Ivkovićev predlog - Sloba i Mira u političku penziju - može da bude i prvi korak oporavka SPS-a, ali i uzrok njegovog razbijanja na nekoliko manjih partija

      Možda je Branislav Ivković, potpredsednik Socijalističke partije Srbije, iznenadio i samog sebe gostujući u emisiji "Nije srpski ćutati" na BK televiziji. A možda je taj "govor" planirao već neko vreme. U svakom slučaju, samim dolaskom na televiziju prekršio je odluku Izvršnog odbora partije. Svim članovima SPS-a zabranjeno je da se na toj televiziji pojavljuju od noći u kojoj je uhapšen njihov predsednik Slobodan Milošević.
       Možda će zbog kršenja partijske discipline Ivković mnogo manje odgovarati, nego zbog onoga što je u emisiji rekao. Reči su, ne samo u levičarskim partijama, uvek bile kažnjivije nego dela. Rečima se najbrže stizalo do partijskog vrha, ali još brže do otpadništva i grešništva.
       I sam predsednik Milošević kaže da će možda dugo ostati u zatvoru i da je bolje za partiju da neko drugi bude predsednik; možda je bolje za predsednika i njegovu suprugu da se povuku iz političkog života, rekao je Ivković.
       U svakom slučaju, odluku o povlačenju Slobodana Miloševića sa mesta predsednika SPS-a donećemo u dogovoru sa njim, zaključio je Ivković.
       U SPS-u je uzavrelo. Nije baš da u njemu nema onoliko pretendenata na presto. Ima ih sasvim dovoljno. Teško je zamisliti da Milomir Minić, Živadin Jovanović, Ivica Dačić, Branislav Ivković, Zoran Anđelković, Gorica Gajević...nemaju želje da budu predsednici najjače opozicione partije. Imaju, ali nisu navikli da o svojim željama javno govore. U partiji gde je vođa neprikosnoven, prikrivanje takvih želja jeste najbolji način da se opstane. Ivković je želju da nasledi Miloševića u novembru saopštio pre početka Četvrtog kongresa SPS-a i za njegovog trajanja, ali u partijskim krugovima. O sudbini svoje nakane nije govorio u javnosti. Sada je progovorio i taj istup je za javni život Srbije dvostruko značajan.
       Ako u narednim danima Ivković ne bude partijski kažnjen zbog "verbalnog delikta", njegove reči će uništiti zavereničku atmosferu u SPS-u gde se svako svakome smeška i svako svakome smešta, videći jedino sebe na mestu sa koga je osnivač stranke neprikosnoveno vladao. Ivkovićeve reči mogle bi SPS da gurnu u reformu partijskog lika i dela, da nateraju socijaliste na onaj put promene koji su posle poraza na izborima prošle sve komunističke partije u zemljama realnog socijalizma. Odlazak Slobodana Miloševića sa mesta šefa socijalista samo je prvi i nužan korak u njihovim promenama. Sa njim na čelu oni će ostati isti.
       Za što veću i što bolju kontrolu vlasti - a to bi trebalo da bude vrhunski politički cilj svakog građanina Srbije - mnogo je korisniji reformisan i snažan SPS, nego patuljaste stranke DOS-a. Jer, njih će demokrate Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića lako i brzo zasititi mrvicama moći, koje će im dobaciti sa svoje trpeze.
       Naravno, put do oporavka SPS-a je dug i sasvim neizvestan. Ivkovićev predlog - Sloba i Mira u političku penziju - može da bude i prvi korak oporavka SPS-a, ali i uzrok njegovog razbijanja na nekoliko manjih partija, odnosno samouništenje stranke koja je deceniju vladala životima svih građana Srbije.
       Ako se Ivkovićeve reči nalaze na početku demontaže ortodoksno komunističkog ustrojstva SPS-a, onda su i jedan od koraka u odmakloj demontaži mita o Slobodanu Miloševiću. One svakako ne znače kraj mita ili kraj epohe Slobodana Miloševića, koji su mnogi najavljivali još od prvih višestranačkih izbora 1990. godine.
       Miloševićev mit se krunio uvek kada je gubio neku polugu vlasti ili kada je pokazivao da nije čovek koji može da ostvari svoja obećanja, da ne ume i da ne može da reši probleme stanovnika Srbije.
       Onaj deo građana Srbije koji je u njemu video reformatora komunizma i rukovodioca tranzicije, otpao je od njega kada je pokazao da će strogo nadzirati medije, da neće pristati na privatizaciju, da će falsifikovati izbore...
       Oni koji su ga doživeli kao borca za ujedinjenje Srba pod jednim državnim krovom, ili bar zaštitnika njihovih prava, otpadali su od njega kada je podizao granice na Drini, saopštavao vest o padu Knina u 20. minutu Dnevnika državne televizije, kada izbeglicama nije dao pravo glasa u Srbiji, kada je pristao na kapitulaciju i predaju Kosmeta pod inostrani protektorat...
       Posle njegovog prvog velikog izbornog poraza, koji nije mogao da prikrije pravljenjem koalicije, napustila ga je skoro polovina njegovih dojučerašnjih glasača.
       I pre nego što su "isplivali" leševi iz Dunava i pre nego što je saopšteno da je u njegovom prisustvu dogovoreno uklanjanje tragova zločina sa Kosmeta, mnogi su građani Srbije na Miloševića svalili krivicu za sva moguća zlodela (pogledati istraživanje na 20. strani), po principu "nije kriv narod nego je kriv vođa", iako ga je narod izabrao.
       Demontaža mita o Slobodanu Miloševiću neće biti brza. Svakako će je usporiti bahati zahtev da odmah bude isporučen u Hag, na čemu insistiraju oni koji bi trebalo da se na istom mestu nađu zbog mrtvih u vozu u Grdelici, bombardovane kolone Albanaca na Kosmetu, poginulih pod bombama NATO-a u Aleksincu, Surdulici, Varvarinu, Beogradu, Novom Sadu...
       Jasno je da demontaža mita o Slobodanu Miloševiću neće nikada biti konačna, nikada neće biti završena. Uvek će se naći ljudi koji će u njemu prepoznati borca za Srpstvo, protiv novog svetskog kolonijalizma, za pravo na sopstveni put...
       Za ljude u Srbiji mnogo je važnije da bude demontirana epoha Slobodana Miloševića. To će se dogoditi tek onda kada bude plaćena cena za trinaest godina njegovog rukovođenja partijom, Srbijom i Jugoslavijom. Plaćanje te cene, nažalost, može da traje i duže od epohe njegove vladavine.