Moramo da budemo nemilosrdni i bićemo. Cilj je da u domaćem bankarskom sistemu ostanu samo one banke u koje građani slobodno mogu doneti novac, bez bojazni da će ga izgubiti. Tako će se vratiti poverenje u sistem i štednja u banke, kaže guverner NBJ Mlađan Dinkić

      Mesecima najavljivano lečenje srpskog bankarstva Narodna banka Jugoslavije počela je operacijom. Prvi put u socijalističkoj istoriji sedam banaka bukvalno "preko noći" je likvidirano, dok će najveći deo preostalih trčati novi krug. Usput će, sistemom eliminacije, još banaka ostajati bez dozvola za rad, ako im ne pođe za rukom da se u zadatim rokovima izvuku iz problema i postanu solventne. Zatvaranje banaka, dakle, tek počinje. Cilj ove, za naše uslove izuzetno radikalne akcije, jeste da se u domaće bankarstvo uvede red i da se bankama zovu samo one institucije koje ispunjavaju, po opšteprihvaćenim standardima, elementarne uslove za to.
       "Sadašnji bankarski sistem ne obavlja svoju osnovnu funkciju", sažeto je objasnio guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić. "Kod nas se ispušta iz vida da banke dele tuđ novac, pa su, dakle, obavezne da njime odgovorno rukovode. U slučaju jugoslovenskog bankarstva tuđ novac nesavesno je potrošen", dopunio je viceguverner zadužen za bankarski sektor u Narodnoj banci Jugoslavije Radovan Jelašić. Tako se i došlo do situacije da je ukupan negativan kapital banaka dostigao fantastičnih 5,9 milijardi maraka. To praktično znači da je u 20 banaka "pojeden" celokupni akcionarski kapital i više od toga - ušlo se u minus.
       Od ove sume, samo četiri velike državne banke (Beogradska banka, Beobanka, Investbanka i Jugobanka) akumulirale su najveći deo negativnog kapitala, ali one ipak neće biti likvidirane. Zašto - objašnjava guverner Dinkić: "Iako direktni troškovi likvidacije velikih banaka ne bi bili veliki, njihova likvidacija ne bi bila ekonomski i društveno opravdana, jer bi indirektni efekti mogli biti toliki da bi se ugrozila stabilnost celokupnog finansijskog i privrednog sistema." Radikalnija tumačenja govore da bi se likvidacijom najkrupnijih bankarskih "bolesnika" mogla dovesti u pitanje i celokupna reforma, ma šta se pod tim pojmom podrazumevalo.
      
