Dečji rad - prosjačenje

      Porodice iz kojih dolaze, nemaju nikakva sredstva, nikakvo obrazovanje niti način da decu nauče da rade nešto drugo. Obuka dece za život sastoji se od učenja prerušavanja, glumljenja invalida i psiholoških igara kojima navlače ljude da im daju novac
       Deca koja prilaze prolaznicima ne bi li od njih iznudila koji dinar, imaju svoje izraze za one koje uspeju da obrlate - "papak" ili "ovca".
       Ulični život dece prosjaka počinje vrlo rano. Oni su najčešće samo nastavljači načina života svojih roditelja, tako da još kao bebe služe da upotpune sliku jada i bede žene koja prosi. Iznajmljivanje beba nekada se vršilo na procenat (20 odsto) ali pošto među odraslima uglavnom nema poverenja, sada se ugovara fiksna cena od 200 do 300 dinara.
       U beogradskom SUP-u registrovano je oko stotinu dece koja se s vremena na vreme privode zbog prosjačenja, iz SUP-a ih šalju u prebukirane prihvatne centre, a odatle (pošto ih okupaju i nahrane) ponovo vraćaju roditeljima. Sutradan su ponovo na ulici. Podatak o stotini je crna brojka, koju treba pomnožiti bar nekoliko puta.
       "Često su primarni izvori prihoda porodica ono što deca donose. To su, uglavnom, porodice u kojima roditelji ne rade, niti su za to sposobni", kaže Uroš Puzović, načelnih Odeljenja za javni red i mir beogradskog SUP-a. "Ako su roditelji alkoholičari, onda su i nasilni i ne puštaju decu da uđu u kuću ukoliko ne donesu određenu sumu novca."
       Za prosjačenje ili navođenje na prosjačenje može se dobiti kazna do 30 dana zatvora, ali su krivični postupci veoma retki, a naročito je teško dokazati da je dete primorano da to radi. Odrasli će najčešće tvrditi da je pobeglo i da nisu znali čime se bavi. Iznajmljivanje deteta je još komplikovanije, jer će majke reći da su ga dale komšinici da ga pričuva, a ona i inače prosi pa ga je povela sa sobom. Kako je reč o najsiromašnijim porodicama, sudski postupak, kada do njega i dođe, ne rešava mnogo.
       Dečji radni dan traje neograničeno, naročito leti. Ona u stvari žive na ulici, a bar osam sati dnevno provedu prosjačeći. Izuzetno rano se osamostaljuju i već sa pet godina umeju da sa periferije sami dođu u centar i pronađu mesta i načine na koje će izvući novac od prolaznika.
       Pošto na frekventnim mestima u gradu postoje česti sukobi između prosjaka, decu koja rade uvek nadgleda neko od starijih, ne zbog straha za njihovu bezbednost, već zbog opasnosti da neko od konkurencije ne ukrade novac ili ne preuzme mesto. Kada je po devojčicu, koja je prebijena završila u Urgentnom centru, došao brat, ovako je objasnio šta se dogodilo: "Zaboravio sam gde sam je ostavio da prosi".
       Za osam sati rada na "dobrom mestu" može se zaraditi i do 1 500 dinara dnevno. Novac, naravno, završava u rukama onog ko nadgleda dete, a ono za sebe zadržava onoliko koliko uspe da sakrije (toleriše se iznos u visini cene sladoleda i žvaka).
       Ulični život i posao je jedino za šta ta deca uopšte znaju. Ne idu u školu, nemaju nikakvu roditeljsku brigu, niti uopšte ideju da bi drugačije moglo da bude. Porodice iz kojih dolaze nemaju nikakva sredstva, nikakvo obrazovanje, niti način da ih nauče da rade nešto drugo. NJihova obuka za život sastoji se od učenja prerušavanja, glumljenja invalida i psiholoških igara kojima navlače ljude da im daju novac. U tome su vrlo uspešni, a naročito dobro zarađuju na bolećivosti žena.
       "Ta deca opstaju zahvaljujući prirodnom nagonu za samoodržanjem, brzo oguglaju na uvrede i na sve neprijatnosti koje doživljavaju, ne pogađaju ih agresivnost i dobacivanja, oni su prilagođeni ulici i vode tešku borbu za opstanak u kojoj postoji samo jedno pravilo - 'uzmi, ako ti se pruža prilika,' kaže gospodin Puzović.
       Kada prerastu uzrast koji im omogućava da izmamljuju novac izazivanjem sažaljenja, i postanu tinejdžeri, dečaci najčešće završavaju kao sitni džeparoši, a devojčice kao prostitutke (oko deset odsto beogradskih uličnih prostitutki su maloletnice). Stvaraju porodice slične onima iz kojih su potekli, njihova deca nastavljaju da rade na ulici, a oni, u međuvremenu, obično tonu u alkohol i narkotike.
       Mada se prosjačenje najčešće vezuje samo za Rome, sve više "bele dece" završava radeći na ulici. Broj dece koja ne pohađaju školu zato što moraju da rade, u porastu je. Zajedničko im je siromaštvo i potpuna nezaštićenost.
       O drugim rizicima zloupotrebe ulične dece, kao što je trgovina i ilegalno prebacivanje u druge zemlje, ne postoje nikakvi zvanični podaci. Obnavljanje saradnje sa Interpolom trebalo bi da omogući našoj policiji da dođe do informacija i pokrene istrage.
       Postoje glasine o starim putevima ka Italiji, o centrima u okolini Milana (gde se deca obučavaju za prosjačenje, prostituciju i krađu i deportuju dalje po zapadnim zemljama), o sakaćenju i okrutnom kažnjavanju za pokušaje bekstva. Podaci iz zapadnih zemalja govore da je u poslednjih deset godina, povećan broj naše dece uvučena u prosjačenje i prostituciju.