Helen Delić-Bentli doletela je vojnim avionom. Milošević zove mene, kaže: Neću da je vidim! Dođi kod mene. Otišao sam i rekao mu: Slušaj, ovo je tvoja velika prilika. Ako daš ostavku, bićeš heroj! - U redu! Rekao je to sasvim uverljivo

      Gospodin Milinović je impresivan čovek; o svom životu govori suvereno i nepretenciozno, bez želje za dopadanjem. Kada je ovog, 7. aprila zakoračio u 92. godinu, njegov prijatelj Majkl Đorđević, poslao mu je pravog Oskara, na kojem je zapisano: Čovek koji ima 91 godinu, a izgleda kao da mu je 60, zaslužuje Oskara.
       Biografija Branka Milinovića, uspešnog advokata i poslovnog čoveka iz Amerike, potpuno je filmska i nemoguće ju je ukratko opisati. Bio je svedok i akter mnogih značajnih istorijskih događaja, sretao se sa ljudima koji su uticali na njene tokove. I u svakoj prilici pomagao svom narodu. Bio je član najužeg vođstva Srpsko-američkog komiteta za demokratsku Jugoslaviju i jedan od organizatora Sabora srpskog ujedinjenja.
       - Zapravo, ja sam tamo žrtva, pojašnjava svoju ulogu gospodin Milinović. - Sve sporove koje imamo, između naših crkava u raskolu i raznih društava, trpaju se na moja leđa. Da ja, u ovim godinama, rešavam te probleme.
       Jednom od svakako najznačajnijih ljudi naše dijaspore, ovih dana je, na sopstveni zahtev, uručeno jugoslovensko državljanstvo. Pola veka posle ukidanja.
      
       GERINGOV ROĐAK: Bio sam jevrejski zet, u familiji Dajč iz Pančeva, gde smo živeli. U Beogradu sam imao advokatsku kancelariju. Moje poznanstvo sa Jipsenom, Geringovim rođakom i engleskim špijunom broj jedan u Nemačkoj, u vezi je sa fabrikom koža i obuće u Nišu, čiji sam bio suvlasnik. U godinama pred rat, Jipsen je dolazio u Jugoslaviju i nabavljao cokule za nemačku vojsku. Upućivao ih je za Amsterdam, tako da se nije znalo ko je pravi kupac.
       Ja sam to saznao, ali kao član jevrejske porodice, nisam im o tome pričao. Mada je to bilo trgovačko poznanstvo, shvatio sam ko je Jipsen. Kad je i on primetio da ja shvatam njegovu ulogu, ponudio mi je da budem njegov zastupnik. Odbio sam, ali sam preporučio Duška Popova, koji se kasnije proslavio kao dvostruki špijun. Jipsen ga je odveo u Englesku, a ovde je za svog zastupnika imenovao doktora Ivana Popova, Duškovog brata.
      
       NA RAVNOJ GORI: Prihvatio sam ponudu da šaljem cokule četnicima Draže Mihailovića, i u tri maha se susreo sa njim na Ravnoj gori. Drugi put kad sam boravio tamo, Draža mi je rekao: Otkrili smo da vaš direktor Srdić, koji nam donosi robu, radi za Nemce. Moramo da ga likvidiramo! Kad je Srdić došao na Ravnu goru, četnici su ga ubili i odsekli mu glavu. Ali, pre nego što su to učinili, on im je rekao: Nemojte da me ubijete, daću vam deset hiljada zlatnika sakrivenih u kući... Likvidirali su ga, ali su otišli i uzeli te zlatnike, i vratili glavu njegovoj ženi, da bi mogla da ga sahrani.
       Na Ravnoj gori bile su neke tri seljačke kuće, u kojima smo se sastajali. Poznavao sam ljude koji su bili bliski s Dražom, recimo Dragišu Vasića i te intelektualce koji su bili oko njega. Nažalost, loše su ga savetovali. Doduše, ja nisam znao za njegov sastanak s Titom. Da sam znao, savetovao bih Dražu da ga likvidira, kao što su to činili i drugi. Kad su završili razgovore, svi su navalili na Dražu: Daj da likvidiramo tog Tita! On je to odbio, rekavši: Ne, dao sam mu časnu reč! Tako je Tito otišao s Ravne gore, i sledećeg dana proglasio Užičku republiku. Draža je bio učtiv i blag čovek. Nije podizao glas, kao da nije bio oficir. I bio je veoma naivan kao političar.
      
