Danas je pakovanje pevača maltene važnije od toga koliko ste dobri na sceni. Kod operskih pevača imate fenomen koji glasi: manji glasovi se bolje snimaju

      Ovih dana ponovo je nakratko boravio u Beogradu. Pre više od mesec dana pevao je na koncertu italijanskog soprana Sesilije Gazdija na sceni Narodnog pozorišta. LJubimac beogradske publike, tenor Radivoj Simić (34) je posle prvih uspeha napustio Beograd i poslednje dve godine peva u budimpeštanskoj Operi. Alfreda u "Travijati" i Lenskog u "Evgeniju Onjeginu", role za koje je dobijao ovacije i ovde. Nije stalni član, baš kao što nije hteo ni "radni odnos" u beogradskoj Operi:
       - Nisam nigde hteo da imam stalni angažman, ni u Beogradu ni u Budimpešti. Više mi prija taj slobodan status, bez obzira što nemam stalnu platu, ali zato mogu da planiram svoja gostovanja kako želim. Za sada imam veliki broj koncerata. Pevam i na druge dve scene u Mađarskoj koje su praktično privatne.
       Malo je onih koji znaju da je ovaj rođeni Kruševljanin najpre diplomirao hemiju ("otac i sestra su inženjeri hemije i jednim delom istinski žalim što sam napustio ovaj poziv"), a potom solo pevanje u klasi profesorke Zinke Kunc. Tako je relativno kasno počeo da peva, ali je za vreme studija bio član "Branka Krsmanovića" i sa ovim društvom obišao ceo svet.
      
       Tenori su, izgleda, na ceni. Koliko su tome doprinela trojica veličanstvenih - Pavaroti, Domingo i Kareras?
       - Učinili su mnogo. Oni su širokoj publici otkrili lepotu muzičkog izražavanja, lepotu ljudskog glasa. Inicirali su da se sada u svetu traže nova tri tenora, a mogu da kažem da je i jedan Andrea Bočeli proizvod ove mašinerije. U ovom trenutku on je planetarni rekorder po prodaji kompakt-diskova.
      
       Pretpostavljam da ste ga slušali kada je prošle godine pevao u Budimpešti?
       - Da. Pevao je operske arije i njegov glas uživo zvuči nešto drugačije nego na disku. Imao sam sreće da u Budimpešti čujem i Argentinca Hoze Kuru, mlađeg od Bočelija. On je fini dramski tenor i uz pomoć Plasida Dominga pravi veoma uspešnu karijeru.
      
       Šta znači kada kažete da megazvezda, tenor Andrea Bočeli zvuči uživo nešto drugačije nego na kompakt-diskovima?
       - Danas je pakovanje pevača maltene važniji od toga koliko ste dobri na sceni. Najvažnije su CD i video produkcija. Kod operskih pevača imate fenomen koji glasi: manji glasovi se bolje snimaju. I bolje prodaju kompakt-diskove. Imate pevače koji samo pevaju na scenama jer imaju velike glasove. Recimo, glas jednog Maria del Monaka nikada nije mogao dobro da se snimi jer je bio ogroman i kažu da ono što bi se snimilo nije ličilo na ono kako je zvučalo uživo. U tom smislu Andre Bočeli je dobar primer pevača koji je odličan na kompakt-diskovima a kad ga slušate uživo ostavlja drugačiji utisak.
      
       Pevali ste u Tokiju, tačnije rečeno imali ste dva solo resitala. Japan je već odavno najprivlačnije opersko tržište, pre svega zbog ogromnih honorara, kako svedoče brojni umetnici?
       - Tokijska Opera za razliku od beogradske, na primer, predstavlja samo zgradu, nema zaposlene pevače kao kod nas. Oni angažuju kompletnu predstavu "Travijate" iz budimpeštanske Opere, sa kompletnim ansamblom, kompletnim orkestrom. Japan tako funkcioniše. Umetnici dobiju veoma visoke honorare i sa te strane to je tržište, takođe, veoma privlačno.
      
       Da li priželjkujete da pevate na nekoj evropskoj operskoj sceni?
       - Znate li šta je idealno za operskog pevača koji je rođen u Jugoslaviji? Da bude član beogradske Opere, da živi u Beogradu i da gostuje svuda po svetu. Da otpevam dve predstave "Boema" u Rimu, da se vratim u Beograd, da odem do Frankfurta i otpevam tri "Onjegina". To je ono o čemu maštam i čemu se nadam.
      
       Hoćete reći, da se vratite u Beograd da biste odavde išli u svet?
       - Da, jer se nadam da će i Beograd uskoro biti sredina u koju će se vratiti naši pevači koji sada pevaju po Evropi. Pričao sam sa Željkom Lučićem i Dunjom Simić koji su sada u Frankfurtu, sa Snežanom Stamenković koja peva u Lajpcigu i drugima. Svi oni misle manje-više kao ja: nigde nije lepše nego kod kuće. A priroda ovog posla jesu putovanja i gostovanja.
      
       Ali, Beograd u tom pogledu još uvek nije svet?
       - Lagao bih ako bih rekao da su sadašnje predstave u beogradskoj Operi na nekom visokom nivou. Međutim, dok se sve ne popravi, dok se ne podigne ukupan kvalitet života u celoj zemlji, ne može se ništa odraziti na Operu. A posebno nam nedostaju disciplina i autoriteti bez čega se u ovom poslu ništa ne postiže.
       Pogledajte samo poslednji primer: bilo je dovoljno da za koncert Sesilije Gazdija dođe jedan dirigent sa autoritetom i uz pevačicu svetskog glasa odmah su i naši muzičari zvučali toliko dobro da ih niste prepoznali. Tvrdim da su naši muzičari i te kako dobri, samo je potrebno malo reda i rada. Do pre dve godine ste mogli pevati bolje od Pavarotija, ali to niko ne bi čuo. Ništa posle toga ne bi usledilo. A ja otpevam jedan dobar koncert u Budimpešti i posle toga dobijem poziv za Japan. Bitno je da ima ko da vas čuje.
      
       Šta pevač u vašem profesionalnom dobu može da očekuje?
       - Imam još mnogo toga da radim. U ovom poslu nema kraja učenju. Kad se sretnem sa italijanskim kolegama onda vidim da mnogo toga sa mojim italijanskim izgovorom nije u redu i da vam ne nabrajam dalje. To je ono što umetnik na mom mestu mora prevashodno da radi, da sebe usavršava i otklanja mane.
      
       ZORA LATINOVIĆ