Zašto kritičari potiru prvu pobedu mlade teniserke Jelene Dokić na jakom turniru

      Ima Srba koji se vladaju suprotno modernim tendencijama, to jest, vraćaju se sebi, bacajući u očaj Natašu Kandić. Takav je slučaj mlade Jelene Dokić, s mamom LJiljanom i tatom Damirom. Koliko je poznato, oni su prvi Srbi u obrnutom pravcu. Već su bili uspešni Australijanci, kad su se setili odakle su došli. Vratili su se identitetu. Kriv je Damir.
       (Kao što je poznato, Srbi u svetu i kod kuće rado postaju ili ništa ili narod najstariji - na obzorju istorije javljaju se i pre Dukljana od kojih su nastali Crnogorci.)
       Kao prgav čovek, Damir ne izbegava svađe, tako se zavadio i sa Australijom. Uprkos njegovom temperamentu, nađen je kompromis: Srbija i Florida, o istom trošku! Jelena Dokić je ponovo Srpkinja s jugoslovenskim državljanstvom, pod jugoslovenskom zastavom, stalnim prebivalištem na Floridi, s čežnjom prema Beogradu, gde će, sanjaju, da se vrate.
       Nisu Dokići kivni na Australiju u celini. Posle izbeglišta iz Osijeka u Sombor, pa iz Sombora na Peti kontinent, stekli su novi dom, a njihova devojčica počela je da skuplja loptice na ivici terena. Tata Dokić naljutio se, pak, na tenisku federaciju Australije, nije, veli, omogućila njegovoj kćeri da se brže razvija. Kao bivši bokser, Damir je javno ispoljavao emocije. Zabranili su mu prisustvo na svim turnirima, s rokom važenja od šest meseci.
       Da stvar bude složenija, tada je, u skladu sa stručnošću i ukupnim angažmanom, Teniskim savezom Jugoslavije rukovodio Radoman Božović.
       Onda se dogodio zov srca: domovino, ti si kao zdravlje! Dokići su otišli na Floridu. Bilo je dovoljno da Jelena 1998. stigne do polufinala Vimbldona, da bi, s nešto para, postali komšije Tajgera Vudsa, prvog na svetu u disciplini profesionalnog golfa. U međuvremenu, Jelena je pobedila Venus Vilijems, Anu Kurnjikovu, Sandrin Testi, Kim Klijsters i ostale zvezde u nastajanju...
       Publika, prirodno, čeka da bude sigurna, da se uveri u potpun uspeh, da od sebe odbaci misao o bilo kakvom razočaranju. U obrnutim situacijama krivci su drugi, i sudije, i nacije, i pojedinci.
       Jelena Dokić protiv nepoznate Čehinje nije igrala onako kako ume i čime se odlikuje: napravila je više neiznuđenih grešaka nego što je osvojila poena. Proradio je onaj psihološki mehanizam o kome smo govorili - strepnja od uspeha. Iako je Jelena već posle osam minuta vodila sa tri prema nula, Mandala je ubrzo izjednačila na tri prema tri.
       Pouka našeg izlaganja o Jeleni Dokić bila bi u tome kako ne umemo da podržimo uspeh u nastajanju. Srbi čekaju gotov vrh, tek onda se i sami penju. Uspeh u nastajanju obavezuje, i tu vidimo sebe kako nismo obavezni prema sebi: sve mora biti gotovo odmah, ili ga neće biti! Javlja se - da pomenem i to - još jedna srpska bolest: zavist. A kad zavidimo, sve oko sebe, pa i sebe same, vučemo naniže. To je, ukoliko mi verujete, prvi i pravi problem. Nemamo kapacitet za uspeh.
       O Jeleni Dokić upravo i pišem zato što takav kapacitet ima.
       Ovim sam još hteo da kažem kako postoje bolja rešenja i lepše teme nego što je Hag.