       BEG: Pokušali su da me nateraju da prodam fabriku jednoj nemačkoj kompaniji iz Frankfurta, čiji je vlasnik bio oženjen Srpkinjom. Nisam hteo to da prihvatim, i Nemci su me smestili u logor na Crvenom krstu u Nišu. Čekam da budem streljan, kao taoc. Onda je moja sestra izvršila veliki pritisak na mene, i ja sam pristao da prodam fabriku. Pustili su me, ali su, u međuvremenu, moju suprugu sa celom porodicom odveli u logor, u Zemun. Noću su izvršili pretres u kući; jedan Nemac je seo za klavir i kad je počeo da svira odmah je shvatio da nešto nije u redu. Otvorili su ga i našli svu dokumentaciju, koju sam spremio da bih familiju prebacio u Italiju.
       Kada sam izašao iz logora, uspeo sam da im organizujem bekstvo. Prvo sam ih prebacio u Budimpeštu, pa u Trst, dobio sam papire u italijanskoj ambasadi. Naime, jedna čuvena lepotica Desa Ančić, koja je bila ljubavnica nemačkog zapovednika Nojberga, zaljubila se u mog prijatelja Mišu Milojkovića. Preko njih sam organizovao bežanje familije za Budimpeštu. Jedan nemački pukovnik noću ih je preveo preko zaleđene Save, u moj stan u Jovana Ristića 19. Trojica iz Novog Sada, koji su izveli njihov put u Budimpeštu, po povratku su likvidirani. Da ne bi otkrili svoje veze. To sam saznao mnogo kasnije. Naravno, dat je ogroman novac da bi se jevrejska familija izvukla iz Beograda. Kad je Italija oslobođena, moja supruga je, sa majkom i sestrom, pozvana da bude gost gospođe Ruzvelt. Otišle su u Ameriku.
      
       HIMLEROVA ĆERKA: Ja sam ostao i, zbog saradnje s Dražom, ponovo bio uhapšen. Odveli su me u zatvor na Banjici, bio sam u istoj ćeliji sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Bio je veoma lošeg zdravlja. Srećom, tamo su radili neki folksdojčeri iz Pančeva, koji su me poznavali. Donosili su nam hranu, i jedan jorgan za vladiku. I kad je došao u Ameriku, bio sam zadužen da vodim računa o njemu. Premešten sam u četvorku, sobu iz koje su svake noći odvodili ljude na streljanje. U njoj je bilo nas desetak sa istim imenom; zloglasni Vujković bi se popeo na stolicu i počeo da proziva. Kaže: "Branko!" Onda nekoliko minuta ćuti, neće odmah da kaže prezime, kako bi nas držao u neizvesnosti. Često su nas izvodili da prisustvujemo vešanjima. Jipsen je dojurio i izvukao me sa Banjice.
       Početkom 1943. ponovo su me uhapsili i osudili na smrt. Vodili me na saslušanja, stavljali omču oko vrata - pretili su mi vešanjem, ukoliko ne kažem sve što znam o Draži i njegovim savetnicima. Nisu me obesili, ali su me držali u ćeliji u kojoj je samo moglo da se stoji. Dan-danas ona postoji, kad prođem pored nje uvek se prekrstim. Pošto sam bio rezervni oficir, nisu me streljali. Poslali su me u Grac, u sabirni punkt za logor Dahau. Na sreću, tada je proradila veza sa Englezima, izvučen sam iz Graca i odveden u Berlin.
       Dobio sam sobu u najvećem berlinskom hotelu. I koga ću tamo sresti? Našeg pukovnika Vojinovića, za koga se znalo da je nemački špijun. Kad sam ga video - zemljo, otvori se! On se pozdravio sa mnom, ništa me nije pitao. Mom Jipsenu, kažem: Odmah napuštam hotel! On kaže: Imam na raspolaganju dvorac Vanze, pošto se moja sekretarica zaljubila u tebe, idite tamo, zajedno! Odemo u taj dvorac, koji se nalazio tačno preko puta Himlerove vile. Nekoliko godina bio sam šampion u veslanju, i vozimo se čamcem po jezeru. Drugog dana naletimo na jednu debelu devojku, koja sama vesla. Bila je to Himlerova ćerka. Kažem Jipsenu: Zašto ovde rizikujem? Pobogu, otkriće me! Puno sam uradio za tebe, dao sam ti Popova... Molim te, vodi me u Pariz! Učinio je to.
       Kad, dve nedelje kasnije, Jipsen dolazi u Pariz, kaže: Himlerova ćerka se raspituje za tebe, 'ajde da je kidnapujemo! Trebalo je da je dovezem do jednog ostrvceta na jezeru. Urađena je kompletna akcija pre tog čina, međutim, u noći pred otmicu dogodilo se savezničko bombardovanje. Dvorac Vanze je postradao, jedva sam izvukao glavu, i ostao bez garderobe. Propalo nam je kidnapovanje. Himlerova ćerka, ne samo da je živa, nego je i deblja. Pre nekoliko godina našao sam je u Minhenu. Pitao sam je da li mogu da stavim tu epizodu u svoje memoare. Pristala je.
      
