanovac - Preševo - Medveđa. Potpisuju se sporazumi, određuju se datumi, bacaju se OVPBM uniforme i oblače civilke, očekuje se trkeljisanje kuća po pitanju skrivenog oružja... U toj skoro posleratnoj panici, gde i gos'n Čovke, valjda inficiran atmosferom, iznebuha crta nove mape kosovskih pokrajina, policija iz nekog verovatno i geografima nepoznatog jezera vadi džip crvene boje, prepun oružja, od čega je najveći prostor zauzimala neka Rambo-topčina postavljena nasred kabriolet-gepeka. To je naš junak, moron, a po nacionalnosti Albanac, gurnuo svoje vozilo u vodu i šmugnuo u obližnji šumarak shvatajući šta u osiguravajućim društvima podrazumevaju pod totalnom štetom na automobilu.
       I 'ajde sad da nekako zanemarimo činjenicu da se džip drečeće crvene boje, sa haubicom umesto zadnjih sedišta, relativno teško može sakriti u šumskim borbama. Da zanemarimo i to da je lakše bilo baciti samo top, a ne i ceo džip. Ali teško možemo da zanemarimo to što je moron u potopljenom vozilu ostavio i svoju saobraćajnu dozvolu.
       I tako... Retke naivne čitaoce - koji misle da je ova priča o Moronu posvećena samo njemu jednom i samo onoj naciji koja je imala sreće da se ovakav Sin rodi u njenim redovima - moram da razočaram. Jok. Mnogo je ovde bilo sličnih ideja o tome kako se rat može i voditi i dobiti. Samo što, za razliku od junaka naše priče, mi ostali nit' imamo jezero nit' imamo šta u njega da gurnemo.
       A mnogo bi bilo lepo da imamo.
      
       Napredak: Neko je prodao Đinđiću priču o tome da treba postepeno navikavati narod na politički marketing, korak po korak. Iz tih razloga smo odgledali nov nastavak Sage o Prevoznim Sredstvima, gde se Premijer, posle uspešne vožnje na trotinetu, odvažio da pogledima uvaženog publikuma ponovo izloži svoje telo u pokretu, ali ovoga puta na biciklu. Moguće je da je ta vožnja usledila posle ispitivanja stavova javnog mnjenja o proteklim reformama, gde je određeni broj anketiranih (recimo, mali broj iz G17) izjavio da bi, citiram, "Đinđiću trebalo dati pedalu", pa se to onda protumačilo da se misli na pedalu od bicikla. A kako bi i drugačije, naravno.
       Elem, sa velikim iščekivanjem ćemo tući po TV kanalima da odgledamo sledeće nastavke ovog zanimljivog serijala, koji po nekoj logici treba da nas osokoli Vožnjama na motociklu, automobilu, kombiju, autobusu i kamionu, a posle čega će se preći na letačke sposobnosti, sa posebnim akcentom na Let u Svemir. Molim zlurade građane, sklone Koštunici, da komentar o nepotrebnosti povratka iz rečenog svemira na Zemlju zadrže za sebe.
       Bez želje da ulazim u detalje ove zanimljive vožnje biciklom (kao na primer - da li su Telohranitelji bili na rolerima?), sasvim je moguće da je ekipa zadužena za Premijerov marketing imala u vidu da je ovo samo lakši biciklistički trening, priprema za vožnju i bicikla sa, na primer, dva sedišta. Na prvome bi i dalje sedeo g. Đinđić, samo što bi se pedale dale okrenuti u pravcu Centralnog Zatvora. Potom bi se tamo pokupio saputnik, a onda bi se dalje, združenim snagama, otišlo, pedalu po pedalu, do Haga. A može i bicikl sa tri sedišta, pa da ide i Koštunica. Da ima ko da vodi računa o kočenju. Do Haga, naravno.
      
       Milioni:Crna Gora je dobila manjinsku vladu, što i nije mnogo bitno. Bitnije je to da su Liberali prvo hteli ministra policije i pravde, pa šest poslanika više, a sad neće ništa no da, eto, šjede u parlamentu i dižu ruku glasajući po osjećaju za čojstvo i junaštvo, a u korist manjinske vlade. Pomenuše se tu na brzinu i neke pare, od dvaes do sto dvaes miliona maraka, a koje bi Liberali dobili za upražnjavanje pomenutog osećaja. Pa se isto tako brzo kako se pomenuše, tako i demantovaše. Izgleda da baš nije bilo manjinskih para, pa baš nije bilo ni manjinskog podmićivanja.
       A i odakle Milu pare, kad mu ih mi iz Srbije nismo slali? A nismo ih slali, jerbo ih nismo ni skupljali. Mada smo mogli da skupimo ogromnu lovu, samo da je neko pokrenuo akciju davanja dobrovoljnih priloga za ubrzavanje crnogorske odluke o odlasku ili ostanku u Jugoslaviji. Kakvi milioni, milijarde bi se tu dale, samo da se malo "pogura" neviđeno dinamični postupak odlučnog koračanja ka čemu god. Ovako, bez liberala i bez para, opet će da se otegne i ima i naši siroti unuci da iščekuju Milove potomke u proglašavanju datuma referenduma.
       Ej, Đekna, Đekna, 'oćeš li više...
      
       Nagrađeni ili nagrđeni: Zvučalo je kao početak dobre zabave... "Primila Bojana Lekić od Bogoljuba Karića nagradu i 33 000 maraka...". E, a onda poče gnevna pljuvka po Bojani Lekić što je primila i nagradu i marke, pa prestade da bude vic, nego tužnjikava ali zato strasna što javna što tajna rasprava, a sve na visoke moralne teme. E, sad, povodom rasprave imam i predlog:
       Ako gos'n Karić bude sledeće godine uopšte dodeljivao nagradu za doprinos ovdašnjem novinarstvu, ima puno pravo da već sada odluči da i nagradu i pare dodeli samom sebi. 'De ćeš većeg doprinosa nego da za samo milion dinara proizvedeš svud po medijima tako jeftinu špansku seriju, a o novinarstvu, tako neprocenjivoj srpskoj profesiji.
       Ali 'ajde, o tome možda neke druge nedelje. I ova vam je preko glave.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu