AUTOR: Olga Jevrić
GELERIJA: Srpska akademija nauka i umetnosti

      Đorđe Kadijević
      
       Od prve pojave dela i ličnosti vajara Olge Jevrić na našoj umetničkoj sceni prošlo je više od pola veka. Tako dugo vreme daje dovoljnu distancu za proveru vrednosti stvaralaštva Jevrićeve i za drugu i drugačiju procenu njegovog značaja. Ovo tim pre što je to delo od početka naznačeno kao istorijsko. Jevrićeva je, naime, prvi naš skulptor koji je vajani oblik oslobodio predmetno deskriptivnog formalizma. Olga Jevrić je, još pedesetih godina prošlog veka, označena kao promoter novog, do tada u nas nepoznatog poimanja skulpture, saobraznog aktuelnom evropskom i svetskom estetskom standardu. Taj sud o delu Jevrićeve proveravan je, ne jednom, tokom proteklih decenija. Takva provera događa se i danas, u prvim godinama novog veka, u terminu velike retrospektive Jevrićeve u galeriji SANU.
       Skulptura Olge Jevrić predstavlja nam se na ovoj izložbi u okolnostima znatno izmenjenim u odnosu na vreme u kome je nastala. Sa krajem dvadesetog veka ostalo je za nama doba umetnosti modernizma. Zakoračili smo u vreme postmoderne. Rečnik kojim je opisivana i tumačena skulptura Jevrićeve obiluje mnoštvom apstraktnih pojmova koji odgovaraju stereotipu terminologije onovremene likovne kritike. NJime se ističe "autonomnost" njene forme, govori se o njenoj "otvorenosti", o njenim "prostornim" dispozicijama, hvali se njena konstrukcija i analizira se njena struktura. Na taj način se ukazuje na "čistotu" vajarskog jezika Jevrićeve u kome, navodno, nema ničeg drugog osim izraza sublimne likovnosti. NJene skulpture opisivane su kao mase materije spojene armaturama, metalnim šipkama, u čemu armatura ima konstruktivnu funkciju sa pozitivnim predznakom u značenju. Današnjem posmatraču iste skulpture mogu da izgledaju malo drugačije. NJemu može da se učini da pomenute armature imaju negativnu funkciju nasilnog sputavanja mase, razvijene iz istog jezgra, zaustavljanja njene prirodne težnje ka deljenju i umnožavanju. U prividu sklada, tu se sluti sukob, oseća se sudar između suprotnih sila, mase vajanog oblika kao organskog elementa, i metalne armature kao neorganskog. Zabadanje gvožđa u meso vajanog oblika doživljava se gotovo sa osećanjem bola. Jer gle, Jevrićeva ne peva himnu građenju i spajanju, kao što se činilo, već otkriva dramu nasilnog vezivanja prirodnog i neprirodnog elementa. Time ona pogađa svoga novog posmatrača u najosetljivije mesto, omekšano gubitkom vere u ideju moderne umetnosti o "srećnom" preobražaju sveta. Grč probodenog tela grozničavo ispunjava "prazan" prostor između njegovih delova. Harmonija je tu potisnuta surovim silama entropije koje osamostaljene mase, zatečene u traženju oblika, vuku natrag, u prvobitno, amorfno stanje. Posmatraču sa novom senzibilnošću, obeleženom nemilim iskustvom devedesetih, čini se kao da je Jevrićeva i sama odstupila od teškog saznanja do koga je došla u svojoj prvoj stvaralačkoj fazi. Da li se u tome može potražiti do sada nesagledani uzrok njenog prelaza u drugu fazu? U toj novoj fazi iščezava organska forma koja "diše", raste, deli se i kreće. Zamenjuju je masivni oblici u kojima deluju samo neorganske, tektonske sile. NJihov efekat je bezbolna, statična, definitivna, "večna" konfiguracija masa.
       Mogućnost da se ono što je otisnuto u skulpturi Jevrićeve iščitava iznova u vremenu koje je umnogome drugo od onoga u kome su one nastale, i da se to čini na drugi način, potvrđuje vrednost životnog dela ovog izuzetnog stvaraoca i produžava njegov mandat za budućnost.