       ZAUZIMANJE AMBASADE: U Parizu se priključujem Pokretu otpora i organizujem Srpsku grupu. Za nas je bio zadužen Miteran, ali smo ga videli svega nekoliko puta. Dipon, De Golov lekar često se viđao sa nama. Krio sam se u Šantiju, jednoj šumi blizu Pariza u koju Nemci nisu smeli da zalaze. U jednom hotelu, ispod kojeg su se nalazili prokopani lavirinti, nalazio se sabirni centar za oborene savezničke pilote. Moj zadatak bio je da ih vodim u Lisabon. Kolima sam ih vodio preko Pirineja, i to je funkcionisalo bez problema. Francuska policija nije sprečavala aktivnosti Pokreta otpora. Jedino se dogodila mala nezgoda, kad sam prebacivao šefa kabineta kralja Petra II. Strpali smo ga u kofer na kolima, odstraga, a on je, siroma, nešto uradio u njemu. Tokom rata sam dva puta boravio u Londonu, može se reći da sam učestvovao u vaspitavanju mladog gospodina Karađorđevića.
       Pariz se oslobađa, ulaze Amerikanci. Hiljade ljudi ide gradom, nalazim se u drugom redu kolone, odmah iza generala De Gola. U trenutku kad smo izašli na Trg Konkord, izleću dva nemačka tenka. Nisu ni stigli da opale, masa ljudi ih je, jednostavno, prekrila i zaustavila. Kad smo došli pred Notr Dam, Nemci su zapucali s krovova. Srećom, samo dvojica iz De Golove pratnje bila su lakše ranjena.
       U našu ambasadu ušao sam zajedno sa jednim mladićem, na biciklu s korpom u kojoj su bile ručne bombe. Svi koji su bili unutra, odmah su podigli ruke. Međutim, De Gol je prihvatio da našu ambasadu preuzme izvesni Ilić, šef jugoslovenskih komunista u Španiji. Zajedno sa Burčevićem, predsednikom naše crkvene opštine, odem kod De Gola i protestujem: Kako to, mi smo oslobodili ambasadu, a vi nas terate da je napustimo?! De Gol, kaže: Nemoj, mladiću, mene da kriviš. Ja to nisam tražio, Amerikanci su naredili. Ali, ja ti garantujem da Tita nikad neću primiti, niti se rukovati s njim. Zaista, održao je reč. Delovao je potpuno vojnički, ljudina. Miteran je već odavao utisak političara, namazanog svim farbama.
      
