Dobitnicu Pulicerove nagrade 2000. Indijku Jumpu Lahiri "NJujork tajms" poredi sa Salmanom Ruždijem. Ko je autorka nagrađene knjige "Nostalgični paćenici"

      Indijka Jumpa Lahiri (33) prva je žena iz Azije kojoj je pripala prestižna Pulicerova nagrada za beletristiku 2000. godine. To odličje kao i nagradu Hemingvejeve fondacije, Pena i O'Henrijevu nagradu dobila je za zbirku kratkih priča "Nostalgični paćenici".
       To je prvo književno delo dotad nepoznate autorke i s toga prava literarna senzacija. Kritičari su najmlađu dobitnicu "Pulicera" zasuli hvalospevima. "NJujork tajms": "Čudesno, odista prvorazredno štivo!" "NJusvik": "Čitaocima zastaje dah!" "Vilidž vojs": "Fantastično, predivno!" Dosad je Lahirina nevelika knjiga (250 stranica) objavljena u tiražu od trista hiljada primeraka i prevedena na petnaestak jezika.
      
       Čudesni svet nostalgije
       Jumpa Lahiri rođena je u Londonu, živela u gradiću Rod Ajlend a zatim se preselila u NJujork, na Menhetn. Roditelji (majka učiteljica, otac bibliotekar) pobrinuli su se da im ćerka dobije solidno obrazovanje. Jumpa je završila studije književnosti i počela da piše. Isprva samo dnevnik a zatim kratke priče. No izdavači nisu bili oduševljeni: "Kratke priče ne privlače čitaoce i kupce. Ponudite nam rukopis romana, objavićemo ga!"
       Jumpa je sedam godina prerađivala i dopisivala svoje priče čiji su glavni junaci indijski imigranti. Zapravo, njihova borba za opstanak, preživljavanje i afirmaciju u okvirima američkog društva. U potrazi za sopstvenim korenima i da bi sama što bolje upoznala svoju izvornu domovinu, Indiju, Jumpa je maltene svakog raspusta odlazila u postojbinu, u Kalkutu, glavni grad Bengala.
       Tu je boravila kod rođaka, upoznavala se sa lokalnim prilikama i običajima, upijala utiske te egzotične sredine. Svoja zapažanja i osećanja tankoćutno je prenosila na papir. Tako je nastajala poetična literarna pređa njenih pripovedaka: o ljudima Indije u postojbini i u drugoj, novoj domovini, gorkim sudbinama, problemima i težnjama. Samo u trima pričama poprište zbivanja je Indija, ostale priče locirane su u Americi. Opisana je tugaljiva svakodnevica imigranata uz elemente Jumpinog sopstvenog životnog iskustva.
       "Nostalgični paćenici" imaju za temu patnju razdvojenih porodica, skaske o aranžiranim, nametnutim brakovima i izgubljenom indentitetu. U pričama iz indijske sredine pominju se i tajanstvene, zagonetne boljke koje se ne mogu izlečiti oprobanim sredstvima narodnog lekarstva kao što su sirova jaja i beli luk. I u tim "beznadežnim" slučajevima (bar u Lahirinim pričama) pomaže - požrtvovana, iskonska ljubav!
       Jedan mlađi par posle mrtvorođenog čeda pokušava, međusobnim izlivima ljubavi, da prebrodi očajanje i zatomi tugu. U drugoj priči ukazano je kako promena životne sredine može da deluje i kao kulturni šok. To je skaska o gospođi Sen (tom liku kumovala je Lahirina majka). Posle preseljenja u novu domovinu, gospođi Sen, navikloj na galamu indijske svetine na ulicama i vrevu u komšiluku, smeta specifična buka velegrada koja joj stvara nesanicu.
       Lahirini likovi imigranata nisu plačljivi kukavci. Većina među njima su borci odlučni da postignu ono što su sebi postavili za cilj. Oni sagledavaju i pozitivne strane svog pačelbarstva u novom svetu: "Otvorene su mi sve mogućnosti. Neću više da gladujem, da živim u getu i da se skrivam od policije kao što su to činili moji roditelji!" - rezonuje jedan od junaka Lahirinih pripovetki.
       Fabule Lahirinih imigrantskih skaski bave se univerzalnom čežnjom za skladnim odnosima u porodici, govore o želji za samopotvrđivanjem. Perspektiva pripovedača je vidokrug nekog deteta ili zrele žene.
      
       Stopama Ruždija
       Jumpa Lahiri postigla je ono o čemu junaci njenih priča sanjare: uspeh i afirmaciju u novoj domovini. Sada je usredsređena na dovršavanje svog prvog romana. No ipak se nalazi pod stalnim pritiskom javnosti i kritičara: oni od nje očekuju nova spektakularna književna ostvarenja. Već su je proglasili za literarnu zvezdu dijaspore. A "NJujork tajms" je upoređuje sa Salmanom Ruždijem i, aludirajući na roman "Deca ponoći", naziva Jumpu euforično "unukom ponoći". Kritičari je svrstavaju uz druge poznate indijske autore kao što su Arundati Roj i Amit Čaudri.
       No Jumpa Lahiri se ne zadovoljava time da bude samo "trend", uvršćena među neke svoje sunarodnike, spisatelje na glasu. Jumpa, međutim, želi da se afirmiše tragajući za sopstvenim stilom i prepoznatljivošću. Makar malo i pauzirala i usredsređeno promišljala o novim romanesknim temama. Namerava izvesno vreme da posveti i intimnom životu, privatnosti.
       Odlučila je da se uda. NJen verenik je amerikanizovani Grk, odrastao u Gvatemali, reporter u magazinu "Tajm". NJihova tradicionalna svadba biće upriličena u Kalkuti, gradu Jumpinih korena. Bračni par živeće u NJujorku, gradu bez pravih korena, u kojem su stranci normalna pojava.
       Deca mladih supružnika moraće da nauče i bengalski jezik a roditelji će da ih upoznaju i sa osveštanim indijskim tradicijama koje se prenose s kolena na koleno. Svi zajedno odlaziće u posetu i Kalkuti. Možda ne tako često kao što su to bili uobičajili Jumpa i njeni roditelji, čiju su bračnu zajednicu svojevremeno aranžirali rođaci i provodadžija a upriličena u skladu sa povoljnim položajem zvezda...
      
       ANDRIJA GROSBERGER