Poput raznih festivala, počevši od Sterijinog, naravno, pa preko kritičara i žirija koji se ponašaju ko da je četrdeset peta, bojim se da nam je i "kulturna javnost" korumpirana, samodovoljna, nesvesna vremena i okolnosti u kojima živimo - kaže novi upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu

      Ivan Lalić (35), dramski pisac koji se s ljubavlju poigrao žanrom sapunske opere kao planetarnim kičem i u tome našao ideju za svoj hit komad "U plamenu strasti" (pre nekoliko godina naglo ga je vinuo među vodeće pozorišne autore), okrenuo je, da tako kažemo, novi list svojim novim tekstom "Cuba libre" čija je scenska praizvedba održana nedavno u Srpskom narodnom pozorištu a u režiji Kokana Mladenovića. U međuvremenu, Lalić je postao i upravnik Srpskog narodnog pozorišta.
      
       Pomišljate li već - bože, šta mi bi, šta me je ovo snašlo? Tim pre što je to vaš prvi radni odnos u životu...
       - Stvari se odvijaju upravo onako kako sam predvideo i tu nema nikakvih iznenađenja. Ovo je bila isuviše ozbiljna odluka, i lična i profesionalna, da bih smeo sebi da dozvolim tako lošu procenu. Da budem iznenađen, mislim. Jeste teško i naporno, ali da je drugačije, mene ne bi ni bilo u Novom Sadu. Što se tiče radnog odnosa, tu se grdno varate. Ja sam celog života bio zaposlen kod samog sebe što je bio veoma loš izbor. Uvek sam sebe gonio kao najgoreg roba, što nikom ne bih poželeo. I sada radim dan i noć, a ne od sedam do tri. U SNP nisam došao da se "uhlebim", nego da pokušam ono što mnogi ljudi misle da je nemoguće. To je implementacija onoga o čemu svi maštamo. Zdravog pozorišnog modela koji, uveren sam, trenutno predstavlja "sine ljua non" našeg daljeg bitisanja. Ne samo u pozorištu. Ko ne oseća da je u toku jedno veliko raspremanje naših života, u svakom mogućem smislu, taj opasno kasni. Za životom, za pameću, za zdravom logikom. Ako nam aveti prošlosti ovaj put oteraju momke poput Đelića, Jelasića i ostalih, odosmo mi, gospodo, svi do đavola. Doći će do novog i konačnog "brain drain-a," a onda nam spasa više nema.
      
       Kažu da su se Novosađani, mogućno i šira kulturna javnost, podelili oko vašeg imenovanja na tu važnu funkciju. Obazirete li se uopšte na svekolike komentare ili vas oni ne dotiču?
       - Naravno da se ne obazirem. Prosto nemam vremena, a i onako. Meni je od te priče već malo muka. Svi vrlo dobro znamo da su neki ugledniji kandidati od Ivana M. Lalića odbili to mesto. Potpuno ih razumem, jer biti upravnik SNP-a trenutno znači samo pet minuta časti, a potom čitavu večnost paklene, izgarajuće borbe za opstanak i preporod tog mastodonta. Pristao sam da skočim u vatru ne pitajući ni za platu, ni za uslove. Odlučio sam da se manem pisanja neko vreme, odlučio sam da ne odem u Belgiju gde mi živi verenica, odlučio sam da dam celog sebe da se tu, u Novom Sadu, desi čarolija. Okupio sam i mlad, energičan tim. Ako nas ne žele, mene na prvom mestu, moja je ruka uvek na kvaci. Mi svi imamo sasvim lepe odstupnice, za razliku od SNP-a. Da li je i famozna "kulturna javnost", uljuljkana u svoje udobne, premijerne fotelje, svesna svoje odgovornosti? Usuđujem se da kažem da nije. Poput raznih festivala, počevši od Sterijinog, naravno, pa preko kritičara i žirija koji se ponašaju ko da je četrdeset peta, bojim se da nam je i "kulturna javnost" korumpirana, samodovoljna, nesvesna vremena i okolnosti u kojima živimo.
      
