Deca se uglavnom prodaju zbog siromaštva, a kupuju zato što su najjeftinija radna snaga u koju se ne ulaže ništa, a dobija se šta se poželi

      Kada je prošlog meseca pokrenuta potera za brodom za koji se posumnjalo da transportuje oko 250 dece namenjene prodaji u Zapadnoj Africi, ceo svet se digao na noge. Ispostavilo se da brod "Etireno" već pet godina putuje od Benina do Gabona, transportujući žrtve, koje završavaju na plantažama pamuka i kakaoa. Pošto je alarmirana svetska javnost, brod nije dobio dozvolu da pristane u Gabon i Kamerun i, posle desetak dana, vratio se u Benin, ali sa znatno manjim "tovarom". Pronađeno je samo 43 deteta, neka i u pratnji roditelja. Tačno kretanje broda u danima dok se za njim tragalo nije poznato, pa se pretpostavlja da su ostala deca, u međuvremenu, već negde prodata.
       Oko 200 000 dece godišnje bude transportovano u Centralnu i Zapadnu Afriku. Siromašne zemlje, kao što su Benin, Burkina Faso i Mali, u kojima više od 70 odsto stanovništva živi sa jednim dolarom dnevno, izvor su maloletnih robova koji se mogu kupiti za petnaest dolara. Trafikanti za decu dobijaju i do dvadeset puta više nego što su za njih platili, a posao je toliko razvijen, da se uopšte ne brinu hoće li žrtve stići žive na odredište. Tokom transporta deca često umiru, naročito u toku ilegalnog prebacivanja brodom, kada se dešava da ih danima ostave bez hrane i vode. Ona koja prežive prodaju se na pijacama i mestima određenim samo za tu vrstu trgovine. U Lagosu (Nigerija) otkrivena je petospratna zgrada puna dece koja su čekala da budu prodata.
       Prema podacima ILO-a (Međunarodne organizacije rada) oko 250 miliona dece u svetu prisiljeno je da radi, četvrtina je u dobi od 5 do 14 godina. Najugroženije područje je Azija, zatim Afrika, pa Latinska Amerika i Karibi. Više od trećine dece radi u poljoprivredi, zatim u hotelima i restoranima, domaćinstvima, građevinarstvu. Veliki broj radi na ulici prodajući stvari ili čisteći kola, često su uvučeni u kriminal, preprodaju droga i prostituciju.
       "Rekli su da će me odvesti u Obalu Slonovače i tamo zaposliti. Platili su mojim roditeljima", kaže desetogodišnja DŽulijet Zunnjue iz Benina. "Bilo je mnogo dece koja su pošla i želela sam da idem sa njima. Došli smo u Obalu kolima. Bila sam uzbuđena što se vozim kolima." Danas DŽulijet radi sedam dana u nedelji, pere, kuva, sprema kuću, opslužuje članove domaćinstva, a onda prodaje robu na gazdinoj tezgi. Ona nema vremena ni za šta, pa čak ni za odlazak u crkvu, što joj je, kako kaže, neostvarena želja.
       Devojčice najčešće završavaju kao kućne pomoćnice koje rade deset sati dnevno sedam dana u nedelji, često primorane da se bave prostitucijom, dok se dečaci prodaju plantažama.
       Bez ikakvih mogućnosti da obezbede svoju porodicu, bez nade da bi mogli da školuju decu ili im obezbede posao, roditelji se često odlučuju da ih pošalju u bogatije zemlje, u nadi da će tako uspeti da opstane, ako ne baš žrtvovano dete, a ono makar ostatak porodice. Trgovci decom često obećavaju dobru zaradu, lepšu budućnost, ali kako je reč o veoma siromašnim, neobrazovanim i višečlanim porodicama, nije ih potrebno previše nagovarati. Trgovcima naruku ide i nekadašnja tradicija da se deca iz sela šalju u gradove i zapošljavaju kao pomoć u kući. Sada nema boljeg osnova za razvoj trgovine decom i njihovu eksploataciju od tog običaja i dobrovoljnog pristanka roditelja i dece.
       Osnovnim razlogom za prodaju dece smatra se siromaštvo u kombinaciji sa nedostatkom bilo koje druge alternative, a kupci su veoma zainteresovani jer su deca najjeftinija radna snaga u koju se ne ulaže ništa, a dobija se šta se poželi.
