|
Kako je na Zapadu stvarana i održavana slika o Srbiji kao zemlji mraka i Srbima kao lošim momcima
Intervencija NATO-a je uveliko bila u toku kad je urednik za pitanja odbrane londonskog "Dejli telegrafa" krenuo da po Beogradu traži razloge nepojamne i nerazumne "srpske tvrdoglavosti". Kao što je i tad bilo poznato štab najmoćnije sile u istoriji isplanirao je da se rat Golijata i Davida obavi bez biblijskih obrta i to - što brže, za dan-dva. Ali, Srbi kao da nisu obraćali pažnju. Zašto? Pa tako nešto nikom u "civilizovanoj Evropi" ne bi palo na pamet.
I - Englez je odgovor našao na Kalemegdanu, šetajući između zarđalih i oronulih eksponata Vojnog muzeja. Normalan bi narod ovde podigao umetničku galeriju i kulturni centar, primetio je DŽon Kigen i već u sledećoj rečenici krenuo u razrešavanje tajne "kvadrature srpskog kruga": "Rat je središnji nacionalni mit Srba - i to rat posebne vrste. Ovaj muzej nije sala gde su prestavljene pobede već beskrajno ponavljanje poraza, iz kojih Srbi izvlače, mic po mic, po neku mrvu nezavisnosti."
Konstatacija sadrži zapadnjački prezir, zebnju što se Ujedinjeno Kraljevstvo suočava s takvim iracionalizmom i - može se reći učtivo maskiranu sugestiju da je reč o narodu koji praktikuje neevropske (pa tim i necivilizovane) metode za ostvarivanje svojih ciljeva. Iako je na Zapadu (posle 1968) u velikoj modi, pre svega, intelektualno preispitivanje sopstvenog "stava o Drugome", to ne znači da u gruboj i još ratnoj svakodnevici protivnik/neprijatelj može računati na razumevanje za kakvu "ekscentričnu osobenost".
Zemlja ubica
"Mit o Srbima kao vojničkom narodu, koji je devedesetih godina oživljen u svetu, ima svoje ishodište u XX veku. U XIX veku nije postojao bilo kakav ugled srpske vojske u Evropi", kaže istoričar Slobodan G. Marković iz Balkanološkog instituta SANU koji je magistrirao u Kembridžu na temu "Britansko razumevanje Srbije i Balkana 1903 - 1906." (Rad je objavljen na engleskom: British Perceptions of Serbia and The Balkans 1903 - 1906). A baš u tom periodu počinje stvaranje mita o Srbima kao vojničkom narodu, svojevrsnoj negaciji demokratskim ustrojstvima i građanskom društvu.
Taj početak možda najbolje odslikava preokret koji se da uočiti iz dve engleske knjige o Srbiji. Sasvim na kraju XIX veka (1897) Herbert Vivijan napisao je Servia, Poor Man's Paradise (Srbija, raj siromašnih ljudi), a ni deceniju kasnije, posle krvavog majskog prevrata (1903) gospođa Nortesk Vilson objavljuje Belgrade, the NJhite Citdž of Death (Beograd, beli grad smrti).
"U Evropi od druge polovine XIX veka pa sve do kraja Prvog svetskog rata traje misaoni proces kojim se novonastale balkanske zemlje razdvajaju od Bliskog istoka. Proces okcidentalizacije (pozapadnjačenja) tekao je na Zapadu postepeno i sa nelagodom, tako da su događaji koji bi ukazivali da je to, ipak, Orijent izazivali posebnu pažnju", priča Marković. Tako je krvavi obračun vojnih urotnika sa poslednjim Obrenovićem označen kao - reorijentalizacija, povratak na Istok.
Zapadna javnost bila je zgrožena, a pre svih - kraljevine Britanija i Holandija. "Ne samo da je njih uznemirilo to da oficiri koji su suverenu dali zakletvu - organizuju tako krvavo ubistvo, nego uopšte nisu mogli da shvate slavljenje ovog događaja u štampi i u javnom mnjenju Srbije", iznosi Marković, koji u svom radu sistematski prati pisanje najvažnijeg dela britanske štampe.
"Izgleda kao da bi ubice mogle očekivati izvinjenje od kralja, aplauze ljudi i blagoslov Crkve, 'harmonično jednoglasje' koje teško da je viđeno u Evropi od Bartolomejske noći", pisao je "Spektejtor". Drugi su tvrdili da je i taj pariski masakr iz 1572. slab primer i da se "mora ići dve hiljade godina unazad da bi se našla paralela".
