"Nostalgija", trilogija Vladana Dobrivojevića

      Strogo i promišljeno komponovana trilogija Vladana Dobrivojevića (Prometej, Amerika i Demon), čija se celina prelama kroz svaku rečenicu, podsećajući na stamenost katedrale koja u romanu prerasta u dominantan simbol, ispreda veliku priču civilizacijskih značenja i nijednim detaljem (a reč je o 1 500 stranica teksta) ne narušava osnovnu zamisao. Međutim, da bi se otkrilo bogato književno i misaono zdanje Nostalgije, neophodna je potpuna posvećenost čitaoca, pa se i sasvim osobeni jezik ovog romana može posmatrati u tom svetlu - kao prvi prag čijim se prestupanjem, savlađivanjem sintaksičkih prepreka, dokazuje otklon od banalnosti i doraslost ponuđenom sadržaju.
       U romanu je reč o dvostrukom hodočašću - jednom koje se dešava u 12. veku, i drugom koje je smešteno u naše vreme. Između ova dva toka uspostavljen je niz paralelizama, ali i duhovna, "blizanačka" veza glavnih junaka koja je motivisana idejom o istovetnoj suštini duha pojedinaca (naravno, naročitih pojedinaca) ma kojeg doba. I dok Raban, junak srednjovekovne priče, hodočasti od Normandije do Galicije, a potom po američkom kontinentu, upijajući duhovnost njene baštine, da bi se na kraju vratio u zavičaj i osvedočio, kroz promene koje su se odigrale u njegovom odsustvu, čovekov sunovrat u istoriju, Natanael se sa sumom istovrsnih znanja obreo u savremenosti, najpre u Parizu, a potom u NJujorku, sa prometejskom ulogom - da pomaže svetu i strada za njegovo dobro. Suočen sa istorijom u trenutku njenog nastajanja, srednjovekovni junak naslućuje buduću obuzetost čovečanstva čežnjom za mitskim svevremenom i celinom sveta, a Natanael u času apokaliptične razgradnje istorije uočava nakazni lik epohe koji je i sam posledica "prvobitnog greha" koje je čovečanstvo počinilo nad celinom.
       Nostalgija je roman koji sabira elemente najrazličitijih žanrova, ali ih prevazilazi, prepokriva ili objedinjuje esejističkim tonovima. Prepoznajući u prošlosti uzroke za ispošćeno i virtualno lice sadašnjice i takvu je premeravajući za budućnost, ovaj roman ostvaruje veliku sintezu, fascinantan vreme-prostorni luk i po mnogo čemu nema pandana u srpskoj književnosti.
       Sposobnost da se iza manifestnog ponašanja savremenih junaka uoči postojeća struktura, da se u književnoj viziji nađu - između ostalih - sveti Avgustin, Abelar i Bernar, Jovan Eriugena, ali i DŽek Nikolson, Madona ili Lora Palmer, kao i prepoznatljivi kadrovi Hičkokovih filmova, a sve to uz brojne asocijacije, parafraze, bliže i dalje aluzije na najrazličitija književna dela i njihove junake, sama po sebi je šokantna i originalna. Zahteva od autora ne samo veštinu pisanja, već i poseban pogled na svet koji je u stanju da uspostavi veze i da to učini sasvim smelo, apsolutno vladajući svim elementima svog romana.
       Roman uznemirava, podsećajući nas na sve ono što smo izdali jer smo (ako smo) morali, pa zatim na sve ono što smo izdali, a nismo morali, pa konačno i na sve ono što smo izdali nalazeći zadovoljstvo u izneveravanju i sebe i svega što nam je bilo sveto. Stoga je naizmenično osećanje spokoja i nemira zbog prevrednovanja sopstvenog sistema vrednosti - ono što prati čitanje ove proze i opredeljuje naš odnos prema njoj. Uostalom, neverica da je knjiga koju držimo u ruci uopšte moguća, posebno je i dragoceno iskustvo čitanja koje prati samo najveća dela, i toliko retko da smo već mislili da je takvo šta u našoj književnosti zauvek okončano sa Zlatnim runom ili Hazarskim rečnikom. Izvesno, pojava ovog romana u srpskoj književnosti predstavlja događaj, sasvim nezavisan od naše sposobnosti da ga kao takav prepoznamo.
      
       JASMINA AHMETAGIĆ