Koliko se predsednik države Boris Trajkovski trudi da uz međunarodnu podršku mirno reši zastrašujuću krizu, toliko, i više, lideri albanskih partija podižu tenzije i zapetljavaju već zapetljano

      (Od dopisnika Tanjuga)
      
       Albanski teroristi, koji su se u Makedoniji pojavili pod imenom Oslobodilačka narodna armija (ONA), za četiri meseca podelili su ne samo teritoriju ove države, nego su uspeli da prošire pukotinu između Evropske unije (EU) i Sjedinjenih Američkih Država i izazovu nove nesporazume na relaciji američkog i ruskog predsednika.
       Ne može se reći da se svi, od makedonskog rukovodstva do NATO, EU i SAD, nisu trudili da ugase još jedan požar na Balkanu, ali su rezultati, zasad, više nego mizerni. Teroristi su se učvrstili na severu i zapadu zemlje, uz granicu sa Kosmetom, stigavši i do predgrađa Skoplja, a glavni grad, kako su zapretili, mogu da napadnu kad zažele.
       Kao da pred sobom gledaju kartu "velike Albanije", tako se jedinice paraformacije raspoređuju po Makedoniji.
       A na toj mapi je i Skoplje.
       Što je međunarodni faktor kasno reagovao, može se pripisati i makedonskom rukovodstvu, posebno vladi LJupča Georgijevskog, koji se na premijerskom mestu održavao dve i po godine zahvaljujući poslanicima Demokratske partije Albanaca (DPA) Arbena DŽaferija, bez čijih bi glasova izgubio podršku u parlamentu.
       Ili je i premijer samo mali igrač u predigri novih, velikih podela na Balkanu.
       Opozicioni Socijaldemokratski savez bivšeg premijera Branka Crvenkovskog dugo je tvrdio da je i predsednik države Boris Trajkovski izabran na tu funkciju zahvaljujući glasovima Albanaca koji su mu podareni tek kad je VMRO, čiji su članovi on i Georgijevski, obećao da će ispuniti zahteve DŽaferija i njegove partije. To je, navodno, šefa države obavezalo da ne reaguje kad je tadašnji ministar policije Pavle Trajanov počeo da pronalazi po Makedoniji tone oružja, municije, konzervi, sanitetskog materijala i uniformi sa oznakom "UČK".
      
       "Vruće" proleće počinje u februaru
       Sve je nalaženo osim terorista i to je upornom Trajanovu, vrsnom policajcu, izbijalo adute kad je tvrdio da će se oni oglasiti s proleća 2001. godine.
       Ministar policije je smenjen kad je procenjeno da preteruje i da kvari idiličnu sliku o sjajno rešenim međuetničkim odnosima u Makedoniji, kojim se i svet divio, posebno u vreme kosmetske krize. Onda su se događali, redom, Tanuševci, Tetovo, Kumanovo, Aračinovo... Kad se sve sabere gde se nalaze "borci za nacionalna prava Albanaca" i doda gde bi se mogli naći, proizlazi da su zagospodarili procentom dela teritorije Makedonije koji im, u odnosu na zastupljenost u ukupnom broju stanovnika u ovoj državi, pripada.
       Albanci pri tome ne uvažavaju rezultate zvaničnog popisa, koji govori da ih u Makedoniji ima 23 odsto, nego se ravnaju prema svojim računicama, a one im kazuju da ih je u ovoj državi najmanje 33 odsto. Dok se povijao jug Srbije pod naoružanim albanskim teroristima, a nova vlast u Beogradu tražila recept bolji od onog koji je tamo i na Kosmetu primenjivao dotadašnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, ili još ranije Josip Broz, makedonsko rukovodstvo, kao i državni mediji, ponašali su se kao da se to sve događa na drugoj planeti. U Skoplju se još verovalo da "njihovi" Albanci neće uzeti oružje u ruke, iako su ga oni već držali, čekajući znak kada će da zapucaju.
