Pivo i televizija zaglupljuju - tako su me učili. Nit pijem pivo, nit gledam televiziju. Baš da ne izazivam sudbinu. Sem, nedeljom. I kad sam bolesna. To mi je navika iz detinjstva. Onako, u pidžami, Muzički tobogan kod Minje Subote, Nedeljni zabavnik kod Vajte. I gutljaj piva posle ručka. Kockica i Smogovci samo one nedelje kad se ide po podne u školu. To su TV osamdesete.
       Devedesetih slušam radio i gledam Oljin TV "Utisak" (opet nedeljom). Inače, žmurim.
       U ovom TV veku gledam Ali Mekbil i Olju. Nedeljom. Tim redom, jer je Ali po podne, a Olja od osam. Kod Olje dajdžestirano saznam šta se sve desilo, i to je sva moja televizija. Olja se stara da narod ne zaglupi. Hvala Olji.
       E, onda se čovek razboli pa hteo-ne hteo, mora da gleda TV. Kao ja ovih dana. Opet k'o nekad, televizija u pidžami i doručak u krevetu. I ručak. I večera. I sad sve znam šta se dešava. Samo mi nije ništa jasno. Dugujemo neke meganovce, štrajkuju taksisti, malinari, u modi su megaobećanja. Socijaldemokrata je obećao da će sam sebi da presudi, bude li ma šta dokazano, i bi mi žao čoveka. Premijer srpski je kuću koju nema obećao nezbrinutoj deci, i bi mi žao dece. I kinem dva puta. Istina. To je bilo prošlog ponedeljka.
       Tih dana je i Rambo bio na Studiju B. NJemu se radujem, jer uvek kaže ono što mi je na vr' jezika. Primetio je da premijer srpski previše maše rukama. Ne ide, kaže Rambo. A i nas je prošao strah, kaže, pa lajemo na zvezde. Prošle nedelje, ulovim premijera kako u studiju, pred kamerama, 'ej! tapše finansijskog i tepa mu: "Božo, derikožo". I smeje se. To je demokratija! A finansijski teši da smo najgore - popili. Kaže, struja - tu smo, cene lekova - tu smo... Još telefon, pa gde smo da smo. Bar beton piti nećemo.
       Na Prvom programu pripreme za prijemni ispit iz matematike. Laddž in red u jutarnjim časovima deci čita rešenja zadataka. NJen zvonki glas i osmeh "ma vi to znate" pokriva preteća muzika k'o iz nekog horor filma. Imam tremu. Menjam program.
       Skupština na Drugom. Pronašli i Šekiju, kuću. Megakuću. Majčinu. Tante za kukuriku.
       Naslovi. BK reporter u Kladovu. Još jedna grobnica. Megagrobnica. Menjam program. Mega - Deki - kešolovac.
       Na Trećem, Vokijevi megaspecijaliteti. Hladna torta od paprika. Mora da se stegne u frižideru (da ne kažem hladnjaku) 24 sata.
       TV istraživanja su, vidim, u modi. Antropolozi, seksolozi, psihijatri, sociolozi, eksperti iz istraživačkih centara, sa tabelama i procentima, pa javne ličnosti, od glumaca, pevača, pisaca i novinara, do balerina, trenera, diplomiranih žena i muškaraca od ugleda, fudbalera, ponekog ministra, svi oni s vremena na vreme budu pozvani da, uz narandžasti napitak u bokalu, potpomognu rasvetljenje neke društvene pojave, ko što je strah, na primer. Ili, sekte u Puzzle, ili, hot line u Licu i naličju, pre neki dan. Ili, ko je superiorniji, muškarci ili žene? Čiji je ovaj svet, svet žena ili svet muškaraca? Ministar kulture kaže, nesumnjivo - svet žena.
       I sva ta istraživanja pokazuju da smo jedno moderno, bolesno društvo k'o i sav normalan svet. Mada, gosin Korać kaže da su prvi znaci zdravlja što se više ne bavimo velikim temama, ratovima i prekrajanjima granica, već nas zanima kako živimo. To je rekao onda, kad je premijer tepao finansijskom.
       Treba slušati roditelje i ostati na vikend režimu gledanja televizije. Inače bubnji u ušima. Pogotovo sad kad se na programima sve uznemirilo od spektakla svetskih razmera na svetskom nivou, te bina k'o Madona, te ozvučenje k'o Stonsi, te megatrava za megapubliku. Megakoncert megazvezde na megastadionu. Uz megaizručenje Bivšeg i opštenarodno megapokajanje.
      
       ZORA LATINOVIĆ