       Sedmogodišnja Mari sa Haitija ustaje u 5 ujutru, donosi vodu iz bunara, noseći pri povratku težak teret na leđima, priprema doručak i poslužuje. Vodi petogodišnjeg gazdaričinog sina u školu, po podne ga dovodi kući. U međuvremenu sprema ručak, poslužuje, kupuje hranu na pijaci, čisti dvorište, pere stvari i sudove, čisti kuhinju i bar jednom dnevno pere noge gazdarici. Spava napolju ili na podu. Ne sme da koristi vodu koju donosi. Redovno je tuku kožnim kaišem, ako nađu da nije dovoljno ljubazna. Poređenje 15 godina starih devojčica koje rade, sa lokalnim vršnjakinjama, pokazalo je da su u proseku četiri santimetra niže i 18 kilograma lakše.
       Domaći poslovi okrutan su način eksploatacije. Prema podacima UNICEF -a, na Haitiju ima oko
       250 000 dece domaćica, od čega 20 odsto od 7 do 10 godina. U DŽakarti, gde se procenjuje da ih, mlađih od 15 godina, ima oko 400 000, rade 12 do 15 sati dnevno, a u Daki (Bangladeš) 15 do 18 sati. U Nigeriji se za rad u domaćinstvima trguje i decom od četiri-pet godina. Zarađuju veoma malo, ako uopšte išta zarađuju, nekada žive od čiste milosti, samo za odeću i hranu. Domaćice su "najzaboravljenija deca na svetu".
       Decom se trguje iz mnogih razloga, ali nijedan ne ide u njihovu korist, niti korist njihovih porodica. Namenjena su iscrpljujućem radu, prisilnim brakovima, nelegalnom usvajanju, učešću u vojnim sukobima (oko
       300 000 dece učestvuje u ratovima), prostituciji, a najčešće je u pitanju kombinacija nekoliko vrsta eksploatacije.
       Prodato dete gubi kontakt sa porodicom. Obično se odvodi u stranu zemlju, u kojoj nikog ne poznaje, niti zna jezik. Stavljeno u potpuno nepoznato okruženje, biva izloženo svim oblicima zlostavljanja, uključujući i seksualno. Pomoć ne ume i ne može da traži, jer nema gde da se vrati, a najčešće je i ilegalni imigrant, bez ikakvih dokumenata. Onoga trenutka kada napuste svoja sela, završeno je njihovo detinjstvo.
       Prepuštena volji nepoznatih lica, deca veoma često završavaju kao žrtve seksualnog zlostavljanja, kome su izložena u porodicama u kojima rade, a mogu završiti i kao direktne žrtve seks-trafikinga.
       Prag starosti dece koja su uvučena u prostituciju pomerio se sa 14 do 16 godina tokom osamdesetih, na 10 do 14 godina tokom devedesetih. Pomama pedofila iz Zapadne Evrope i Amerike rezultirala je organizovanim turističkim posetama azijskim zemljama, čije su agencije otvoreno reklamirale ovu vrstu usluga. Tajland je jedno vreme držao primat u ovoj vrsti turizma. Siromaštvo i nedostatak informacija terali su roditelje iz seoskih krajeva da decu prodaju u gradove, nadajući se da će se tamo obogatiti. Deca su završavala u bordelima, na ulicama ili u lancu međunarodne trgovine decom. Tajlandske vlasti početkom devedesetih krenule su u borbu protiv seksualnog iskorišćavanja dece i zakonskim merama, snažnom propagandom i edukacijom u kojoj su učestvovala i sama deca (pozorišne dečje trupe sa predstavama o sudbini dece u gradovima obilazile su zabačene krajeve), uspele su da spreče dalje cvetanje ovog posla.
       Interesovanje i novac koji se okreće u dečjem seks-trafikingu su toliki da se stalno javljaju nove destinacije. Uglavnom je reč o zaostalim zemljama, u kojima se ovaj problem ne prepoznaje i u koje hrle pedofili iz razvijenijih zemalja. Senegal i Gambija postaju sve frekventnije mesto na kome je u porastu prostitucija dečaka. Sve veći broj evropskih žena koje su zainteresovane za maloletne dečake, odlučuju se da posete ove zemlje.
       Pošto prvobitno stradaju kao žrtve siromaštva ili predrasuda sredine da će im u gradovima i bogatim zemljama biti bolje, deca stradaju i od raširenog verovanja starijih da se seksualnim kontaktom sa devicom mogu izlečiti sida i venerične bolesti. Procenjuje se da se svake godine 60 do 70 odsto dece uvučene u prostituciju inficira HIV virusom.
       Kondomi se u kontaktu sa decom gotovo nikada ne koriste, ali je zato rašireno korišćenje kontraceptivnih i hormonskih injekcija da bi se devojčicama povećale grudi.
       Kada se razbole i toliko onemoćaju da više ne mogu da donesu gazdama nikakvu dobit, deca završavaju na ulici. U kampovima međunarodnih humanitarnih organizacija nalaze se hiljade obolele i umiruće dece koju više niko ne želi.
      
