Navodno, albanskih ekstremista više nema na jugu Srbije, novinari koji nemaju o čemu više da pišu pakuju se, a u Bujanovcu ostaju samo oni - Albanci i Srbi koji, kao nikad ranije, osećaju da nemaju ničeg zajedničkog

      Anđeoski glas, nalik onom koji u jednom filmu pevaše: "Mein Vaterland, Mein Vaterland...", začu se 4. juna iz Sportskog centra "Mladost" u Bujanovcu. I nastade potpuna tišina u kojoj nije bilo ničega. Zamrlo je ćeretanje prisutnih političara, škljocanje fotoaparata i žagor musavih derana što su merkali zaplenjeno oružje izloženo na košarkašom terenu gde je sa zakašnjenjem od jednog dana Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije, došao da čestita i proslavi Dan policije.
       Ne bi ničega u toj tišini, ničega osim glasa koji pevaše: "Hriste bože raspeti i sveti..."
       U stavu mirno, stojeći na žutoj plastici, oko dve stotine pripadnika posebnih jedinica policije preuze pesmu. Pevaše, urlaše punim grlom svi, svi osim onih u crnim kombinezonima - pripadnika specijalnih antiterorističkih jedinica, rodom iz Ajvalije danas najbogatijeg i najvećeg albanskog sela što se naslanja na Gračanicu, jer, kako neko reče, oni obećaše da "neće pustiti glasa od sebe" sve dok se ne vrate svojim kućama koje htedoše da brane, onomad kada je kao prethodnica međunarodnim mirovnim snagama Kfora Oslobodilačka vojska Kosova palila sve pred sobom.
      
       Glasnik
       Rade Stanojević, kelner u bujanovačkoj kafani "Levko" spušta kafu pred svog prijatelja Mitra Blagojevića, profesora srpskog jezika u Srednjoj medicinskoj školi, koji je bio u Končulju sve do 7. maja 2001. godine uprkos svim rizcima koje je nosio OVPBM pretres. Profesorov dolazak bio je Bujanovčanima draži od svih političkih obećavanja i uveravanja koja su tog dana mogli da čuju u Sportskom centru ili preko radija.
       "Mnogo lep osećaj da bez strave prođeš kroz Končulj. Šiptari samo sede ispred kuća i gledaju u nas, gledaju i oni koji su nosili uniforme. Prepoznao sam onog što mi je prošli put rekao 'Ni slučajno!' kada sam ga pitao da li mogu i dalje da putujem i nadam se kako me oni neće dirati", priča profesor i strpljivo odgovara na pitanje svih onih glava koje sedaju za kafanski sto ne bi li čuli reč-dve o svojima koji su ostali na Kosovu, a nisu bili tako odvažni da u proteklih pet meseci navrate, bar jednom, bar iz nužde.
       Bio je to jedan od, možda prvih, sigurnih znakova da se što se Srba tiče "situacija normalizuje".
      
       Fudbaleri
       Albanci ne skrivaju da im je laknulo što su mnogi punktovi Združenih snaga sklonjeni i što, osim na ulazima u Bujanovac i raskrsnici gde počinje Kosovska ulica, nema oklopnih transportera. Čak je bilo i onih koji su svratili do stadiona da pogledaju utakmicu između Fudbalskog kluba "BSK" iz Bujanovca i "Vlasina" iz sela Vlasotince. Kako reče dvadesetdvogodišnji Boban Stojanović, fudbaler "BSK" koji je pobedio sa 1:0, bila je to utakmica u predzadnjem kolu Treće srpske lige niške grupe. Na pitanje da li će se igrati, bar jedna, prijateljska utakmica sa fudbalskim timom iz Velikog Trnovca, Boban odgovara:
       "Ja igram fudbal, evo već dvanaestu godinu. Kažu da smo igrali sa njima, ali ja se toga ne sećam", uz objašnjenje da se, koliko je on čuo, FK "Trnovac" takmiči u kosovskoj ligi koja je osnovana posle bombardovanja.
       Stadion na kome trenira FK "Trnovac" nalazi se preko reke, odmah kod mosta, ali ga novinar NIN-a nije video iako se svojski potrudio da uđe u Veliki Trnovac i porazgovara sa hodžom, predsednikom Mesne zajednice Galupom, sa seljacima na pijaci, sa bilo kim - ko tamo živi.
      
       Simbolika
       Međutim, kolege iz domaćih, srpskih medija učtivo su odbile predlog da se zajednički ode u Veliki Trnovac. Razlozi ili možda samo izgovori bili su: "to nije aktuelno, tu nema nikakve priče, oni neće da razgovaraju sa nama". Albanski novinari imali su druga objašnjenja: "ma, pomogao bi ti ja da mi se žena malopre nije razbolela", ili "nemam vremena ja za to". Policija i vojska nisu mogli da budu od pomoći.
       Iako, navodno, albanskih ekstremista više nema na jugu Srbije, a novinari koji nemaju o čemu više da pišu pakuju se iz bujanovačkog pres centra, u varošici ostaju samo oni - Albanci i Srbi koji, kao nikad ranije, osećaju da nemaju ničeg zajedničkog što je donekle pokazala i jedna od poslednjih konferencija za novinare Rize Halimija, predsednika Partije za demokratsko delovanje.
       "U PDD-u se smatra veoma štetnom i opasnom očigledna tendencija nastavljanja ponašanja vlasti po starom principu. Zato se pravovremeno signalizira na prisustvo preterano jakih vojnih snaga koje su locirane po čitavoj širini Kopnene zone bezbednosti kao i prevelikih policijskih snaga u naseljenim mestima koje nemaju ničeg zajedničkog sa lokalnom policijom!"
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