       Da se slučajno ili namerno preduzimljiva novinarka skopske Televizije "A - 1" nije u februaru uputila u Tanuševce, u selo na severnoj granici sa Jugoslavijom, za koje se govorilo da je pod kontrolom "nepoznatih, naoružanih lica", još bi se koji dan ili mesec o Makedoniji pričalo kao o državi u kojoj su rešeni na najbolji način međuetnički odnosi. Dogodilo se ono što je bilo neizbežno - TV ekipu sačekala su uniformisana, "nepoznata lica", temeljno je pretresla, oduzela opremu i vratila u Skoplje, uz poruku da više ne zalazi na njihovu teritoriju. Priča skopske novinarke munjevito se proširila zemljom pa policija i vojska nisu imale drugog izbora nego da se upute u Tanuševce.
       Naišli su na žestoku vatru iz oružja kojoj se očito nisu nadali. Rat se zametnuo u februaru, makedonsko "vruće proleće", koje je najavljivao Trajanov, počelo je ranije. Dok su se vojska i policija natezale sa "naoružanom grupicom" u Tanuševcima, u Skoplju su počele pripreme za obeležavanje desetogodišnjice samostalnosti Makedonije, koja je, kako se verovalo, jedina od bivših republika jugoslovenske federacije uspela da izbegne rat. Jedan skopski kolumnista je tada sarkastično zapisao da je Kruševska republika iz 1903. godine, kad su u Makedoniji prvi put pobeđeni Turci, trajala 10 dana. Druga republika, kojoj jedan sused, Grčka, ne priznaje ustavno ime, a drugi, Bugarska, naciju i jezik, a treći i četvrti su Albanija i Jugoslavija, trajaće 10 godina. Treća će Makedonija, pisao je kolumnista, opstati 100 godina. Na kraju se kod Tanuševaca umešala artiljerija i sa stotinak granata proterala teroriste, koji su u zvaničnom Skoplju još nazivani "naoružanom grupicom", iako su iza nje u selu ostali znalački iskopani rovovi, čvrsti bunkeri, velike količine oružja kineske proizvodnje. Malo ko veruje da Evropa nije znala da je Makedoniji već nabačena omča oko vrata. Tek, svi su se upadljivo iznenadili, od Londona i Berlina, do Pariza i Vašingtona. Podrška "suverenitetu i teritorijalnom integritetu Makedonije", istina, još nije stizala iz inostranstva u talasima, kao kasnije, a makedonska vlast, dok se oporavljala od šoka, stidljivo je primećivala da bi Kfor mogao malo bolje da pripazi na granicu sa kosmetske strane.
       Računalo se da je toliko dovoljno, jer je "NATO kišobran" raširen iznad cele Makedonije. Pod istim kišobranom bili su, međutim, i Albanci, stari saveznici sa Kosmeta. Brzo se ispostavilo, kad je sa Šar planine napadnuto Tetovo, treći po veličini grad u zemlji, da je đavo odneo šalu. Istina, za zvanično Skoplje više to nisu bile naoružane "grupice", nego "grupe", a čije, nije rečeno. Opozicija je i dalje insistirala da vlada podnese ostavku, ne naravno zato što su se uselili teroristi, nego zbog drugih razloga, koje sada u Makedoniji više niko i ne pominje, pa su premijeru Georgijevskom, koji je glavne poene za osvajanje vlasti dobio čvrstom nacionalističkom politikom, i dalje bili neophodni DŽaferijevi poslanici. Bilo je i drugačijih priča, stavljenih i na novinsku hartiju, da premijer, kao nepopravljivi bugarofil, namerno gura u ruke Albancima deo zapadne teritorije da bi Sofija lakše uzela istočni.