       Na čelo SNP postavio vas je ministar za kulturu Branislav Lečić. Kako funkcionišete, pruža li vam neophodnu novčanu podršku? To pitam pošto ministar Lečić stalno govori da para nema pa nema. Egon Savin, koji je odbio da bude upravnik SNP-a, nazvao je to "ludilom štednje"...
       - Mislim da simplifikujete reči gospodina Lečića. LJudi ovde kao da su navikli da pare padaju s neba i očekuju da ih država i dalje lopatama ubacuje u takve ogromne sisteme kao što su Narodno pozorište u Beogradu i SNP u Novom Sadu. Ako sam ja neko ko celu priču posmatra iz perspektive "rudnika", onda, s punom odgovornošću, moram da kažem da i ono novca što redovno stiže u pozorište, a što naravno nije dovoljno za projekte, biva raskrčmljeno na jedan neorganizovan, nedomaćinski, čak bih rekao bahat način. Zato, da bih i ja mogao da počnem da krivim Ministarstvo, poput gospodina LJubivoja Tadića, moram prvo gospodinu Lečiću da predstavim organizacionu šemu rada pozorišta, na čemu upravo radim.
      
       Očigledno vas je za to mesto preporučila i vaša opredeljenost za novu srpsku vlast, javno ste se na razne načine borili protiv starog režima...
       - Moja opredeljenost je opredeljenost za zdrav razum, a ne za novu srpsku vlast. O starom režimu ne bih trošio reči, to je već "retropleonazam", a što se tiče mog verovanja ili neverovanja u promene, mogu samo da kažem da imamo još godinu dana da napravimo državu, inače ćemo doživeti sudbinu Rumunije i Bugarske gde tranzicija nije dala rezultate. Tamo se nije sakupila kritična masa pozitivne energije jer verovatno nije bilo dovoljno kvalifikovanih promotera. Kod nas može da se desi još gora stvar: imamo ljude, ali ljude koji više vole da stoje sa strane i da pljuckaju ove koji su u sistemu. Prosto, kod nas je uvek bilo "in" ne biti u sistemu. Pa ko će onda da pravi ovu zemlju, recite mi, molim vas? Salonski pametnjakovići ili najezda nekakvih sindikata koji prodaju socijalnu demagogiju? Loš marketing, to je verovatno najveća mana nove vlasti, nemam drugog komentara.
      
       Šta vas je neposredno inspirisalo da napišete "Cuba libre", komad koji ste stvarali paralelno sa revolucijom koja je tekla u Srbiji, dakle sa zbivanjima koja su, verovatno, imala povratni uticaj na finalni izgled komada?
       - "Cuba libre" nije komad koji je pisan sa jasnim, pozorišnim namerama. Pisan je na ulici, u samoodbrani, u magnovenju, u trenucima kada je pozorišna iluzija, polako ali sigurno, postajala sve besmisleniji surogat iluzija naših života. Pisan je u strahu, u perverznoj nadi da ćemo najzad dotaći to famozno dno, ono pravo, čvrsto i pouzdano dno, ispod koga nam srpski princ tame neće ponovo otvoriti još jedan čuveni poklopac koji bi nas definitivno odveo u Kovačevićev "Sabirni centar". I onda se napokon desio dugo očekivani orgazam, desila se postkoitalna cigareta i krenule su suze. Krenuo je crno-beli EX DŽU film, u nepovezanim fragmentima, kao pred smrt, što kažu svedoci kojih više nema. Rekvijem za Jugoslaviju. Branko Miljković je, naravno, bio u pravu. Sloboda je naprasno izgubila sluh, a ja sam rešio da smućkam jedan "Cuba libre", kubanski koktel sumnjive semantičke i ideološke arome. Kao nedovoljno zalečeni pacijent, tek otpušten iz ludnice koja je stradala u požaru, dao sam sebi za pravo da suze zamenim smehom. Smejanje na sahrani. Možda je to jedino što još nismo okusili za ovih deset godina.
      
       JASMINA LEKIĆ