Putevi trgovine žrtvama iz Srbije upućuju uglavnom na evropske zemlje, ali, kako je reč o svetskoj mreži kriminala, mesta destinacije uvek su i mesta deportovanja. Devojčice sa ovog područja pronađene su čak u lukama Jokohame

      Kada je pre nekoliko godina u Briselu otkrivena grupa trgovaca decom, javnost je bila zaprepašćena, jer su se među glavnim organizatorima našli jedan belgijski policajac, bivši nastavnik, tri pilota, ataše za štampu jedne ambasade u Briselu, penzionisani nemački oficir i dva holandska inženjera. Ispostavilo se da je ovaj tim uspešno trgovao decom i dečjim pornografskim materijalom, a da se među snabdevačima nalazio i jedan Bosanac. Deca sa ratnog područja, uglavnom siročići, starosti od 5 do 12 godina, isporučivana su u Brisel za 25 do 50 maraka.
       U stanu jednog od uhapšenih pronađeno je 250 video-kaseta sa dečjom pornografijom i albumi sa slikama 300 dece različitog pola. Istraga je otkrila lanac tajnih "fabrika" u kojima se ovaj materijal proizvodio i distribuirao. Deca koja su zlostavljana u pornografske svrhe, na tim mestima su i prodavana.
       Ova zastrašujuća priča bila je i ostala jedna od retkih koje su ovdašnju javnost mogle da podsete na temu o kojoj se uglavnom ne govori - dečji seks-trafiking.
       Siromaštvo, rat, migracije, izbeglištvo, idealna su kombinacija za trgovinu ljudima, koja neretko uključuje i decu. Ili, tačnije rečeno, na prvom mestu uključuje decu, koja su u zemljama krize i rata potpuno nezaštićena. Izbeglički kampovi često su postajali mesta iz kojih su se regrutovali maloletni robovi.
       Trgovina decom sa ovog područja najčešće je vezana za organizovane lance prosjačenja ili seks trafikinga. Ali, dok se prosjačenje u ovdašnjoj javnosti još i prepoznaje kao problem (istina, obično se smatra da se to dešava nekom drugom; recimo, Romima), o dečjoj prostituciji i pornografiji, koje najčešće idu zajedno, govori se veoma retko i veoma malo.
       U poslednjih deset godina zabeležen je jedan slučaj koji je izašao u javnost. Sredinom devedesetih u jednom beogradskom listu objavljeni su oglasi firmi za dustribuciju video-materijala dečje pornografije. "Eros", "Tomato" i "Master centar" nudili su za 15 do 20 maraka video kasete sledećih naziva: "Pijana i napaljena beogradska mladež", "Snovi zabludele beogradske devojčice", "Najperverznije priče sa decom", "Razne životinje i devojčice, 14-16 godina" itd. Usledilo je opšte zgražavanje, potraga za tim ko se krije iza brojeva telefona za naručivanje kaseta koji su bili objavljeni, tražilo se objašnjenje zašto su oglasi uopšte štampani. Završilo se objašnjenjem redakcije da je u pitanju bila greška, a javnost je umirena pričom da se takvi materijali ne snimaju kod nas i da to nisu naša deca. Govorilo se dosta o tome da ovo nije tržište koje bi bilo profitabilno za tu vrstu posla i sve u svemu, opet je ostalo na tome da se užas dešava nekom drugom.
       U međuvremenu, ispostavilo se, ma gde se šta snimalo i radilo, da se "radna snaga" doprema sa svih strana sveta, a najviše odande gde je "jeftina". Regrutovanje ovdašnje dece (po konvenciji Ujedinjenih nacija deca su osobe od 0 do 18 godina) vršilo se kod nas i na najotvoreniji način - u erotskim časopisima objavljivani su oglasi u kojima su maloletnici pozivani za rad u inostranstvu na snimanje pornografskih filmova.
       U beogradskom SUP-u pamti se jedan prijavljeni slučaj. Reč je bila o čoveku koji je radio sa decom, plaćao devojčicama seksualne usluge i snimao ih kamerom. Prijavila ga je supruga. Osuđen je na tri godina zatvora.
       Ako je dečja pornografija "nevidljiva" i ako je većina građanstva sklona da je smatra pojedinačnim slučajevima, pre nego organizovanim kriminalom, trgovina je postala više nego vidljiva. Ona je postala najunosniji biznis ovdašnjih kriminalaca.
       Od početka rata u Bosni, a naročito od kosovske krize, Jugoslavija je u evropsku kartu ucrtana kao jedna od frekventnijih zona trgovine ženama, među kojima su često i maloletnice. Prema podacima UNICEF-a, trgovina se vrši iz Bugarske, Moldavije, Rumunije, Rusije i Ukrajine, preko Beograda, ka Bosni, Kosovu, Makedoniji i Zapadnoj Evropi. Razrađen put vodi i preko Srbije u Crnu Goru, a odatle, preko Albanije u Italiju. Srpske žene i devojčice transportuju se u Grčku, na Kipar, u Holandiju, Nemačku i Italiju.
      
