Kazna za neovlašćeno taksiranje iznosila je pet hiljada dinara, dok su registrovani taksisti za najmanje prekršaje, plaćali do 50 hiljada dinara

      Ako bi hteli da otplate sve dažbine, taksisti bi tri i po sata rada dnevno morali da poklone državi. Toliko je potrebno da bi zaradili za poreze i doprinose, a ako se tome doda da polovina prihoda ode na gorivo i amortizaciju, od osam sati dnevno, taksisti za sebe rade pola sata. Sa prosečnom zaradom od oko 70 dinara na sat, bilo bi to oko 35 dinara dnevne zarade. Taksisti se, izgleda s pravom, žale da nisu u stanju da plate dažbine, komentarišući da i ne plaćajući ih, jedva preživljavaju i da im radni dan traje i do 15 sati. Ipak, beogradske ulice pretrpane su taksi vozilima, a ponuda daleko nadmašuje potražnju.
       "Nekada se znalo i ko se vozi taksijem i ko vozi taksi, a sada se ne zna ni jedno ni drugo", kaže jedan beogradski taksista. "Ovaj posao radi samo ko mora, ako stvarno živi od toga. A 'divljacima' je primamljivo jer se radi sa kešom, a ako ne plaćaš porez i 'šišaš' mušterije, možeš da budeš dobar i 100 maraka dnevno."
       Socijalni mir proteklih godina kupovao se i tolerisanjem svakog oblika sive ekonomije. Svako ko je imao kola (makar i tatina) mogao je neometano da taksira i naplaćuje vožnju "odokativno", a ako bi bio uhvaćen, u najgorem slučaju, platio bi novčanu kaznu, ukoliko se već ne bi nagodio na licu mesta. Kazna za neovlašćeno taksiranje iznosila je pet hiljada dinara, dok su registrovani taksisti za najmanje prekršaje (recimo, ako nemaju cenovnik ili imaju nalepnicu na šoferšajbni, što je zabranjeno) plaćali do 50 hiljada dinara.
      
       Krug
       Istovremeno, inspekcija Gradskog sekretarijata za saobraćaj može odmah da kazni registrovane, ali neregistrovani nisu u njihovoj ingerenciji. Inspektori u takvim slučajevima samo evidentiraju prekršioca, pa šalju komunalnoj inspekciji, koja prijavu prosleđuje sudu. Dok se slučaj ne zaključi, prođe i po godinu dana, a uz mogućnost "neuručivanja poziva" , prođe i više. Ako se išta privede kraju, završava se kaznom od 1 500 do 2 000 dinara.
       Sitna korupcija, loša zakonska regulativa, sporo primenjivanje i tih loših regulativa, učinili su da Beograd po broju taksi prevoznika premaši čak i NJujork, koji sa 11 miliona stanovnika ima deset hiljada taksista. U Beogradu ih, registrovanih, ima oko osam hiljada, čemu treba dodati još oko četiri hiljade "divljih". U "divlje" spadaju oni bez dozvola, ali i oni čije dozvole bi se, u najmanju ruku, mogle nazvati sumnjivim. Dozvole su se, kako tvrde upućeni, mogle kupiti za 1000 maraka, a kome je to bilo mnogo, mogao je za 100 maraka da nabavi taksi tablu.
       Popularan način infiltriranja u ovu profesiju je izdavanje putnih naloga. Preduzeće zaposli vozača, koji zatim taksira, pravdajući svoj posao nalogom. U ovakvim slučajevima zakonski bi trebalo da odgovaraju i vozač i preduzeće, ali kako nemaju kome da odgovaraju, fiktivno zaposlenih vozača je sve više.
       Pošto je njihova profesija ostala prepuštena haosu, oni koji nisu hteli ili nisu mogli da je napuste, priklonili su se jedinom mogućem rešenju - odustali su od plaćanja dažbina. Trenutno ukupan dug iznosi oko 23 miliona maraka. Pojedinačno bi svaki (registrovani) taksista morao da izdvoji oko sto hiljada dinara, što, po svemu sudeći, neće moći da izbegnu, ali će zauzvrat tražiti da se ispune uslovi koji bi im omogućili normalan rad.
       "Postignut je dogovor sa vladom da se do 17. jula odrede uslovi reprograma. Otplata će se vršiti u skladu sa mogućnostima, najverovatnije na dve ili tri godine", kaže Aleksandar Bjelić, predsednik Skupštine Žutog taksija i predstavnik Štrajkačkog odbora taksi vozača Beograda. "Obustavljene su prinudne naplate i izdavanje dozvola. Do septembra neće biti izdata nijedna dozvola, one koje su do sada izdate, neće biti poništene, ali će Sobraćajni fakultet izraditi elborat za tender i verovatno će se do kraja godine uvesti neki red."
       Bjelić smatra da oko 20 odsto taksista neće ispuniti kriterijume, ali da je neophodno svesti broj na meru koja odgovara potrebama grada. Problem je i dosadašnje velikodušno izdavanje dozvola, koje je rezultiralo time da mnogi taksisti niti poznaju grad, niti imaju dovoljno vozačkog iskustva. Za dobijenje dozvole biće neophodna C kategorija, najmanje dve godine, zvanje KV vozača, ispit iz poznavanja grada i odgovarajuće vozilo.
       "Socijala se lečila preko taksija i zato je došlo do ovoga. Uslovi moraju da se pooštre i posle prelaznog perioda od tri godine da se primenjuju i na sama vozila. Za sve to nam je neophodno da i inspekcija i sudstvo funkcionišu, jer ukoliko se ne budu sankcionisali oni koji se ne drže pravila, nastaviće se po starom", smatra Bjelić.
      
       Prevare
       U nedavnim štrajkovima nisu učestvovala sva udruženja. Kako po broju taksija, Beograd se može pohvaliti i impozantnim brojem taksi udruženja i preduzeća - ima ih ravno 32. I bilo bi to možda i sasvim u redu da se nije pretvorilo u još jedan oblik lova u mutnom. Ako je vlasnik preduzeća zainteresovan isključivo za sopstvenu zaradu, što najčešće jeste, dovoljno će mu biti da pokupi članarinu od radnika. Neka ih ima 200, koji će plaćati tridesetak maraka mesečno, sasvim je dovoljno da se gazda ne uzbuđuje mnogo zbog bilo kakvih mahinacija oko taksimetra, naplata "po dogovoru", koje su naročito popularne na aerodromu i železničkoj stanici ili bilo kakvih drugih zloupotreba. Trgovina radio stanicama takođe je unosan posao. One se nabavljaju za 500, a članovima često prodaju za 1000 maraka.
       Najveću cenu haosa platili su ragularni taksisti, oni koji su hteli da se drže nekih pravila igre, a koji su najčešće u ovu profesiju ušli pre devedesetih, kada su pravila još postojala. U međuvremenu, prebacili su preko glave "divlju" konkurenciju i poreske udare i završili kao dužnici države. Od dogovora sa vladom, kako kažu, očekuju tek toliko da se zakonodavac pridražava zakona, "da radimo svi pod istim uslovima i da se zna koja je kazna za prevare, krupne i sitne".
      
       IVANA JANKOVIĆ