       TITOVA MUŠTIKLA: Rešio sam da se ne vraćam u Jugoslaviju, seo sam na brod, i otišao u Ameriku. Na Kolumbija univerzitetu završio sam međunarodno pravo, i mogao da budem advokat za međunarodno pravo. Moja supruga je, u međuvremenu, postala fanatično religiozna Jevrejka što je uticalo da se razvedem i odem u Kaliforniju. Po vaspitanju sam "veliki Srbin", tako da sam se odmah priključio srpskim udruženjima i organizacijama. Pokrenuo sam kulturni program u Los Anđelesu, srpski radio program u San Francisku. Organizovao glumačke predstave, doveo sam, čak, i balet iz Beograda. Tako da su oni naši seljaci tamo, prvi put videli balet.
       Novak, značajni republikanac, koji mi je pomogao da dobijem američko državljanstvo, zatražio je od mene kontrauslugu: E, sad, Branko, treba da budete profesor u vojnoj školi u Morteriju. Tako sam, pet i po godina podučavao međunarodnom pravu američke oficire i vojnike, koji su odlazili u Evropu. Potom sam dao ostavku u toj školi i rešio da započnem posao. Postao sam zastupnik velike američke kompanije "Reksal", konkretno, kupovao sam kompanije po Evropi.
       Organizacija Internešenal biznis asosijejšen, u kojoj sam bio zaposlen, pozvana je na pregovore s Titom, 1952. godine. Pošto sam poznavao situaciju u Jugoslaviji, postavili su me za šefa delegacije. Onda se našao neki pametnjaković u Stejt departmentu, da kaže kako ja, kao jugoslovenski građanin, ne mogu da idem na pregovore s Titom. Naravno, bilo je to potpuno idiotski.
       Sastanak s Titom bio je veoma interesantan. Prethodne večeri Kiro Gligorov mi je saopštio da neću moći da prisustvujem. Nisam reagovao, ali se moja delegacija usprotivila: Ako Milinović ne ide, nećemo ni mi! Napravili smo kompromis: mogu da prisustvujem sastanku, ali ne smem da postavljam pitanja. Stojimo u redu, svakom je na reveru prikačeno ime, Tito dolazi do mene, pita: Odakle ste? Kažem: Ja sam Srbin iz Bosne. Zašto kažete: Srbin iz Bosne?! Zašto ne kažete da ste Jugosloven? Zato što sam Srbin iz Bosne, rođen u Brčkom! Premerio me je pogledom i produžio dalje.
       U pauzi, evo njega. Dolazi, kaže: Pa, kako to, rođeni ste ovde a protiv ste investicija za Jugoslaviju? Kažem: To nije tačno. Samo sam rekao da bi trebalo da postoje garancije da će se investicije uložiti u produktivne stvari. Tito kaže: U redu, ako vi nećete da ovde investirate, prihvatićemo ruske investicije. Naravno, mi smo znali da su ga Rusi otpisali, znali smo i da je engleski čovek.
       Kasnije je opet došao da razgovaramo. Kaže: Kad sam bio dečak, penjao sam se na drveće i spajao žice. Imao sam talenat za to. Da sam produžio, bio bih drugi Tesla. Ne bih se bavio glupom politikom. Kažem: Bogami, vi lepo živite, pušite na dijamantsku muštiklu! Pa, ja volim život, kaže Tito.
      
