"U predstavi 'Doktor Šuster' zaborav nije bolest već posledica duge i teške bolesti. To je osećanje da život nije postojao, a ono što je preostalo, liči na novu kaznu posle doživotne robije", kaže autor

      Dušan Kovačević, istaknuti srpski dramski pisac, postavio je na novoj sceni "Zvezdara teatra" (pozorišta na čijem je na čelu već niz godina) svoj novi komad "Doktor Šuster", po autoru - "priču o čoveku koji počinje da zaboravlja... i... o..." To je njegov petnaesti komad, potpisao je i niz filmskih scenarija ("Ko to tamo peva", "Maratonci trče počasni krug", "Podzemlje"), a nedavno je postao i član SANU.
      
       Očigledno ste smatrali da je problem zaborava relevantna tema čim ste joj posvetili svoju poslednju dramu. Govorimo li o kobnoj srpskoj karakteristici?
       - Pamćenje nam nikad nije bilo veliko "opterećenje". Neke događaje čovek zaboravi zbog mentalne higijene, ali kad se zaborave zločini, onda se oni ponove. A mi smo zaboravili da je komunizam jedan od najvećih zločina u celokupnoj ljudskoj istoriji. I umesto da smo ga se odrekli među prvima u Istočnoj Evropi - a imali smo istorijsku šansu - produžili smo tim pogubnim putem i došli dovde, do nigde. Između Boga i Đavola, opredelili smo se za Đavola i dobili pakao. I krčkamo se u kazanu, čudeći se zašto nam se to desilo.
       U predstavi "Doktor Šuster" zaborav nije bolest, već posledica duge i teške bolesti. To je osećanje da život nije postojao, a ono što je preostalo, liči na novu kaznu posle doživotne robije. Sve u svemu, moglo bi se reći da učimo sporo i pogrešno, ali da zato zaboravljamo brzo i lako.
      
       "Doktor Šuster" je i setna priča o starosti, o bratu i sestri koje je život mimoišao i sludeo. Kako se vi sami suočavate s godinama koje stižu i da li ste, pored ostalog, i zbog strašne starosti napisali tu dramu?
       - Kad mi neko kaže da je "starost lepa", uvek ga pogledam kao da nije normalan. Starost je "tehnička" priprema za smrt. Biologija nas pakuje i priprema za put. Oduzima nam sećanje, smanjuje nas, ponižava, vređa, ruga nam se, sve do onog trenutka kad sami kažemo: Dosta je! Hajde, neka se i to završi!... Kao da se ne bi završilo i bez naše želje. Brat i sestra u mojoj drami žive poslednjih desetak godina, "bežeći" u rano detinjstvo, u prvih deset godina. Krug se, tako, zatvara.
      
       Važan faktor, pa i jedan od stubova drame, njen paralelni tok, jeste mafija i korumpirana policija. Novi front, kako ga nazivate, a prisutan u svakoj kući. Crna svakodnevica kao naša sudbina, kao šta?
       - Kao činjenica da je komunizam bio mafijaški poredak. O Al Kaponeu su snimljeni mnogi filmovi, a on je za Staljina, Mao Cedunga, Tita... i ostale komunističke zlikovce, najobičniji džeparoš. Jeste ubio neke svoje dužnike, ali nije satirao cele narode. I taj ostatak komunističke mafije danas je prisutan na svakom koraku. Partijske kružoke i ćelije zamenile su mafijaške bande. Ono što se u mnogim zemljama događalo s početka prošlog veka, kod nas se događa danas. I događaće se sutra, prekosutra... Mi prolazimo kroz "monopolsku tranziciju" sa zakašnjenjem od jednog veka. Ako je neko mislio da ćemo to preskočiti kao letnju baru, grdno se prevario.
      
       Rekli ste da smo mi u Srbiji proveli čitav minuli vek uzalud i da je sve bilo, izuzev lepih incidenata, jedna velika tragedija. Možda najveća u poslednjih deset godina. Koji su, po vašem mišljenju, bili ipak ti - lepi izuzeci?
       - Nekoliko velikih bitaka, kad se srpski narod branio i nestajao čuvajući ono što mu je najmilije: ukućane, kuću i okućnicu. I nekoliko velikih ljudi koji su obeležili srpsku i evropsku kulturu. Međutim, Miloševićeva vlast uspela je i te vrednosti da unizi, uprlja i potre. Ne znam kako će mu suditi živi, ali ono što ga čeka kad dođe među naše pretke koji su za Srbiju stradali kao časni i pošteni ljudi, biće mnogo teži i duži proces. Ko u ovo ne veruje, provešće se kao i on.
      
