("Siroti rasipnici", NIN br. 2622)

      Nemam apsolutno ništa protiv novinarstva. Moja sestra koja je umrla u siromaštvu i tuzi (posle degradacije od strane D. Hadži Antića), u svom kratkom životu bila je novinar. Moj deda, majčin otac, još dvadesetih godina prošlog veka, bio je publicista i novinar. Zato me čudi da neki novinar, koji treba da "prati kulturu" u oslobođenoj Srbiji u kojoj svi želimo profesionalizam, pada na tom prvom ispitu. Ali, pošto mi psiholozi i psihijatri uvek imamo empatiju prema ljudima koji greše, jer ne znamo u kom se oni mentalnom stanju nalaze dok to čine, niti pod kakvim pritiscima to čine, ja se neću ljutiti, već samo čuditi.
       Čudi me, dakle, da novinar (u pitanju je izvesna Radmila Stanković) nema čak ni informacije koje joj pruža njen sopstveni list NIN. Jer, da ih ima, ona bi u jubilarnom januarskom broju NIN-a iz 2000. godine (Kada je već bila saradnik), u poglavlju "2000, i ljudi koji će obeležiti naredno vreme" naučila nešto i o meni kao psihologu. Tako bi se uštedele (zar jedan ugledni časopis kao NIN to uopšte dozvoljava?) šture rečenice i netačni podaci, a mene novinarka ne bi morala da predstavlja na sledeći način, citat: "Ovih dana se među obaveštenima u Saveznoj vladi govori o Mili Alečković, kćeri književnice Mire Alečković, koja je prevodilac i odavno živi i radi u Parizu. Nije mali broj onih koji su (neprijatno) iznenađeni pred mogućnošću da bi se ona našla u Unesku..." (NIN, mart 2001, tekst "Siroti rasipnici").
       To da sam ja kćerka moje majke nema, naravno, nikakav značaj, a i politički se ne može iskoristiti, jer moja majka već pune četiri decenije nije ni u jednoj političkoj stranci, niti u simpatizerstvu. Dakle, ne zna se zašto se to uopšte pominjalo u vezi s Parizom. Ako je već moralo da se pomene, onda je bar trebalo reći kompletnu informaciju, a ona glasi ovako: kćerka osobe koju je šezdesetih godina francuska vlada odlikovala svojim najvišim odlikovanjem (a imao ga je još i deda-ujak majčin, profesor i nekad dekan Medicinskog fakulteta dr Pavle Trpinac) i koja je postala (odnosi se na mene) "pupille de la nation" (priznanje koje Francuzi daju deci svojih kulturnih i političkih prijatelja). Takva bi informacija onda imala možda nešto više smisla. Francuzi, inače, ovakvu rupu u izveštavanju zovu "mensonge par omission".
       Što se tiče tvrdnje da sam prevodilac, i to je pogrešno, sa svim dužnim poštovanjem za ovu mukotrpnu profesiju. Poslednje što sam prevela i priredila, još kao student psihologije, u sedamnaestoj godini života, bili su epistemološki eseji Žana Pijažea (Nolit), zahvaljujući čemu sam i dobila stipendiju francuske vlade koja me je, nadalje, školovala. Tzv. mensonge par omission je i to - ne reći od koga sam ja zapravo predložena. Kao osoba koja trideset godina živi u Francuskoj, mene je predložila srpska, odnosno jugoslovenska dijaspora iz Evrope, kao i članovi "Pariske grupe za analizu i uticaj" formirane posle oktobarskih promena, o čemu je obavešten kabinet naše vlade. To takođe nije rečeno, pa se stiče utisak da sam ja nečiji "stranački drug", te ću zato dobiti položaj, što je, naravno u mom slučaju netačno (a u drugima možda tačno).
       Na kraju, setim se uvek žene koja mi je dala ime i koju sam mnogo volela, Desanke Maksimović i njenih reči: "Pa kakav bih ja to čovek bila ako bi me svi voleli?"
      
       DR MILA ALEČKOVIĆ-NIKOLIĆ,
       Pariz