       Putevi trgovine žrtava iz Srbije upućuju uglavnom na evropske zemlje, ali, kako je reč o svetskoj mreži kriminala, mesta destinacije uvek su i mesta deportovanja. Devojčice sa ovog područja pronađene su čak u lukama Jokohame (Japan) a spominju se i afričke zemlje, naročito one u kojima je registrovano i prisustvo vojnih plaćenika odavde.
       Do informacija se uglavnom dolazi od onih koje uspeju da pobegnu ili preko policija zemalja u koje su transportovane. Otkako je prekinuta saradnja sa Interpolom, 1993. godine, Jugoslavija je izgubila svaku mogućnost da kontroliše ilegalni promet ljudi. Nekako baš u to vreme (1993. godine) zabeleženi su prvi slučajevi seks-trafikinga u Bosni, u koju su žrtve dopremane preko Srbije. Prve su se pojavile Ruskinje, a prema rečima jedne ruske trgovkinje, lažna dokumenta za maloletnice mogla su se tada dobiti za 800 dolara.
       I dok se govorilo da je u Bosni zloupotreba žena i dece dostigla alarmantne razmere, neslućene mogućnosti za seks-trafiking otvorile su se na drugom mestu - na Kosovu.
       U akciji policije UNMIK prošle jeseni, u jednom kosovskom bordelu, među prisilnim prostitutkama, pronađena je i petnaestogodišnja trudna albanska devojčica. Iako je UNMIK početkom godine doneo "Uredbu o zabrani trgovine ljudima na Kosovu" i propisao zatvorske kazne koje u slučaju seksualne zloupotrebe maloletnih lica mogu biti i do 20 godina, trgovina ne samo da nije suzbijena, nego su i oni koji su uhapšeni pod ovakvim optužbama, uglavnom oslobađani. U posao su uključeni Srbi i Albanci, a neki izvori govore i o umešanosti KFOR-a, pod čijom kontrolom se, izgleda, nalaze neke javne kuće. Organizovani transport robinja ponekad se vrši direktno u kampove KFOR-a.
       Žrtve su uglavnom iz Ukrajine, Moldavije i Rumunije transportovane na Kosovo preko Beograda. A sa Kosova prodaju se u Albaniju.
       Procenjuje se da su albanska deca najugroženija seks-trafikingom. Prihvatni izbeglički kampovi tokom krize na Kosovu evidentirani su kao mesta sa kojih su nestajala u velikom broju.
       U seks industriji na Kosovu trgovci zarađuju nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka mesečno i smatra se da je to postao unosniji biznis od preprodaje droga i oružja. Naročito osetljiva kategorija su deca, u koju se ne ulaže ništa, a koja se u druge zemlje preprodaju i za prostituciju i za rad (prosjačenje, preprodaja droge).
      
       IVANA JANKOVIĆ