Gde nema perspektive, nema ni izbora, pa i ljudi i deca imaju jedan resurs: sami sebe. Problem je u tome što se za taj resurs zainteresovao međunarodni kriminal

      Temu seksualne eksploatacije dece, koja je kod nas još tabu, među prvima je otvorila nevladina organizacija Beosupport (Beogradska podrška eksploatisanoj deci i omladini) kada je 1998. godine u Beogradu organizovala susret najviših funkcio- nera ECPAT-a, najjače svetske mreže za borbu protiv seksualne eksploatacije, sa domaćim stručnjacima.
       Saradnja sa državom dugo nije bila moguća, a Jugoslavija je jedina zemlja u regionu koja, zbog sankcija, nije učestvovala na Prvom svetskom kongresu borbe protiv seksualne eks- ploatacije dece, održanom u Stokholmu 1996. godine. Kontakt sa svetom uspostavio je civilni sektor. Na predstojećem kongresu, koji će se krajem godine održati u Japanu, učestvovaće i predstavnici naše vlade. Antoaneta Dimčevska, član borda ECPAT-a iz Istočne Evrope, učestvuje u organizaciji ovog događaja.
       Ove godine u fokusu će biti Istočna Evropa. Da li to znači da je problem eksploatacije i trgovine decom u našem delu sveta dostigao razmere kao u azijskim zemljama?
       Poslednjih godina je u Istočnoj Evropi zbog tranzicije, ogromnog siromaštva i otvaranja granica, došlo do masovnog regrutovanja dece i mladih u prostituciju, posredstvom organizovanog kriminala koji je u regionu znatno ojačao.
       Ne može se znati tačan broj žrtava. Razmere se samo naslućuju i deluju alarmantno. Sada se Istočna Evropa tretira kao jedno od značajnih žarišta problema. Tome su, svakako, doprineli i sukobi na Balkanu, zbog ogromnih migracija i prisustva stranih vojnih snaga.
       Problem su pokrenule zapadne zemlje. NJihova policija i nevladine organizacije pronalaze decu bez papira istočnoevropskog porekla.
      
       Da li istočnoevropske zemlje pokušavaju nešto da učine?
       - Teško je precizno govoriti o pojedinim zemljama, ali postoje pozitivni primeri. Ukrajina je, recimo, organizovano počela da rešava problem. To je, na primer, zemlja koja je odlučila da zaštiti svoje državljane. Identifikovali su jedan od većih izvora regrutacije seksualnih migranata. To su škole za ples uz pomoć čijih diploma se dobijaju radne dozvole i vize u zapadnim zemljama, a u stvari devojke najčešće završavaju kao žrtve seks- trafikinga. Ovo je pod kontrolom organizovanog kriminala. Sada je vlada napravila liste škola za koje se pretpostavlja da ne služe u ove svrhe i ta lista dostavljena je predstavništvima razvijenih zemalja u koje devojke najčešće idu. Ukrajinska vlada pokušava da preduzme nešto konkretno i rezultati neće izostati.
      
       Kakva je situacija kod nas?
       - Na našem prostoru su prisutni svi oblici seksualne eksploatacije mladih. Kada smo kod trafikinga, kod nas su prisutne devojke iz zemalja Istočne Evrope uz ozbiljan rizik da završe na Kosovu. Što se tiče naših mladih migranata, šta se sa njima dešavalo nije znao samo ko je imao iluziju da razvijene zemlje, i same u recesiji, pod pritiskom migranata iz čitavog sveta, jedva čekaju dodatne migrante. I to mlade bez odgovarajućeg obrazovanja, iz zemlje bede i represije. Svako je onoliko zaštićen koliko ga štiti njegova država, a koliko je moćna bila naša država svi znamo.
       Gde je beda i gde nema perspektive, nema ni izbora, pa i ljudi i deca imaju jedan resurs: sami sebe. Problem je u tome što se za taj resurs zainteresovao međunarodni kriminal. Modaliteti regrutovanja u seks-trafiking su poznati i svuda u svetu su isti. To su ponude mladima za razne poslove u inostranstvu tipa bejbisitinga, ugostiteljstva, školovanja, koji se završavaju prevarom. Ne treba misliti da smo mi tome izmakli. Niko nije. Kod nas je čak bilo i direktnijih ponuda u novinama, a mladi su hrabri, nepromišljeni i spremni na rizik u interesu bolje budućnosti koju kod kuće nisu videli.
      
       Postoje li neki konkretni podaci?
       - Nije poznato koliko je maloletnika sa prostora bivše Jugoslavije završilo kao žrtva seks-trafikinga i mislim da se taj broj nikada neće saznati. U svakom slučaju Nemci i Italijani nailaze na decu sa prostora bivše Jugoslavije, u prostituciji. NJihove nevladine organizacije su dostavile upozorenje našim mladim ljudima sa objašnjenjem o opasnostima koje ih očekuju u zapadnim zemljama i uputstva o njihovim pravima. Ovde su okolnosti bile takve da nismo mogli nešto više da uradimo, iako smo svesni da smo to dobili sa dobrim razlogom.
       U prethodnom periodu uglavnom je sve bilo prepušteno nevladinim organizacijama, a one nisu imale skoro nikakvu saradnju sa vlastima, jer ovu temu niko nije hteo da načne. Ona je otvarala pitanje odgovornosti za krizu koja je gurnula našu decu u ovo stradanje. Nije moralo tako da bude.
       Vreme će pokazati koliko smo stradali. Ovih deset godina jesmo bili ugroženi, ali dosadašnji trendovi treba da prestanu - ovo je borba protiv najstrašnije cene bede. Ako ne možemo potpuno da se izborimo protiv bede, moramo sve da učinimo da zaštitimo najbespomoćnije.
       Kako se ovi problemi rešavaju u svetu?
       Borbu protiv seksualne eksploatacije započele su zemlje koje nisu bile najugroženije, poput Švedske. Prvi svetski kongres posvećen borbi protiv trgovine dečjom seksualnošću održan je u Stokholmu 1996. godine, pod pokroviteljstvom švedske kraljice Silvije. Stokholmska agenda koja je tada usvojena (prihvatile su je 122 vlade i 1000 nevladinih organizacija) sada je najpreciznija smernica. Suština je saradnja vlada i nevladinih organizacija, jer nijedna vlada ne može ovo sama da reši.
       Što se tiče naše zemlje, koja nije bila prisutna, može se reći da već ispunjavamo mnoge zahteve dokumenta. Imamo obavezno školovanje, zdravstveno osiguranje, pravosudni sistem, što ne postoji u mnogim zemljama. Ali, najvažnije u rešavanju problema je nacionalni plan za svaku zemlju, potrebe su različite. Nadam se da će posle kongresa u Japanu, Jugoslavija u ovom pogledu brzo nadoknaditi izgubljeno vreme. Imamo jak stručni resurs, a društvena klima je, napokon, povoljna.
      
       ANTOANETA DIMČEVSKA