Svetska banka za mnoge sindikaliste nije drugo do predstavnik kapitala, koji će radništvo ove zemlje veoma grubo probuditi iz samoupravnog sna

      Kada je 1997. godine pobedio na parlamentarnim izborima u Britaniji, premijer Toni Bler poručio je sindikatima da njihovim aktivistima u njegovoj rezidenciji više neće biti služeni pivo i sendviči. Na simboličan način Bler je, tako, stavio do znanja da će tradicionalno savezništvo laburista i sindikalista (Laburističku partiju su i osnovali moćni sindikati) doživeti izvesne promene, te da će uticaj radničkih aktivista na vladu laburista, ilustrovan pričom da su za vladavine laburista u prošlosti u premijerovu rezidenciju u Dauning stritu ulazili kao u pab, biti znatno smanjen. Sindikalisti su bili razočarani ovakvom porukom budući da su pobedu laburista, posle 18 godina duge dominacije konzervativaca, smatrali i plodom svoje otvorene podrške Blerovoj partiji.
       Slično, na početku vladavine DOS-a, razmišljaju i neki predstavnici srpskih sindikata. Ne zbog toga što su očekivali da će u kabinet premijera Zorana Đinđića ulaziti kao u radničku menzu već stoga što su se nadali da će partnerstvo u rušenju prethodnog režima prerasti u kvalitetniju saradnju sada, kada se donose zakoni kojima se definiše budući status radništva u Srbiji.
      
       Izneveren dogovor
       "Vlada je na početku napravila loš potez dajući na skupštinsko razmatranje dvadesetak zakona koji se odnose na socijalni i materijalni položaj radnika bez ikakve konsultacije sa sindikatima", ističe dr Darko Marinković, ekspert u oblasti sindikalizma, direktor Centra za obrazovanje i istraživanja UGS "Nezavisnost".
       U "Nezavisnosti" veruju da je time pogažen ugovor koji je potpisan sa predstavnicima DOS-ovih partija u vreme dok su ove bile opozicione partije. Ugovorom za demokratsku i socijalno pravednu Srbiju, sindikati su tražili da se DOS obaveže da će, kada dođe na vlast, u svom delovanju voditi računa o interesima i pravima radnika, konsultujući se sa njihovim predstavnicima.
       Kao neprijatnu ilustraciju izneveravanja predizbornih dogovora, zaposleni prepričavaju nastup jednog ministra koji je, obraćajući se kolegama iz struke, upitao:"Gospodo, pa ne mislite, valjda, da ćete vi pisati zakone?"
       Kao i DOS-ova vlast i predstavnici vodećih sindikata veruju da su ekonomske reforme neizbežne iako će njihovo sprovođenje za mnoge zaposlene biti prilično bolno. Upravo zbog toga sindikati očekuju da i u Srbiji zaživi evropski model takozvanog socijalnog dijaloga po kome se reforme sprovode uz obavezan konsenzus - vlasti, radnika (sindikata) i poslodavaca.
       "Socijalni dijalog je tim potrebniji, jer se nalazimo u teškoj ekonomskoj situaciji. Iskustva zemalja u tranziciji pokazala su da su najbolje rezultate imale upravo one zemlje koje su pre otpočinjanja reformi uspostavile minimalni nacionalni konsenzus o tome koliko će koštati tranzicija i ko će koji deo te cene da plati", ističe Marinković uz napomenu da je jasno da u sadašnjim uslovima visoke stope nezaposlenosti i niskih zarada, radnici mogu da podnesu manji deo tih troškova.
      