       Korak ka identifikaciji je napravljen kad je "naoružana grupa" nazvana "ekstremisti", ali se tu stalo, sve dok jednom generalni sekretar NATO DŽordž Robertson, koji je počeo da dolazi u Skoplje sam ili sa evrokomesarom Havijerom Solanom, nije izustio da Makedoniju i region ugrožavaju "bande albanskih ubica". Ne može se reći da je Evropa ostala ravnodušna na zbivanja u Makedoniji, posebno što joj se sve glasnije pripisivalo da je traljavo obavila posao na Kosmetu, ali se nije pojavljivao njen recept za zaustavljanje sukoba u Makedoniji. Ili ga nije imala, ili je bio neblagotvoran, tek, albanski teroristi su zaposeli široku teritoriju na zapadu i severu zemlje gde je većinsko stanovništvo albanske nacionalnosti, primičući se granici "velike Albanije". Otrežnjena vlada kupila je ekspresno moćne ruske helikoptere i ne dozvoljavajući da pošteno slete u Skoplje, uputila ih na Tetovo.
      
       Georgijevski ispustio konce
       U armiju su iz penzije vraćeni generali koji su bili izgubili poverenje VMRO-a, Evropa je "malo zažmurila" i objavljeno je da su teroristi kod Tetova za sva vremena poraženi. Georgijevski je tvrdio da je pobeda ravna podvizima Aleksandra Makedonskog. Najopijeniji uspehom zagrcnuli su se kad je uskoro desetak sela kod Kumanova osvanulo pod okupacijom terorista, a zatim i najveće skopsko prigradsko naselje Aračinovo, od centra grada udaljeno manje od 10 kilometara.
       Rvala se makedonska vojka i policija sa teroristima, najavljujući pobedu, a oni su ćutali i pucali. Solana se skoro preselio u Skoplje, razgovarao čas sa šefom države Trajkovskim, čas sa liderima dve najveće albanske partije Arbenom DŽaferijem i Imerom Imerijem, i sve više sa socijaldemokratom Brankom Crvenkovskim, vođom opozicionog bloka i bivšim premijerom.
       Solana je insistirao na dijalogu, makedonska strana je prihvatala, pod uslovom da to ne budu teroristi, a oni se nisu oglašavali. Ispalo je kao da se i ne zna zašto se bore. DŽaferi i Imeri su odlazili čas na Kosmet, čas u Tiranu, a ovaj prvi i u Sofiju. Tvrdili su, naravno, da sa teroristima nemaju nikakve kontakte. Premijeru su se u ruci pomrsili svi konci, do te mere da ih je ispustio. Solana i Robertson su to videli i stavili ih u ruke Crvenkovskom i Trajkovskom, koji su zatim formirali vladu široke koalicije, u koju su ušli predstavnici svih parlamentarnih stranaka, računajući i obe albanske. Jedino se izmakao lider Demokratske alternative Vasil Tupurkovski, čijih je nekoliko poslanika jedina opozicija u parlamentu.
       U opoziciji je, međutim, ostao i makedonski narod koji je u nemoći i besu za jednu noć u mirnom Bitolju, na vest da su teroristi ubili sedam policajaca i vojnika iz tog grada, spalio više od sto kuća, lokala i dućana čiji su vlasnici bili Albanci i muslimani. Makedonija je stala na prag građanskog rata. Teroristi su konačno počeli, kao svojevremeno na Kosmetu, da fabrikuju saopštenja upućujući ih svetskim agencijama. Tražili su da se menja Ustav, posebno preambula u kojoj je zabeleženo da su Makedonci jedini državotvoran narod, da država postane dvonacionalna, dvojezična, da nepriznata Makedonska pravoslavna crkva ne bude vodeća verska zajednica u zemlji. Kad se sve sabere, ništa novo u odnosu na ono što su albanski lideri pominjali poslednjih godina kao moguće rešenje za Makedoniju.
