Makedonija je na putu da se pretvori u federaciju, možda i u konfederaciju. Vlada je prinuđena na značajne ustupke teroristima jer ni SAD, ni NATO, ni Evropska unija ne veruju u vojno rešenje, a još manje žele da u njemu učestvuju

      Tri meseca od izbijanja oružanih sukoba između albanskih terorista i vladinih snaga, Makedonija se, pod pritiskom NATO-a, našla pred iznenadnim ustavnim promenama koje bi je mogle pretvoriti u federaciju, pa i konfederaciju, a da nije jasno da li bi to vodilo smirivanju prilika u zemlji.
       Vlada je prinuđena na značajne političke ustupke militantnoj albanskoj struji jer ni SAD, ni NATO, ni Evropska unija ne žele da učestvuju u vojnom rešenju, makar koliko se vlada u Skoplju nadala međunarodnoj zaštiti od naleta terorizma. NATO, prisutan u Makedoniji, a još prisutniji na Kosovu, odakle su i došli podsticaji na oružani bunt, ne veruje da je makedonska vojska osposobljena za efikasno vojno rešenje, a sam ima prevashodni cilj, kako kaže DŽordž Robertson, generalni sekretar alijanse, "da uspostavi trajni mir u jugoistočnoj Evropi". Prema tome, mir se traži u menjanju ustavnog ustrojstva makedonske države.
       Promene je najavio premijer LJupčo Georgijevski, iznenadivši i svoje ministre: Makedonija će kroz nekoliko meseci - "da bi ispunila svoje obaveze prema međunarodnoj zajednici" - morati da donese nekoliko ustavnih amandmana po kojima bi albanska manjina dobila status konstitutivnog naroda, dok bi albanski jezik postao zvaničan, kao makedonski. Makedonija, dakle, ne bi bila zemlja samo makedonskog, nego i albanskog naroda (kao i građana drugih nacionalnosti). Iz Ustava bi se - zbog Albanaca koji su prevashodno muslimani - izostavilo pominjanje Makedonske crkve, do čije se uloge u stvaranju makedonske države vrlo mnogo držalo.
       Premijer nije tumačio promene, ali je i bez toga jasno da novi konstitutivni narod može, ako to želi, da zahteva, recimo, svoju republiku u zapadnoj Makedoniji, a sutra čak i da se izjasni za otcepljenje.
       Zagonetnu, ali dosta važnu ulogu u ovom preokretu odigrao je Amerikanac Robert Frovik, ambasador u OEBS-u i "lični predstavnik predsedavajućeg OEBS-a za Makedoniju". On je, "delujući na svoju ruku" - kako se kasnije objašnjavalo - organizovao u Prizrenu susret komandanata kosovske OVK i makedonske ONA sa albanskim ministrima u makedonskoj vladi Arbenom DŽaferijem i Imerom Ahmetijem. Pre toga razgovarao je i sa Rugovom, Tačijem i Čekuom, kao i albanskim premijerom Ilirom Metom. Cilj mu je bio, kako je objasnio, da svima stavi do znanja da je "vreme da se obustavi oružana borba".
       Smislio je, očigledno, da je to moguće ako se udovolji albanskim ekstremistima u Makedoniji. "Prizrenski dokument" (od 22. maja) sadržao je zahteve koje će kasnije premijer Georgijevski predstaviti kao "međunarodne", ali i zahtev da vođe terorista u Makedoniji budu učesnici u pregovorima.
       Frovik je mnoge, pa i sam NATO, stavio pred svršen čin. To nije bila ona vrsta političke podrške za koju se mislilo da ju je početkom maja DŽordž Buš u Beloj kući obećao predsedniku Trajkovskom. (Kolin Pauel je naoružane buntovnike u Makedoniji nazvao tada teroristima. Ponuđena je bila i američka pomoć makedonskoj policiji u obuci za borbu protiv terorizma. Pomenuta je ekonomska i vojna pomoć od 55 miliona dolara.)
       Bio je zatečen i Robertson, ali se oko prirode albanskih buntovnika nije zbunio. Dva dana po objavljivanju "Prizrenskog dokumenta" on je izjavio: "Međunarodna zajednica radiće samo sa legitimnim političkim predstavnicima, a ne sa naoružanim ekstremistima. LJudi nasilja, kakvi su vođi takozvane ONA, nemaju mesta u ovom procesu. Oni nemaju demokratski legitimitet, pa samim tim ni mesto za pregovaračkim stolom." Kasnije, on je sve manje birao reči: nazvao je albanske ekstremiste "naoružanom razbojničkom bandom" kojoj se "ne sme dopustiti da ruši multietničku demokratiju".
       Svi su se od Frovika distancirali, čak i američki ambasador u Skoplju, ali je malo ko poverovao da je on bio samo slobodan strelac. Iskusni diplomata, a uz to izuzetno dobro upućen u balkanske prilike, ne izaziva javne pometnje oko osetljivih pitanja bez sigurnog zaleđa. Uostalom, niti mu se šta desilo, niti se on kome izvinjavao. A američka štampa još jednom piše da je Evropa trapava i da bez SAD nema političkog rešenja.
       Havijer Solana je dva puta posle toga išao u Skoplje da smiruje Makedonce. Posle susreta ministara NATO-a i Evropske unije u Budimpešti, on je podstakao "političko rešenje kroz dijalog", ali, istini za volju, bez terorista za pregovaračkim stolom.
       Situacija je bila protivrečna. NATO i EU su podržali krhku makedonsku vladu, u kojoj su albanski ministri optuživani za dosluh sa teroristima - a oni se pravdali kako su samo "radili za mir" - dok je političku prevagu odneo paket ideja o preustrojstvu države koji je u opticaj pustio Robert Frovik. Napravljen je dodatni ustupak: predsednik Trajkovski je obećao amnestiju za sve koji predaju oružje i koji nisu počinili zločine.
       Makedonska vlada se povinovala pod međunarodnim pritiskom, ali je premijer Georgijevski izrazio bojazan da bi sugestije NATO-a "mogle da se shvate kao kapitulacija pred terorističkim zahtevima, što bi kasnije vodilo obnovi nasilja". NATO, opet, pretenduje da je u celoj stvari nedužan i veruje da bi suzbijanje buntovnika oružanim putem sve više otuđivalo Albance od Makedonaca.
       Tako ostaje da se vidi ko bolje procenjuje dalji tok događaja: NATO ili nevoljni makedonski premijer.