Loši momci
I današnjem čitaocu se može učiniti da citati koji slede i nisu stari čitav vek. "Krik da ubice, ako ne i zaverenici, treba da budu kažnjeni širi se Evropom, ali ko će ih kazniti? Velike sile su odbile da intervenišu..." ("Spektejtor") Ekspert za Balkan Herbert Vivijan je predlagao: "Ako bih bio ministar inostranih poslova, savetovao bih okupaciju Srbije od strane Velikih sila možda i - cepanje." Promeni raspoloženja neće mnogo pomoći saznanje da je austrijski administrator u BiH Benjamin Kalaj znao za pripremanje atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića jer je "mađarski podsekretar u bosanskoj administraciji prisustvovao sastancima bečke sekcije zaverenika u kafeu 'Imperijal' u Ringštrase".
Pravo da se moralne vrednosti uvode u politiku, a i da se zažmuri nad sopstvenim nemoralom, oduvek je pripadalo samo velikim silama. Priča o slici Srbije i Srbima, naroda koji je živeo i u Evropi (poslednja evropska varoš bio je Zemun) i na Orijentu (putopisci XVIII i XIX veka su nalazili da Istok počinje u Beogradu) - to najbolje pokazuje. U Aneksionoj krizi (1908-1909) "izazivač nemira" u Evropi bila je Srbija. A kad su u Balkanskim ratovima, posebno drugom, hrišćani počeli da ubijaju hrišćane, Evropa se opet šokirala. "Viktorijanski vladajući moral, baziran na obnovi hrišćanskih vrednosti vodio je naglašavanju razlika između balkanskih lokalnih vrednosti i tada vladajućeg mišljenja u Zapadnoj Evropi." (Slobodan G. Marković)
Prvi svetski rat će pokazati sve razmere te hipokrizije. Srbi će dobiti više nego epizodnu ulogu. Prvo će atentat na Franca Ferdinanda 28. juna 1914. u Sarajevu podsetiti na klanicu u Beogradu 1903. Opet su Srbi ubili čoveka plemenite krvi. To je konačan dokaz svim onim koji su sumnjali da su narodi Istoka takvi i da ne zavređuju poverenje Zapada da mogu sami, na dostojan način, da upravljaju svojim društvima - uređuju svoje države. U junu 1914. dve najnepopularnije države u Ujedinjenom Kraljevstvu bile su Rusija i Srbija.
Kad je već počeo rat, stvari su se za tren promenile. Srbija postaje relativno važan saveznik, a savezniku se u zube ne gleda. "Promenjen je zvanični naziv države Servia u Serbia, jer prvo ime asocira na ropstvo i robove. A u engleskim školama počinje obeležavanje Vidovdana. Na času pripremanom u čast saveznika uzvišeno se pominjao njegov nacionalni praznik. Ali čim je okončan rat mnogi britanski pisci su se vratili starim paralelama i asocijacijama", podseća istoričar Marković. "Ukazuje se na veze između grupe oficira koja je pripremila majski prevrat 1903. i posle Sarajevski atentat 1914. Eto dokaza da u Srbiji postoji kontinuitet u vladavini vojno-zločinačke kamarile. Paradoksalno je ostalo rašireno nemačko objašnjenje uzroka Prvog svetskog rata u kojem se ističe odgovornost Srbije kao izazivača rata. Ovo shvatanje ostalo je živo do danas, a naglo je oživljeno u zapadnoj javnosti devedesetih godina veka koji se upravo završio. Mit o moći te vojske i srpskom militarističkom društvu vrlo je ubedljivo zvučao. Čak je i Hitler imao pogrešne i preterane procene o snazi te vojske."
Mrtva prošlost
Zna se šta se desilo sa tom precenjenom vojskom Južnih Slovena, ali su se Srbi, ipak, pre svih, pobrinuli da sačuvaju imidž naroda koji "dobija u ratu a gubi u miru". Posle pada Berlinskog zida, i trenutku kad je došlo do sukoba interesa Srba i bivših saveznika oživljen je stari mit - koji sad nije mogao biti ništa drugo nego kamen oko vrata. Jer, govorilo se tada i na Istoku i na Zapadu samo o uzvišenim dostignućima demokratije, otvorenom društvu, dobu fantastičnog ekonomskog prosperiteta. Vojnici-zaverenici i povezivanje sa čizmom i šlemom moglo je u toj slici biti samo nepoželjni relikt mračne prošlosti.