      

Internet Dečja pornografija i uključivanje dece u prostituciju preko Interneta, postali su raširen biznis u Americi. Pozivi na igru, razgovor i druženje, završavaju se uvlačenjem dece u seksualne kontakte, snimanjem materijala i distribuiranjem.        Procenjuje se da oko 80 odsto poklonika dečje pornografije spada u one koji i zlostavljaju decu. "Hvatanje pilića" izraz je koji pedofili koriste za uspostavljanje kontakta sa decom preko Interneta.        U akciji koju je, sredinom devedesetih, sprovelo njujorško Javno tužilaštvo, zaplenjeno je oko 200 000 pornografskih dečjih slika i 137 000 dolara vredna kompjuterska oprema, koja je korišćena za proizvodnju i distribuciju materijala. Borba protiv ove vrste kriminala otežana je zbog ogromnih mogućnosti Interneta, koje se ne mogu potpuno staviti pod kontrolu. Problem je dugo bio nevidljiv i još uvek je, tako da su retke zemlje koje imaju posebne zakone za ova krivična dela.

      
      

Deca koja prodaju svoje telo: Peru 5 000 000        Indija 4 000 000 - 5 000 000        Brazil 500 000 (prema podacima Parlamentarne komisije        ima ih dva miliona)        Kina 200 000 - 500 000        Tajland 200 000 - 250 000        Filipini 60 000 - 100 000        Bangladeš 50 000 (od 10 do 17 godina)        Tajvan 50 000        Pakistan 40 000 (potiču iz Bangladeša)        Dominikanska Republika 35 000        Vijetnam 20 000        Kambodža 20 000 ( samo u Pnom Penu)        Šri Lanka 10 000 - 15 000 (uglavnom dečaci)        Nepal 7 000        Kolumbija 3 000 (od 10 do 18 godina)        Kostarika 2 000               ECPAT

      
      

Organi Postoje informacije i o korišćenju dece za transplataciju organa i druge oblike korišćenja "ljudskog materijala" u medicinske svrhe. Pretpostavlja se da su žrtve napuštena i siromašna deca. Pošto je za ovu vrstu trgovine potreban ogroman novac (dete mora da bude zdravo i transposrtovano u dobrim uslovima, a intervencija mora da se obavi u najekskluzivnijoj ustanovi) reč o visokom kriminalu, koji se najverovatnije vrši na državnom nivou. Do podataka i dokaza je veoma teško doći, ali medjunarodne nevladine organizacije ustanovile su da je takvih slučajeva sve više i da je sa porastom potražnje ljudskih organa, porastao i stepen zloupotrebe dece.

      
      

Putevi trgovine decom: - iz Latinske Amerike u Severnu Ameriku, Evropu ili Bliski istok        - iz Hondurasa u Gvatemalu, Salvador i Meksiko        - iz Gvatemale u Ameriku i Evropu (1000 do 1500 dece iz Gvatemale prodaje se za usvajanje bračnim parovima u Severnoj Americi i Evropi)        - iz Zapadne Afrike na Bliski istok        - iz Togoa, Benina, Burkine Faso i Gane u Nigeriju, Obalu Slonovače, Kamerun i Gabon        - sa Tajlanda i Filipina u Australiju, Novi Zeland i Tajvan        - iz Kambodže, Vijetnama i Cejlona na Tajland        - iz Nepala i Bangladeša u Indiju (između pet i sedam hiljada devojčica iz Nepala godišnje bude prodato u Indiju)        - iz Bangladeša u Pakistan        - iz Indije i Pakistana na Srednji istok        - iz Azije i Istočne Evrope devojčice (čak mlađe od 13 godina) prodaju se poštom kao "naručene neveste" u Zapadnu Evropu i Ameriku        - iz bivšeg SSSR-bloka u baltičke zemlje i Zapadnu Evropu        - iz Rumunije u Italiju, a preko Turske i Kipra u Izrael i na Bliski istok               (Unicef, IOM)

      
      

Rad Kada je u Bangladešu postignut dogovor između vlade, fabrika za proizvodnju tekstila i Unicefa i ILO-a, da se zaustavi zapošljavanje dece ispod 15 godina, nešto manje od dve hiljade fabrika oslobodilo je rada        11 000 dece. Više od dvadeset škola koje su podignute za njihovo obrazovanje bilo je odmah popunjeno. U siromašnim krajevima tradicija dečjeg rada prenosi se sa generacije na generaciju i, zbog nedostatka mogućnosti za bilo kakvo obrazovanje, veoma teško prekida.