       Petar Kralj kao doktor Šuster kaže u jednom momentu svojoj sestri Divni (tumači je Jelisaveta Seka Sablić): "Komunisti! Vidiš da jedem." S gađenjem ste govorili o komunistima i na otvaranju Sterijinog pozorja. Šta najviše mrzite, a mržnja je verujem tačan izraz, u zavodljivo lepim idejama levice?
       - Mrzim sve. Strašno je to reći, ali kad o njima pričam, ja volim da ih mrzim. Ono što su učinili našim precima, a to se odrazilo na nas i na našu decu, mržnja je najmanje što čovek može da oseća. Kad već pričamo o zaboravu, naši ljudi su već počeli da zaboravljaju kako su horde komunističkih zlikovaca deset godina jurile žene, decu, starce... po gradovima Srbije, prebijajući svakoga koga su stigli. Čujem, ili mi se samo to pričinjava, da je jedna od vrlo čestih bolesti - rak desne ruke... Oficir koji je isekao Dragu Mašin umro je od raka, raka koji je krenuo od "zla" sa desne ruke u kojoj je držao sablju. Ovih dana je iz štampe izašla knjiga gospodina Antonija Đurića "Crvena kuga". Ko je samo prelista, videće da sve ovo što sam rekao liči na bajku ili uspavanku.
       Vaš odgovor, vaš izbor je molitva Bogu, čitanje "Očenaša" u predstavi u briljantnom kazivanju Petra Kralja. Verujete u Boga, u kosmičke sile, u milost?
       - Mene je Bog spasao nekoliko puta u životu, kad nije bilo teorijske šanse da preživim. Zato je jedna od najbitnijih scena u drami - molitva. Sjajni Petar Kralj, gospodin sa najlepšim imenom i prezimenom, "demontira" ručnu bombu - molitvom. Onaj ko shvati da u našem životu ništa nije slučajno, neće mu ni život proći slučajno.
       Humornog u vašoj drami ima upadljivo manje nego u ranijim vašim komadima. Kao da ste "Doktora Šustera" pisali isključivo iz tuge?
       - Tuge i očaja šta nam se sve ovo desilo. Kao kad se vraćate sa sahrane nekoga koga ste voleli pa vam je ipak malo "podsvesno" milo što ste živi, izuzev što više ne znate šta ćete s tim životom. Ponesete nešto što vam je teret i muka do kraja života. Taj i takav život vam više ne treba, a red je da se otalja.
       Neočekivano ste u predstavu uneli operu, muzika je i inače njen važan faktor. Da li ste se opredelili baš za operu kao omaž nečemu uzvišenom u buci novih zvukova?
       - U nekoliko poslednjih drama pokušavam da povežem i "isprepletem" stvarni svet i svet umetnosti. I uvek čovek iz sveta umetnosti izgleda smešan, tužan, nepotreban... Zapravo, novac je postao merilo svega. Sve se kupuje i prodaje. Uskoro će se podizati velike bogomolje u kojima će se ljudi moliti novcu. Sveštenici će biti obučeni u epitrahilje sa obeležjem novca svoje "crkve", a vernici će - kad se budu pričešćivali - umesto hlepčića gutati metalne novčiće. I svet će tako trajati, sve dok jednog dana neka moćna multinacionalna kompanija ne "privatizuje" Sunce i ne zavede mrak onima koji ne budu mogli da plaćaju sunčevu svetlost. U svoj toj strašnoj trgovini umetnost postaje najobičnija roba i svaka bogata protuva, vucibatina i baraba odlučivaće o njenoj sudbini.
      
       "Doktor Šuster" je i drama u kojoj ispisujete uzbudljivu poruku ljubavi, himnu zaljubljenosti. Ide li i to s godinama?
       - Najuzbudljiviju ljubavnu priču u dramama koje sam napisao - verujući da će ih biti još - ispisao sam u "Svetom Georgiju..." Svi veliki romani zapravo su ljubavne priče. O ljubavi je teško pisati, kao o veri u Boga, jer je ljubav Božji dar. Što reče Duško Radović: "Onaj ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."
      
       Pripremate se da režirate svoju najigraniju dramu "Profesionalac" kao film. Očekujete li finansijsku pomoć vlasti, pre svega od svog kuma, ministra za kulturu Branislava Lečića?
       - Moj kum Leka nije kum iz onog čuvenog filma. Zatim, Leka nema para ni privatno ni "javno". Ministarstvo za kulturu ima budžet kao omanje vatrogasno društvo. Ko bude očekivao da će mu Leka dati pare za neki skuplji projekat, neka se odmah mane tog posla. Ja ću s njim obaviti razgovor, jer je red da me odbije i kao čoveka i kao kuma. Za izgradnju "Zvezdara teatra" dao nam je 125 hiljada maraka. Da je imao više, dao bi više. Dao je koliko je imao.
      
       "Doktor Šuster" završava se vrteškom, praznom vrteškom, scena se okreće i okreće, sve se ponavlja kao uzaludni krug?
       - Reč je o starom vašarskom ringišpilu. Platite, malo se vrtite, nekoliko puta poletite, u letu doživite i poneku ljubav, a onda se muzika stiša, ljuljaške zaustave, a vlasnik ringišpila vikne: "Sledeći!" I, opet se neko okrene, poleti, a već voženi i ošamućeni odu svako svojoj ili svako tuđoj kući.
      
       Opet, u novom ste pozorištu, "Zvezdara teatar" ima novu scenu, vi na njoj novi tekst, mi u Srbiji novu vlast a svet je ušao u novi vek i milenijum. Raduje li vas tolika količina novog ili vam od toga malo i zebe srce?
       - Nova scena je sagrađena, pre svega, velikim trudom, radom i entuzijazmom zaposlenih u pozorištu, s gospodinom Nenadom Brkićem na čelu, čovekom koji se razume u sve građevinske radove i koji je od jednog dinara stvarao tri, što je u drugim institucijama obrnut slučaj. A što se tiče promena, citirao bih Getea, čiju misao pominjem u drami: "Danas je sutra za koje sam juče bio zabrinut!"
      
       JASMINA LEKIĆ