U planetarnim društvenim prekompozicijama dobiti (naravno i sopstvenim zaslugama) tu ulogu - visoka je cena. Sled događaja od Slovenije i Hrvatske, do Bosne to očigledno dokazuje. Finale je, naravno, bilo bombardovanje SR Jugoslavije, kao završni čin učešća jednog malog naroda beznadežno obeleženog kao ratnički. I to u veku za koji najveći živi istoričar Erik Hobsbaum kaže da je "bez sumnje bio najubilačkiji vek od svih koje smo zabeležili po srazmerama, učestalosti i dužini ratova koji su ga ispunjavali i koji su jedva prestali, za trenutak, u dvadesetim godinama, takođe i po veličini ljudskih katastrofa bez premca koje su ti ratovi proizveli, od najvećih gladi u istoriji do sistematskog genocida". Konsekventni Zbignjev Bžežinski je razmere ovovekovne ratne megasmrti procenio na 187 miliona ljudi!
Kako se jedan mali narod, čiji je doprinos u ovoj megaradnji morao biti relativno skroman, sasvim na kraju XX veka pojavio na samom vrhu tabele "lige smrti"? To će svakako imati veze s "duhom vremena" što je Hobsbaum ovako opisao: "Razaranje prošlosti ili pre socijalnog mehanizma koji povezuje nečije savremeno iskustvo sa iskustvom ranijih generacija, jedan je od najkarakterističnijih i najsablasnijih fenomena poznog dvadesetog veka. Većina mladih muškaraca i žena na kraju veka raste u nekoj vrsti stalne sadašnjosti i nedostaje im bilo kakva organska veza sa zajedničkom prošlošću vremena u kome žive."
Razapeti i neshvaćeni
Iščuđavanje pred paradoksima istorije i dramatične sadašnjice, nažalost, od male (ili uglavnom nikakve) pomoći može biti u teškim političkim poslovima koji su danas pred srpskom vladajućom elitom. Imidž ove zemlje kome su "temelji udareni" još na početku veka, te 1903. u anglo-američkoj javnosti sporo bledi. Nevolja je što iza takvog razumevanja uloge Srbije stoji najuticajniji jezik savremenog sveta, engleski i najmoćnija sila koju je svet ikad imao, SAD. Ilustracije to potvrđuju. Nedavno objavljeni visokotiražni almanah "The 20-th Centurdž DŽear bdž DŽear" (Dvadeseti vek, godina po godina) o Srbiji i Srbima beleži: da je 1903. "srpski kralj ubijen od strane pobunjenika", da je Srbija jedna od pobednica u Prvom balkanskom ratu, da je bila upetljana u započinjanje Prvog svetskog rata, onda da je predsednik Srbije jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma 1995, da je NATO 1999. intervenisao protiv Jugoslavije štiteći izbeglice na Kosovu, i za kraj - zgrada srpske vlade u plamenu.
Naravno, može se dokazivati da Srbi na neki takođe paradoksalan način "zasluženo" plaćaju visoku cenu svog neevropskog nastupa u sopstvenoj istoriji. Recimo, ni do danas nisu izbledele srpske simpatije za mit o Apisovom liku i delu koji je simbolički početak svega što se dešavalo.
U veku krhkih sećanja (što sugeriše Hobsbaum) Srbi su, čini se, posle "oktobarske revolucije" iz 2000, koja je bila sasvim "plišana", pred mogućnošću i drugačijeg puta. Bez obzira na sve Srbija za Evropu više nije Orijent, a Srbi "svesni svog lošeg imidža", piše u toku NATO bombardovanja reporter "Dejli telegrafa" iz Beograda, "razapeti između svoje naklonosti Zapadu i straha od napada NATO-a kažu da ih međunarodna zajednica ne razume i neopravdano ocrnjuje". Slobodan G. Marković smatra da je "rad na promeni ovakvog stanja veliki zadatak koji stoji pred srpskom političkom i naučnom elitom". On sam će od 1. jula ove godine moći da svoj doprinos da i na mestu atašea za kulturu i štampu u ambasadi u Atini.
SLOBODAN RELJIĆ
|
