Sve mi se više čini da je oktobarska revolucija u Srbiji bila preterano kratka.

      'Ajde da preskočimo prilično istinitu tezu da i nije baš neka revolucija ona koju si mog'o da prespavaš ako si jače ručao, ali fakat, ljudi, kratko je trajala. Mislili smo da može da se provučemo sa jednim popodnevom, malo vatre u Saveznoj Skupštini i bagerom koji ruši ulaz u Televiziju. I prođe četvrtak 5. oktobar, pa u petak dođe Neko Odozgo (iz, na primer, Svetske zajednice), obriše gumicom prethodnih dvanaestak godina i podeli oproste, donacije i kredite, sve udarajući nas nogom u zadnjicu da požurimo sa priključenjem Civilizaciji, pošto samo nas čekaju pa da krenu dalje. Kad ono nije tako, nego baš naopako...
       Evo recimo, ta hladnjača... Ko za inat, zakopali su tu jadnu decu, starce i žene, pišu novine, baš pored "Politikine" štamparije. Kakva simbolika, ako je to uopšte. Ali, valjda se kopalo i više nego što je trebalo, pa se pred našim očima pojavio i Hadži-Struja, jedan od velikih stratega ondašnje veličanstvene borbe protiv Svetske Dominacije, Stranih Plaćenika i Praznih Hladnjača. I u istoj nedelji kad su pored ONE štamparije pronađeni ONI leševi, ONO 'oće da pokrene i štampa neku novu "Politiku", a pod nazivom "Dnevne Novine". Ovo "Dnevne" je, valjda, pozajmljeno od "Dnevnog Telegrafa", lista čijeg je vlasnika Slavka Ćuruviju, kako isto pišu novine, Hadži-ONO potezom uredničkog pera otposlalo na neku drugu vrstu hadžiluka.
       E, pa, imam veliki problem sa imenom ovog budućeg novog novinskog proizvoda i dostignuća - ne slaže mi se, brate, ime sa ličnošću Osnivača i Pokretača. Zašto se novine ne zovu "Mišija Rupa", u znak poštovanja prema mestu u kome je ONO boravilo čekajući da zaboravimo šta je radio dok je bilo u Vlasti i Snazi.
       Ili, recimo, ne "Dnevne Novine", nego "Dnevna Robija", gde bi se dalo na značaju mestu u kome ONO treba da boravi na osnovu svojih novinarskih i uredničkih zasluga, a sa posebnim osvrtom na ratne poternice štampane u "Ekspresu", onda kad taj list još nije imao prelom zdipljen od pokojnog "DT-a". Mada, opet, "Dnevna Robija" je mnogo kratak naziv za novine. A pri tom ne mislim na broj reči.
       Eto, toliko, da ne nerviram ni sebe ni Vas.
       Ali mnogo je kratko trajala revolucija, ljudi, verujte mi.
      
       Doček Čovića: Jedan moj cenjeni kolega je prošle nedelje konstatovao da je užasno čudna tišina sa kojom je Čović dočekan posle povratka iz albanskog Karlobaga, Ogulina, Virovitice... (Bujanovac, Preševo, Medveđa...). Tačno, kolega. Niko ni reč da kaže, niko ni orden da dodeli, niko na Dnevniku hvalospev da sastavi... E, sad, pošto je uvaženi kolega jedan užasno ozbiljan tip, ja sam uzeo za shodno da dopišem njegov tekst i da zamislim kako bi izgledao doček Čovketa ispred Savezne Skupštine, te da i sa "šala und komika" strane uvidimo da doček ni teoretski nije moguć.
       Dakle, direktan prenos Dočeka počinje. Bacimo pogled na dve svečane tribine. Na jednoj je savezna Vlast, predvođena Koštunicom, nasuprot su Đinđić, Čeda i republičko društvo. Na Koštuničinoj tribini Labus maltretira Žižića, udarajući ga po tvrdoj crnogorskoj glavi američkim uslovima za učešće na donatorskoj konferenciji. Koštunica bi da odbrani Žižića, ali treba mu vremena da razmisli kako se ta odbrana uopšte može formulisati, kakve su međunarodne reakcije i gde posle toga mora da putuje, a ne ide mu se nigde. Đinđić bi drage volje navijao za Labusa, ali Labus je Koštuničin, pa se Đinđić samo neodređeno smejulji, što u njegovom slučaju znači da je spreman da mu bilo koji novinar postavi bilo koje pitanje, pa se tu i novinari momentalno stvoriše. Čeda uzvikuje "Zoki, pazi mikrofon!" i baca se ispred poslenika javne reči da Telom zaštiti Vođu. Zaštitio bi ga on i džipom, ali ovaj se samozapalio. DŽip, mislim.
       Idemo dalje. Neko ko liči na Batića isteruje Obradovića sa svečane republičke tribine, a na oduševljenje Orlića, koji bi glasno urlajući podržao te aktivnosti, ali ne sme jerbo se nalazi na saveznoj tribini, pa mož' da zameri Koštunica. Ima i odsutnih. Svilanović je ili na putu ili za govornicom na beogradskom aerodromu, Đelić bezuspešno pokušava da se vrati iz ovog pakla u Francusku (Đinđić mu je uzeo pasoš iz predostrožnosti), Dinkić gleda "Maratonce" i sprema novu javnu polemiku.
       Između dve tribine put kojim treba da dođe Čović su svojim telima, ležeći, zakrčili pripadnici Bivše Vlasti sa Najbližim Saradnicima. Dobar deo njih se samopovredio zarđalim kašikama, pa sve štrca crvena krvca po preostalim Crvenima. Oni tu svi zajedno, tako okrvavljenih ruku (a i tela) leže u znak protesta što Čovke nije punio hladnjače, palio sela, konsultovo SANU, pregovarao sa Holbrukom i izazvao bar još jedno bombardovanje. Ima i transparenata: "Dole sa Visokim Pritiskom!", "Ne hapsite mene, hapsite ovog do mene!", "Nisam ja, to su sve drugi!", "Ja sam KUL, kriv je JUL!". Policija, da bi prošao Čović, bagerom sklanja demonstrante s puta... Tu sam preter'o, priznajem. Al' šta ima veze, ionako samo maštamo.
       Kako bi moglo, a nije.
      
       Prostor: Prošle nedelje su četiri neka opštinska odbora u Crnoj Gori odlučivala o mojoj i Vašoj sudbini. Koliko su značajni i ti odbori i ta njihova partija i ti njihovi lideri i taj čovek koga svojim odlukama spasavaju i ta zemlja za koju se, kao šatro, zalažu, toliko ću da im posvetim i prostora i Vašeg čitalačkog vremena.
       I ni reda više.