U tolerantnu jezičku komunikaciju morali bismo poći, koristeći tri reči: "dozvolite; hvala; izvinite"

      Slobodna reč među Srbima izgovarana je i čula se uvek, pa čak i u najcrnjim vremenima srpske istorije. Tada je ona dosezala svoju najvišu cenu, koju su plaćali upravo oni što su rečju udarali na sveopštu neslobodu. (Nisu li reči profesora Miloja Pavlovića: "Pucajte, ja i sada držim čas!", ili reči mučenika, seljaka Vukašina iz Klepaca, upućene ustaškom koljaču u Jasenovcu: "Samo ti, sinko, radi svoj posao." - sam Olimp gospodske slobode? U oba slučaja one su, međutim, plaćene glavom.) Takva reč bila je vazda predznak suštinskog oslobođenja i velikih istorijskih preokreta.
       Na drugoj strani, iako je besedništvo "dete slobode" (Tacit), a slobodna reč "so demokratije", u samoj demokratiji slobodnoj reči preti višestruka opasnost. Najpre, tamo gde se, čini se, baš sve može javno kazati, izgovorenoj reči preti inflacija. Potom, slobodna reč je u stalnoj opasnosti da bude zamenjena antirečju - otrovnom i bljutavom. Na kraju, ništa toliko slobodnu reč ne može da unizi, kao što to može olako kazana sladunjava reč bez pokrića.
       Iako su Srbi narod veoma rečit, u isto vreme oni su i narod pun mržnje prema oštroumnim govornicima, a zaljubljeni u gluve i mutave. Kad se tome pridoda endemski rasprostranjena nenaviklost da se sluša i druga strana i sumanuta nepresušna želja za ličnim blebetanjem, kod Srba se čak i u demokratiji ne može zaobići zakon srpske besedničke gravitacije: "Što više aplauza zbog izgovorene britke reči, to jača ruka koja će besedniku na kraju zavrnuti vrat." Pri tom, potpuno je pogrešno takvo stanje stvari razumeti kao posledicu pedesetogodišnje vladavine komunista. Da je tako, ne bi se Pašić još pre više od veka nekoliko godina "kiselio" u Bugarskoj, po objavljenom verbalnom ratu kralju Milanu. Niti bi, za svog vakta, upravo on zbog izgovorene reči onako surovo proganjao Dragišu Lapčevića. I ne bi dr Dragoljub Jovanović, vođa zemljoradnika, četrnaest meseci na robiji okajavao jedan svoj politički govor protiv Stojadinovića.
       Kakvo je stanje u Srbiji danas? Srbijanska oktobarska revolucija jeste u ponečemu pogodovala razmahu slobodne reči, ali nije ništa učinila da je zaštiti od antireči, toliko privilegovane u vreme gospodina iz Bačvanske. Naprotiv, čini se da i postoktobarska Srbija štedro koristi za sopstvene svrhe sve pogodnosti tog neukusnog stanja. Da nije tako, zar bismo bili svedoci mnogodnevnog javnog prežvakavanja bizarnih slika iz (čak i za SAD) uobičajenog političko-seksualnog skandala? Ili bismo sigurno bili pošteđeni verbalnog urnisanja naše psihe iz skupštinske sale. Da nije tako, bi li se pojedini visoki državni funkcioneri takmičili u razmetanju svojim ostavkama, koje nikad nisu ni pomislili da podnesu?
       Šta da se radi?
       U Srbiji svačim pritisnutoj, između privatizacije i narodnih kuhinja, između Haga i donatora, između zone B i Beočina, ovog trenutka mora se posvetiti pažnja i oplemenjivanju javno izgovorene reči: prvo, mora se odmah arhivirati navika reprodukovanja tuđih, jednih te istih, za svaku priliku sastavljenih govora; drugo, nema tako bizarne teme o kojoj se ne može govoriti učtivo; treće, govornik mora da govori ono što misli, a da, potom, postupa prema onome što je rekao; četvrto, govornik mora odsudno da brani svaku svoju izgovorenu reč; peto, auditorijum mora da navikne uši na slušanje i onoga što mu se ne dopada; šesto, auditorijum mora da pamti ono što čuje, pa da na to podseća govornike; sedmo, u tolerantnu jezičku komunikaciju morali bismo poći, koristeći tri reči: "dozvolite; hvala; izvinite".
       Energična kampanja za oplemenjivanje izgovorene reči, koju vodi Centar za besedništvo INSTITUTIO ORATORIA, upravo je plod želje da se slobodnoj reči uliju snaga i čast. Tim stručnjaka, koji predvode dr Obrad Stanojević i dr Sima Avramović, "tabana" po Srbiji i Republici Srpskoj i u mnogo čemu uspeva da reč oplemeni. Nekoliko seminara za studente, sudije i saradnike u sudovima, kao i mnogobrojni okrugli stolovi o zaštiti govora od kvarenja, jasan su znak da se sa mrtve tačke krenulo. Ali, za postizanje neophodnog stepena civilizovanosti izgovorene reči potrebno je da se angažuju svi: i stručnjaci i političari i mediji.
      
       (Autor je izvršni direktor Centra za besedništvo)