       Pod pritiskom Solane i Robertsona, ili EU i NATO-a, Trajkovski je seo za pregovarački sto sa Georgijevskim, Crvenkovskim, DŽaferijem i Imerijem da se vidi šta će se i kako dalje. Tad je odjeknula nova bomba u Makedoniji - Makedonska informativna agencija je jedne noći emitovala vest, pozivajući se na pouzdane izvore, da su DŽaferi i Imeri potpisali u Prizrenu sporazum o saradnji i zajedničkim akcijama sa političkim vođom terorističke paraformacije Alijem Ahmetijem. Pregovarački sto kod šefa države ostao je prazan. Za njega više nisu hteli da sednu Georgijevski i Crvenkovski, dok se albanski lideri ne distanciraju od sporazuma sa Ahmetijem. NJima to nije padalo na pamet, sve dok nisu žurno u Skoplje sleteli Solana i Robertson. Dve noći i dva dana trajali su pregovori dok Trajkovski nije saopštio da politički dijalog može da bude nastavljen, jer su se DŽaferi i Imeri ogradili od dokumenta potpisanog u Prizrenu. Oni ni tad ni sad nisu to potvrdili.
       Trajkovski je na sto stavio svoj plan za izvođenje zemlje iz krize. Evropa i SAD su ga podržali, a ličio je, i na prvi i na drugi pogled, na rešenja kojim je Nebojša Čović stigao do mira u južnoj Srbiji.
       U projektu su kombinovani vojni, politički i diplomatski zahvati koji bi trebalo da dovedu do izolacije terorista, zatim do njihovog razoružavanja, pa delimične amnestije i njihovog uključivanja u normalne životne tokove.
       NATO bi priskočio u pomoć samo u fazi razoružavanja, više u ulozi nadgledanja. I kad se ponovo selo za pregovarački sto, sa namerom da se nađe rešenje pre 25. juna, kad treba u Luksemburgu referisati šta je urađeno, lideri albanskog političkog bloka na dugu listu zahteva dopisali su i nove - od uvođenja dvodomnog parlamenta, funkcije potpredsednika države koji bi bio Albanac i imao pravo veta, sve do toga da novi ustav garantuje boračke penzije teroristima.
      
       Ražanj u Skoplju, zec u šumi
       Ustav bi, prema njihovim predlozima, do te mere trebalo preraditi da Makedonija više ne bi bila ni unitarna ni građanska država, nego zajednica u kojoj dominira albanski narod. Traže više i od političkog vođe terorista Ahmetija. Ispostavilo se da makedonska strana ništa nije dobila time što su iz pregovora eliminisani predstavnici terorista, jer su DŽaferi i Imeri tražili i više od njih.
       Razgovori kod Trajkovskog, zamišljeni kao politički dijalog, pretvorili su se u teške pregovore makedonske i albanske strane kojima se kraj ne nazire, bar ne onakav kakav je na početku bio zamišljen. I da pregovori teku onako kako je bilo planirano, teško je reći koliko će stvarno uticati na dobrovoljnu demobilizaciju terorista. Skopski analitičari procenjuju da na ražanj koji se priprema u Skoplju ni u jednoj varijanti neće natrčati zec. Može to biti samo nezavisna Makedonija.
       Predlog pojedinih makedonskih akademika da Skoplje i Tirana razmene deo teritorije, naišao je na žestoku kritiku, do te mere da je predsednik te institucije Georgi Efremov podneo ostavku i sam se odričući takvog projekta. Sada, kad su DŽaferi i Imeri otkrili sve karte, i kad se teroristi sve lagodnije osećaju na prostorima koje su zauzeli, a NATO i EU smišljaju kako se iščupati iz živog balkanskog blata koje se pojavilo i u Makedoniji, anatemisani predlog akademika o razmeni teritorija postaje za mnoge aktuelan. Bar za one koji su shvatili da su i rat i mir u rukama Albanaca. Kao i cela Makedonija.
      
       PERO SPARAVALO