Ako iko bude ovih dana sreo Žižića, sadašnjeg premijera nekadašnje Jugoslavije, kažite da mu dođem neku sitnu kintu kao saradniku ove rubrike. Naime, u trenucima kad sam, očajan, prebirao po DOSadnim događajima koji mogu da posluže narednim redovima, nebesa je svojom komičnošću i satirom obasjao gosin Premijer izjavivši, otprilike, da on ne bi voleo da građani Crne Gore i Jugoslavije misle da se kod nas izvoze ratni zločinci, e da bi se dobila kinta iz inostranstva. Briljantno! 'Ajmo na posao.
       Ta ingeniozna slika mogla bi se zamisliti ovako: prodavnica, nalik mesari. Iza Koštunice i Žižića obešeni naglavce, poput sindikalnih polutki, vise (daleko bilo) Ratni Zločinci. Dobro, u pravu ste, ne moramo tako brutalno. Evo, mogu da budu i izloženi u akvarijumu, nagužvani jedan do drugog, sve nemo i ritmično otvarajući usta, da bi došli do vazduha. U Hagalnicu (bakalnica, samo namenjena Hagu) ulazi Karla del Ponte, praćena Donatorima, kod kojih su novčanici.
       "Dobar dan, komšinice, izvolite!" - mrzovoljno će Koštunica, kome principi ne dozvoljavaju da trguje, ali opet, od principa se, principijelno gledano, ne može živeti...
       "Dobar dan, baš dobar. Imate li DANAS ratnih zločinaca" - trijumfalistički zapitkuje komšinica Karla," ...s obzirom da ih PROŠLI PUT nešto niste davali, imali, šta li već..."
       "Imamo, imamo, kako da nemamo!" - prekida je Koštunica, izveštačeno ljubazno. "Sveži, k'o da su malopre zločin napravili. Ranije, znate, nismo imali hladnjaču, pa nisu bili baš...."
       "'Oćete, komšinice, da vam odmerimo jednog krupnijeg, iz Bosne ili sa Kosova?" - uslužno će Žižić, sa mrežom u rukama nagnut nad akvarijumom, jedva se na ivici održavajući da ne upadne među krupne ribe. Teška mreža za tako lakog čoveka.
       Eto, tako bi to moglo da se zamisli. Ili da probamo da maštamo nad slikom u kojoj Đinđić udara neke izvozne akcizne markice Slobi, Vlajku i Šaji na čelo, pa u kamion, pa na Kelebiju/Horgoš, gde već čekaju kamioni sa novcem i donacijama, tu i tamo sa ponekim "marlborom"... Elem, kamioni ulaze u zemlju kad Karla uz pomoć aparata za merenje krvnog pritiska utvrdi da joj nismo uvalili neku falš robu, a što bi ličilo i na nas i na ono što njoj treba, da izvinite, u principu uvaliti.
       U paketu, uz ratne zločince.
      
       Živ je Bambi: "Živ je 'Bambi', umro nije!" - jesu li to reči sa kojima je javnosti nepoznati Otvarač ponovo otvorio "Bambilend"? Ili je potezom ruke otklonjena somotna krpa sa mermerne ploče na kojoj piše čijom je sve zaslugom otvoren taj gigant dečije zabave i razbibrige?
       Elem, da prekinemo sa dilemama i pređemo na konstataciju da je ovih dana ponovo otvoren "Bambilend". Ali, za razliku od ranijih vremena, gde se ovo čudo našeg nacionalnog dečijeg neimarstva dekretom punilo posetiocima (ceo razred ponavlja ako ne obiđe "Bambilend", u potpisu Ministar Prosvete) - sad će to ići malo teže. Nema više toliko dekreta, nema ni dovoljno ljudi u Novoj Vlasti koji mogu baš sve Markove poslove da preuzmu na svoja nejaka pleća, a ni Cane baš ne bi da se bavi polovnim luna-parkovima, piše u "Nacionalu", ako ste čitali. A niste sigurno.
       No da se vratimo na "Bambilend". Nešto mi pada na pamet: s obzirom da je ovaj Park uvek imao neku političku konotaciju, a nema, rekosmo, izglednih posetilaca - što se tamo ne napravi Slobilend? Brojne se tu aktivnosti mogu sprovoditi i naplaćivati, a i ljudi bi se dobro zabavili. "Kuća strave", na primer. Kroz koju ideš obilazeći sve naše ratne i mirnodopske pobede u prethodnih desetak godina, potom govori Matića, Markovića i Bojića, a povremeno u mračnim ćoškovima ili pucaju u tebe ili te otimaju i traže pare od tvojih ukućana sa kojima si došao u Park. Tu negde i red, pun penzionera, u koji staješ besplatno, a naplaćuje se izlazak. Potom soba sa krivim ogledalima, gde se smejemo onima koji su dali pare "Dafini" i "Jezdi" ili izgubili staru deviznu štednju...
       A mogao bi Park da ima i neki deo posvećen postbagerskoj epohi, čisto da bi se ljudi još bolje zabavili. Lavirint inspirisan jednostavnošću odnosa u DOS-u. Uđeš na vrata iznad kojih piše DS, a nađeš se u ćorsokaku na kome piše DSS, prepun kostura jadnika koji su se tu izgubili (za gnevne čitaoce pripadnike DSS napominjem da u ovom primeru važi i obrnut slučaj). Deo lavirinta koji pripada Socijaldemokratiji zabranjen je za muškarce. Ima i deo za brzo presvlačenje, koji se preporučuje posetiocima iz bivše vlasti, a koji je prepun generalskih uniformi... Eto, svašta tu ima, u tom lavirintu... Jedino što nema, nema izlaz. Ili tek treba da se otvori, a po projektu, uz pomoć bagera.
       Ko što se i napravio. Izlaz, mislim.
      
       Duh: Negde na Palama postoji jedno zgarište. Na njemu je, jednom davno, nekada bila vatra, iznad koje je, jednom davno, bio ražanj. Na ražnju je bio vo. Koga su pojeli. Jednom, davno.
       Kažu ljudi da postoji legenda da se duh tog pojedenog vola često pojavljuje na tom mestu na Palama i da gleda prema Sarajevu, ne bi li ugledao bar nekog ko je tada, jednom davno, jeo sa tog ražnja. Kunu se ljudi da su ovih dana čuli kako duh pojedenog vola tužno riče sa Pala.
       Da ne veruješ.