       Razgovor "na belo"
       Od dijaloga, međutim, za sada nema ništa, tvrde sindikalisti. Ili, ako ga ima, on je više puko zadovoljavanje forme. "Sa vladom se sastajemo, što bi se reklo, 'na belo'. Nema konkretnih dogovora osim onog da je potrebno da se dogovaramo, a posle te naše susrete neko proglašava socijalnim dijalogom", objašnjava Milenko Smiljanić, predsednik Veća Saveza sindikata Srbije.
       Primedbe predstavnika zaposlenih u najvećem broju se odnose na ključni akt reformi - Zakon o privatizaciji kao i na Zakon o radu i zapošljavanju koji će uskoro postati tema javne rasprave. U sedištu "Nezavisnosti" a potom i u sedištu SSS premijeru Đinđiću i nadležnim ministrima saopšteno je već nekoliko puta da članovi ovih sindikata imaju primedbe na predloženu varijantu Zakona o privatizaciji. Članovi SSS čak traže da ona bude povučena iz rasprave. Slavica Savić, predsednik koordinatora industrijskih sindikata SSS, optužila je, prošle nedelje, državu za preteranu samostalnost u prodaji društvenog kapitala uz potpuno isključivanje zaposlenih.
       Na ignorisanje vlade, sindikati su reagovali protestima ili najavama protesta. Među prvima se na meti našao ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović kome je, umesto poruke nezadovoljstva, na adresu kabineta stigao rashodovan "fića", poklon metalaca "Nezavisnosti". Usledio je zahtev SSS da dužnosti ministra bude razrešen nekadašnji sindikalista Dragan Milovanović zbog toga što "nejednako zastupa i predstavlja sindikalne centrale i daje neistinite izjave u vezi sa sindikatima". Prezaštićeni radnici
       Predstavnici vodećih sindikata sa negodovanjem primećuju da se, trenutno, sugestije koje dolaze od nekih međunarodnih finansijskih organizacija razmatraju sa većom prilježnošću od onih koje dolaze iz sindikalnih centrala. Među sindikalistima zato postoji bojazan da bi vlada, želeći da bude viđena kao dobar partner Svetske banke, recimo, ili inostranih kapitalista, mogla pristati na značajnu restrikciju radničkih prava, a da bi iz rasprave o tome radnici bili isključeni.
       "Nemamo potvrdu ali čini se da vlast ima neke druge sagovornike", ističe Milan Nikolić, potpredsednik "Nezavisnosti". "Političari jednostavno nemaju hrabrosti da javno saopšte koje su uslove postavili Svetska banka, Međunarodni monetarni fond ili druge međunarodne organizacije u pogledu reformskih zakona. Ove informacije nemamo ni mi u sindikatima. Pitam se, da li je neko, kao nekada Milošević, rešio da privredu pusti niz vodu, pa ko se snađe", zaključuje Nikolić.
       Zanimljivo je da, uprkos brojnim nastupima njenih stručnjaka i njihovim izjavama da "pojedinačne slobode i socijalna pravda imaju prvenstvo nad ekonomskom efikasnošću", Svetska banka za mnoge sindikaliste nije drugo do predstavnik kapitala, koji će radništvo ove zemlje veoma grubo probuditi iz samoupravnog sna. Na negodovanje sindikalista naišle su sugestije stručnjaka SB koje se odnose na prava zaposlenih, a kojima se predlaže znatno redukovanje tih prava u korist poslodavaca, izmene odredaba kojima se štite povlašćene kategorije (trudnice, invalidi i učesnici rata), skraćenje godišnjih odmora, ukidanje otpremnine u slučaju otpuštanja...
       Radna verzija Zakona o radu i zapošljavanju, ako je za utehu, izostavlja mnoge od ovih sugestija. Ipak ministar za rad Dragan Milovanović veruje da mora doći do izvesnih promena. "Cilj svake države je da štiti svoje građane, ali mi smo imali sistem u kome je ta zaštita bila preterana. Jednom zaposlen radnik gotovo da nikada nije mogao da dobije otkaz i to su mnogi zloupotrebljavali."
       Milovanović tvrdi da se zakon koji je u pripremi izrađuje u najboljoj tradiciji nemačkog radnog zakonodavstva uz opasku "nađite mi zemlju u Evropi u kojoj je radnik zaštićeniji nego u Nemačkoj". U razgovoru za NIN, ministar je ponovio ono što danima ponavljaju njegove kolege iz vlade da je program reformi koncipiran tako da niko neće ostati gladan. "Zakon o privatizaciji predviđa da se deo novca dobijen javnom prodajom preduzeća izdvoji za rešavanje materijalnih problema viška zaposlenih, a u toku je izrada porodičnih socijalnih kartica koje su najbolji način da se utvrdi kome će socijalna pomoć biti neophodna", objašnjava Milovanović.
       Što se Zakona o radu tiče, ministar negira da je rađen bez saglasnosti sindikata, tvrdeći da su u njegovoj realizaciji učestvovali predstavnici vlasti, sindikata, poslodavaca i nezavisnih stručnjaka, a da ga je podržala i Svetska organizacija rada (ILO) uz napomenu, da pisce nije pokolebala ni opaska ove organizacije da je za postojeće materijalne uslove "zakon malo skup".
       Odgovarajući na žalbe sindikalista, Zoran Đinđić im je poručio da vlada i sindikati nisu nikada bili protivnici, ali da svaka strana mora da zastupa svoje interese, a da svi zajedno podele teret reforme.
       Kako god definisali svoje interese, srpski reformisti moraće da se nose sa oko dva miliona zaposlenih i 760 hiljada zvanično nezaposlenih ljudi. Nezvanično, ovom broju obično se dodaju oni koje od statusa nezaposlenog faktički ne deli ništa, a koji se već godinama prinudno odmaraju. Pesimisti tvrde da čak i da se ne ostvari premijerova crna slutnja da će u procesu reformi još pola miliona ljudi potražiti najbliži biro za zapošljavanje, broj nezaposlenih već prelazi čitav milion.
       U odnosu na vreme kada se reformama na ovim prostorima bavio Ante Marković, u Srbiji (zvanično) radi 700 hiljada ljudi manje, a prosečna zarada istopila se na tek - 150 nemačkih maraka. Od rešavanja tih problema umnogome će zavisiti hoće li DOS na narednim izborima ponoviti uspeh sa pređašnjih.
      
