NAZIV: Nigdina
AUTOR: Svetlana Velmar Janković
IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd 2001.

      Adrijana Marčetić
      
       Poslednji roman Svetlane Velmar Janković Nigdina situiran je u vreme bombardovanja Beograda i Srbije 1999. godine. Ali, kao da traži vezu sa svojim ranijim knjigama, književnica u tu savremenu priču upliće brojne istorijske reminiscencije motivišući ih sećanjima junaka i topografijom Beograda. Osnovnu nit romana čine pisma koja Marija Pavlović, profesorka univerziteta u penziji, posredstvom elektronske pošte šalje svom bratu, psihijatru u dijaspori, opisujući život u Beogradu "pod bombama" i ujedno se sećajući ranijih razaranja svog grada od pre pola veka. Te duge poruke Velimir Pavlović čita u avionu, dok se "kotrlja kroz nigdinu" i vraća ženi i unucima u Ameriku, preporođen zakasnelom ljubavnom romansom s bivšom studentkinjom svoje sestre, Anom.
       Roman je zamišljen kao "pripovedanje u prvom licu s dva pripovedača", Marijom i Velimirom kojima se povremeno priključuju i dva sporedna narativna glasa: glas mladog glumca, Velimirovog pacijenta, i glas Marijinog nekadašnjeg i, vrlo verovatno, budućeg ljubavnika Stevana. Sudeći po jednom kratkom autopoetičkom pasažu, cilj ovakve pripovedne tehnike je da se isto zbivanje predoči iz različitih subjektivnih perspektiva i da se tako, zahvaljujući različitosti individualnih viđenja, relativizuje njegovo ukupno značenje.
       Ali, da bi bila umetnički opravdana, ova tehnika zahteva od pisca prodornost psihološkog uvida i veštinu da uverljivo predoči svu raznolikost unutrašnjih doživljaja junaka. Tu veštinu S. Velmar Janković nije pokazala. Unutrašnja preživljavanja njenih junaka ne samo što nisu produbljeno i nijansirano predstavljena, već su uglavnom svedena na niz banalnih psiholoških klišea, na šematske formule incestuozne ljubavi, Edipovog kompleksa, rivalstva ćerke prema majci, itd. Čak i u Marijinom liku, čije bi viđenje trebalo da bude jemstvo semantičkog bogatstva pripovesti, teško je uočiti neku osobinu koja izlazi iz okvira sentimentalnog stereotipa "stroge gospođe profesor", uglađene dame u godinama koja "sjajno skriva svoju sklonost ka grehu ispod prividno ohlađene nevinosti". Psihološku neuverljivost i jednoobraznost likova ne može da prikrije mnoštvo heterogenih ideja kojima se motivišu njihovi postupci i preživljavanja (Jungove teorije, svetosavlje, astrologija, itd.). Svi junaci S. Velmar Janković kao da su napravljeni prema istom kalupu, i intelektualno i moralno, pa čak i fizičkim izgledom: svi su odreda pametni, plemeniti, učeni i lepi, kao što svi žive u istorijom oplemenjenim prostorima salonskih stanova ili starih kuća s ružičnjacima.
       Nekritičko gomilanje klišea na planu psihologije likova nosi rizik stereotipnog predočavanja spoljnjeg, socijalnog sveta. Stvarnost beogradskih ratnih meseci svedena je u "Nigdini" na niz opštih mesta i banalnih opisa, kakve smo čitali u dnevnoj štampi iz onog vremena avioni (NATO-a "bruje iznad naših glava", "tomahavci" ruše blokove zgrada "kao karte za igranje", u gradu je "saobraćaj sveden na najmanju moguću meru", "naši domišljati elektroinženjeri" uspevaju da za "nepunih dvanaest sati uklone glavne kvarove" na mreži, itd.). U zamornoj faktografiji iz koje čitalac saznaje šta je junakinja doručkovala, a šta ručala, koji kolači se mese u određene dane, kad počinje i kad se završava uzbuna, gde se mogu jesti ukusne pice u Beogradu, gubi se slika autentičnog ljudskog iskustva, a dramatična, neponovljiva zbivanja svode se na niz "neprijatnih" incidenata, kao što su nestanak struje ili nagađanje o zatrovanosti ranog povrća. Na taj način čitaocu ostaju nedokučivi celovit smisao predočenog zbivanja i značenje koje ono ima za junakinju priče: kao da je, u mnoštvu površno uočenih detalja i faktografskih pojedinosti, sam pisac izgubio iz vida dublji, dalekosežniji značaj svoje pripovesti.
       Ovom utisku doprinosi i kolebanje pisca u pogledu kompozicije i žanra. Kako roman odmiče, politička tema s istorijskim reminiscencijama sve više ustupa mesto običnoj sentimentalnoj priči. Ravnoteža između ova dva tematska plana potpuno je narušena u trećem delu romana, gde se čini da su piscu, kao i samoj junakinji, "bombardovanja baš dosadila": ona kao da gube svaku važnost, a pripovedanje se u celini usredsređuje na Velimirovu i Aninu sasvim konvencionalnu romansu. Tako se "Nigdina", koja počinje kao roman s većim književnim i intelektualnim ambicijama, na kraju pretvara u sladunjavo-patetični "ljubić" začinjen banalnim opisima koji često, nasuprot očiglednoj piščevoj nameri, deluju komično. (Primer ovakve, nehotične komike predstavlja scena u Topčideru, ispred Miloševog konaka, u kojoj još živahni Velimir diže Anu u naručje, nosi je do platana, "priljubljuje uz ogromno stablo" i strastveno grli. Iz zanosa ga budi duh starog kneza došapnuvši mu da "nije red" da "to" radi na njegovom platanu.)
       Najzad, u skladu sa zahtevima sentimentalnog žanra, "Nigdina" se završava nagoveštajem hepienda: Velimir se vraća ženi, u Ameriku, u nadi da će ona, plemenita i mudra kakva jeste, blagosloviti njegovu grešnu ljubav. Tako će mu možda uspeti da zadrži obe žene: "Svaku u njenom svetu, a obe u sebi." Priči ove vrste, izgrađenoj od žanrovskih opštih mesta, nisu neophodne ni psihološka istančanost i uverljivost, ni dublja evokacija i obuhvatnije predočavanje socijalnog sveta: ona će i bez njih uvek imati svoju publiku. Ali, od pisca koga je kritika gotovo jednodušno uzdigla do samih vrhova savremene srpske književnosti, bilo je prirodno očekivati i nešto više.