       MILOŠEVIĆ: Godine 1990. u Centru "Sava" održavao se skup biznismena iz dijaspore. Milošević me je pozvao telefonom, kaže: Želeo bih da se vidim s vama, kad završite, dođite kod mene. Rukujemo se, kaže: Branko, sve znam o vama, vi ste za mene heroj. Morate da mi pomognete!
       Naredne dve godine, kad god sam boravio u Beogradu, viđao sam se sa njim. Bio sam mu nekakav nezvanični savetnik, verujući da će promeniti svoje stavove. Nažalost, nisam uspeo. Često bi me pitao: Šta kaže čaršija? Kažem: Želi da zna kakav si ti komunista? Nisam komunista, ja sam socijalista švedskog tipa. Pa, izjavi to! Dođu dvojica novinara iz "NJujork tajmsa", i to uđe u novine. Jedanput, u prisustvu profesora Maglića, kažem: Ne tražim ja, niti čaršija, već Crkva traži da se vrati zadužbina na Oplencu i Igumanova palata! - Bogami, ti puno tražiš!
       Helen Delić-Bentli doletela je vojnim avionom, ambasador Zimerman i ja, sačekali smo je na aerodromu. Sa Miloševićem je bio dogovoren sastanak u pola pet. S aerordoma odemo kod Miloševića, dežurni na kapiji, kaže: Predsednik je čekao, čekao, pa - otišao. Niste došli u pola četiri!? Kako u pola četiri...?! Drugog dana je Helen uspela da se sretne s njim, i saopštila mu da treba da podnese ostavku. Rekao je: Nemojte o tome da razgovaramo! Zove mene, kaže: Neću da je vidim! Dođi kod mene. Otišao sam i rekao mu: Slušaj, ovo je tvoja velika prilika. Ako daš ostavku, bićeš heroj! - U redu! Rekao je to sasvim uverljivo.
       Vratim se u Los Anđeles, tamo je Panić, čeka se Miloševićeva ostavka. Panić okreće njegov broj telefona, javlja se Mira i viče: Kako se usuđujete da nas uznemiravate u ovo doba noći!? I zalupi slušalicu. Ponovo pozove, ponovo mu spusti slušalicu. Kaže: 'Ajde, pokušaj ti. Miri kažem: Gospođo, molim vas recite mu da ja zovem. Ako hoće neka uzme slušalicu, ako neće - ne mora! Evo njega, kaže: Branko, prihvatio si vrlo tešku ulogu. Cenim to, ali Amerikanci ne daju nikakve garancije, da će skinuti sankcije ukoliko podnesem ostavku. Tako da, reci ti njima da se nose u materinu!
       Nisu mogli da mu daju garancije, jer su sankcije išle preko UN. Ubeđen sam da je Mira uticala na takvu njegovu odluku. Posle toga prestala je naša saradnja. Kad god bih boravio u Beogradu, javljala se njegova sekretarica: Znamo da ste ovde, dođite malo do nas! Odgovorio bih: Nemamo o čemu da razgovaramo! Mnogi tvrde da je on samo fingirao, da nije ni razmišljao o ostavci. Bio je to sjajan izlaz za njega, mogao je da se povuče, spasi Srbiju, i da ostane u politici.
      
       PANIĆ I MILOŠEVIĆ: Panić je noću radio u fabrici, danju je studirao. Onda su ga profesori uočili i pošlo mu je za rukom da napravi malu hemijsku kompaniju, u kojoj su samo radili on i njegova supruga. U to vreme bio sam savetnik jedne od najvećih američkih kompanija "Reksal". Odveo sam Panića kod predsednika kompanije, i taj čovek se prosto zaljubio u njega. Panićeve akcije vredele su 25 centi, preko noći njihova vrednost je porasla na 200 dolara. Tako je napravio karijeru.
       Bio sam protiv toga da on bude premijer, jer nema pojma o politici. On je poslovan čovek. Ali, Panić je otišao u Vašington i tamo dobio zeleno svetlo. Pod uslovom da insistira da Milošević podnese ostavku. Došao je u Beograd i Miloševiću rekao: Potpiši, svet traži od tebe da podneseš ostavku! Ovaj ga je izbacio iz kabineta.
      
       DIJASPORA I MI: Razgovarao sam sa novim ministrima, predložio im da kupim dve kompanije. Ali, smatram da prvo treba obaviti denacionalizaciju, pa onda privatizaciju. Oni su rešili da privatizaciju obave bez denacionalizacije! Mnogi moji prijatelji u Americi, investirali bi ovde, ali čekaju da čuju kakve garancije im se daju. A sve se odlaže do Donatorske konferencije, da se vidi šta će biti na njoj. Mnogi ljudi iz dijaspore čekaju da prođe gužva, pa da se ovde pojave. U Americi ima 420 naših intelektualaca, vrsnih profesora, spremnih da dođu i pomognu. Evo, došao je Boško Đukanović, novi direktor bolnice "Dedinje", bio je lekar u Americi, sad vodi tu bolnicu.
       Na kraju, možda ću mnoge da razočaram: Nikada nisam imao nikakvu ulogu u nekoj obaveštajnoj službi. Englezi su mi, za vreme rata, pretili streljanjem ako odbijem da to prihvatim. Iskreno sam im rekao da ne umem da čuvam tajnu - Ako me angažujete, svi ćete biti pohvatani! Jednostavno, nisam čovek za to.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