NASLOV: Doktor Šuster
AUTOR: Dušan Kovačević
REDITELJ: Dušan Kovačević
POZORIŠTE: Zvezdara teatar

      Vladimir Stamenković
       U komadu "Doktor Šuster", jednom od najboljih koje je do sada napisao, Dušan Kovačević je dosledno upotrebio tragikomedijski obrazac, preovlađujući model u evropskom pozorištu XX veka, prepleo je u organsku dramsku celinu dva naizgled nespojiva sveta, svet forme i reda s kojim se srećemo u tragediji, i svet haosa i raspadanja o kojem, po pravilu, govori komedija.
       Na prvi pogled, u njegovoj jednostavnoj, melanholičnoj priči, u isto vreme i životnoj, i grotesknoj, i apsurdnoj, opisan je samo jedan poseban ljudski slučaj, sudbina brata i sestre, čuvenog hirurga, koji se pod stare dane, po odlasku u prinudnu, prevremenu penziju, vraća očevom obućarskom zanatu, i profesorke klavira, posesivne žene, koja ne prihvata da je izgubila muža i opsesivno ga priziva u sadašnjost. Ali, iza te porodične istorije, čiji su junaci, možda, pogođeni Alchajmerovom bolešću, ranom senilnošću i očigledno imaju teškoće u komuniciranju sa stvarnošću, ocrtava se i jedno skriveno, dublje, metaforičko značenje. Ti ljudi, slični mesečarima, iznutra mrtvi, zaboravljeni i marginalizovani, koji razgovaraju s utvarama iz prošlosti, s uspomenama iz detinjstva i mladosti, upućuju snažan indirektan prekor današnjem srpskom društvu, pa i brojnim trgovcima našom patnjom koji na premijeri sede u gledalištu; u stvari, svom socijalnom okruženju iz kojeg su iščezle građanske vrednosti, koje je moralno opustošeno i umnogome kriminalizovano. A time se nagoveštava i jedno bitno svojstvo života, napetost koju u njega unosi latentan sukob između uzvišenog i trivijalnog, tragičnog, i komičnog.
       Preneta na scenu, u režiji samog autora, ta gorka priča deluje manje efektno nego u pisanoj verziji. Ona je postavljena na rotacionu binu, na kojoj se kružno smenjuju prizori s dunavskog keja i scene iz enterijera koji prolazi kroz neobičnu mutaciju, preobraća se iz skromnog građanskog stana u improvizovanu privatnu kliniku u kojoj se leče kriminalni prestupnici. Taj redukovan dekor, čiju okosnicu čini maketa kuće s dva različita lica, ne pomaže da se na sceni uverljivo opredmeti atmosfera sredine koja je s toliko sugestivnosti opisana u komadu: u predstavi nema ni mirisa reke, ni ulica poprskanih krvlju, ni idilične učmalosti beogradske periferije, ni raskošno osvetljenog, fantastičnog broda koji ploveći Dunavom oneobičava radnju na felinijevski način, uvodi u zbivanja dragocenu početnu intonaciju.
       Predstava ima dva dela nejednake vrednosti, prvi u kojem se događaji monotono razvijaju, i drugi koji je brilijantno oblikovan, izuzetno dramatičan, osenčen humorom s tragičnim prizvukom. S druge strane, glumi se ne može staviti ni najmanja zamerka: glumci su precizno odabrani i tačno vođeni, tako da s lakoćom kreiraju žive, zanimljive, funkcionalne likove. To se, dabome, pre svega može reći za one u glavnim rolama, za Jelisavetu Sablić, u ulozi Sonje, i za Petra Kralja, čiji se Doktor prosto guši u emocijama koje ne može ni sasvim da razume, ni da ih u potpunosti izrazi, koji je toliko stvaran da neprestano očekujemo da prekorači rampu, da se kao jedan od nas umeša u publiku.
       U predstavi na kojoj se prikazuje komad Dušana Kovačevića "Doktor Šuster", uprkos nabrojanim nedostacima, ipak trijumfuje pozorište koje tretira teme iz naše savremenosti, ali i tragikomedijski teatar u kojem tragično postaje utoliko tragičnije jer se pomalja pod maskom komedije, a komično još komičnije zato što se pojavljuje u formi pervertovane tragedije.