       Ideološko nasleđe
       S druge strane, čini se da i sindikatima predstoji period privikavanja na novonastale prilike, na nove strategije, nove protivnike i eventualne saveznike. "Možda bi trebalo da se i mi u sindikatima čvršće povežemo i definišemo zajednički interes, onako kako je to uradio DOS i pobedio na izborima", razmišlja Milenko Smiljanić, koji je u nasleđe dobio sindikat poznat po vernosti nekadašnjem režimu.
       Danas sindikaliste obučavaju da radnicima ukažu da im predstoji privikavanje na neminovnu promenu pravila ponašanja i poslovanja na koje ih je navikla dugogodišnja ekonomska izolacija i, sada, daleko vreme radničkog samoupravljanja. Bitku za preživljavanje na tržištu rada, tvrde stručnjaci, dobijaće oni sposobniji da se brže privikavaju na činjenice da radna mesta prestaju da budu doživotno zagarantovana, na neophodnost povremene prekvalifikacije, veću radnu disciplinu, kraće odmore... Na redu je, dakle, oslobađanje od "ideološkog, moralnog, istorijskog nasleđa" i to u uslovima kada, kako objašnjava dr Marinković, "uticaj tog nasleđa pojačava sećanje da se u vremenima sa kojima sada treba raskrstiti, živelo kvalitetnije".
      
       LJUBICA GOJGIĆ
      
      

Stručna pomoć Ovdašnjim sindikatima i vlastima u procesu tranzicije pomažu i svetske organizacije. Povratkom Jugoslavije u Ujedinjene nacije obnovljeno je i članstvo u Međunarodnoj organizaciji rada (ILO). Ovu organizaciju čine predstavnici vlasti, sindikata i poslodavaca koji na globalnom nivou usaglašavaju norme iz oblasti rada i radnog zakonodavstva. Odmah po prijemu SRJ u UN stručnjaci ILO su počeli da organizuju seminare u našoj zemlji kojima bi se zaposleni, poslodavci i vlast uverili u neophodnost socijalnog dijaloga, edukacije radnika, prekvalifikacije...        U Beogradu je, pre šest nedelja, otvorena i kancelarija Američkog centra za međunarodnu radničku solidarnost (ACILS), organizacija koja radi kao ogranak moćne Asocijacije američkih sindikata (AFLCIO). I ova organizacija će se baviti edukacijom radnika koncentrišući se na ključna pitanja tranzicije kakva su kolektivni ugovori, prava zaposlenih u procesu reformi...        Lorens Klemens, predstavnik "Solidarnosti" podseća da je uloga sindikata u pripremama i izvođenju političkih promena, dakle i pomoć koju su pružili sadašnjim vlastima, bila velika. Sada je, smatra Klemens, jedan od ključnih zadataka sindikata da radnicima obezbede određeni nivo sigurnosti u uslovima postojeće velike nezaposlenosti, koja sa najavljenim reformama može biti i povećana. Ključ za uspeh reformi, tvrdi Klemens, treba tražiti u socijalnom dijalogu sindikata, poslodavaca i vlasti. "Dugoročno posmatrano nijedna od ovih strana ne može da samostalno dovede do ekonomskog oporavka privrede i zato je neophodna saradnja na pronalaženju načina da se smanji socijalni stres, ali i da se omogući neophodan priliv stranog kapitala", kaže Klemens u razgovoru za NIN.        Klemens smatra da bi nova vlast napravila pogrešan korak ukoliko bi se, isključujući sindikate iz razgovora, odlučila za neku vrstu "capital friendldž" varijante gde bi radnici platili "punu cenu reformi". Kontraefekat bi bilo narušavanje socijalne, pa i političke stabilnosti u državi, a "stabilnost je jedan od osnovnih preduslova za investicije", napominje Klemens.