       Prazni džepovi
       Zato su se kola, kako stoji stvar, slomila na pomenutih sedam banaka koje, prema zvaničnom obrazloženju čelnika centralne banke, "nemaju sistemski, širi društveni niti regionalni značaj", pa njihovo gašenje neće izazvati veće potrese. Guverner Dinkić u prošlu sredu je najavio, a već u petak objavio imena tih banaka. U međuvremenu su i one same dobile obaveštenje da su ugašene. To su Kontrol banka, Internacional investment banka, Srpska komercijalna banka Niš, Požarevačka banka, Stankom banka, BB Šabačka banka i Pešter banka. Posle tri kontrole koje su revizori Narodne banke sproveli uz pomoć inostranih revizorskih kuća, utvrđeno je da navedene banke od deset kriterijuma bankarskog poslovanja ispunjavaju svega dva ili tri. Jedino ona poslednja ne ispunjava "svega" dva kriterijuma.
       Kako je guverner (prema sopstvenom priznanju) i očekivao, akcionari ovih banaka oštro su reagovali. Iz Kontrol banke je, recimo, stiglo tumačenje da je guverner gašenjem ove banke sproveo klasičnu odmazdu nad likvidnom bankom, čiji je jedini greh što među dve hiljade komitenata ima i firmi bliskih prethodnom režimu. Razgnevili su se i akcionari Šabačke i Požarevačke banke - njihov pravni zastunik, beogradski advokat Sava Anđelković, za naš list kaže da će protiv guvernera Dinkića biti podneta krivična prijava, jer je bitno prekoračio svoja zakonska ovlašćenja. "Akcionarstvo u ovoj zemlji je ustavna kategorija i guverner nema prava da ga ukida. Guverner po zakonu nema diskreciono pravo da jedne banke gasi, a druge da ostavi u životu, na osnovu kriterijuma 'šireg interesa'. Drugo, ne može se metodom prekog suda, preko noći likvidirati banka, a da se njenim akcionarima ne samo ne ostavi rok da je saniraju, nego se čak i ne obaveste o razlozima za likvidaciju. I ranije su banke bile likvidirane, ali se uvek ostavljao rok od 60 dana da se to obavi sa što manje štete", kaže Anđelković.
       Prava akcionara, odnosno njihova vlasnička prava, teško su povređena i njihova imovina ovim je praktično konfiskovana, bez presude, smatra Anđelković. On tvrdi da je guverner Dinkić sasvim smišljeno i namerno izabrao tajming za likvidaciju banaka, u trenutku kad ne zasedaju ni Savezni sud, niti Ustavni sud Srbije i Jugoslavije, jer nisu postavljene sudije. Tako praktično žalbe banaka ovim institucijama nema ko ni da razmatra.
       Centralna banka nije dozvolila ni pokušaj likvidiranih banaka da se međusobno spajaju. Zašto, objašnjava viceguverner Jelašić: "Od strategije spajanja praznih džepova nema nijedne koristi - ima samo štete. To sam govorio još '99. godine, kad je formirana Beogradska bankarska grupa (koja je sad rasformirana, prim.aut.) što se pokazalo kao tačno."
       "Narodna banka neće bez debelih razloga napraviti nijedan rez. Očekujem otpore ne samo iz ovih likvidiranih banaka, već i iz onih koje su programom rekonstrukcije bankarskog sistema predviđene za sanaciju. Moramo da budemo, uslovno rečeno, nemilosrdni i bićemo. Cilj je da u bankarskom sistemu ostanu samo one banke u koje građani mogu doneti svoj novac, bez bojazni da će ga izgubiti. To je uslov da se štednja vrati u banke", kaže guverner Dinkić.
      
       Glup ko štediša
       Kad se bolje pogleda, ima tu i neke pravde - prvo je država, pa sa njom i banke, bila nemilosrdna prema građanima koji su jednostavno "prekvalifikovani" u legendarne stare štediše. Oni su to, sve čekajući da im se vrati uloženi novac, bukvalno i postali. Mnogi nisu ni dočekali da sa knjižica podignu zarobljeni novac, pa je proteklih godina u opticaju bilo cinično tumačenje da je osnovna strategija za rešenje problema stare štednje da štediše od čekanja poumiru. Novi režim izgleda ima novu strategiju - štednja građana kao najstabilniji izvor u svim zdravim sistemima mora da se vrati, a za to treba ispuniti dva uslova: prvi je vraćanje duga, a drugi uspostavljanje sigurnog bankarskog sistema. Vreme kockanja i "dafiment bankarstva" je, nadajmo se, prošlo.
       Ovo se, naravno, ne može postići preko noći, jer problem bankarstva i štednje kod nas izlazi iz domena ekonomije i ulazi u domen psihologije. Izreka "glup ko štediša" ima svoju duboku logiku - ko je štedeo devize, postao je stari štediša. Ko je štedeo dinare, pojela ih je inflacija. Ko se zaduživao preko svojih platežnih mogućnosti, postao je korisnik inflatorne dobiti i (u krupnijim slučajevima) pripadnik dužničkog lobija. To da su banke (pogotovu velike državne) davale kredite na osnovu političkih odluka, bez ekonomskih kriterijuma, radi očuvanja socijalnog mira i svesne da im novac nikad neće biti vraćen, sasvim je jasno. Da su se pojedini direktori banaka, sve radeći u opštem interesu, enormno obogatili, morao bi biti predmet analize makar finansijske, ako ne i "klasične" policije. Činjenica da su direktori preduzeća (radi očuvanja socijalnog mira i svojih fotelja) uzimali kredite ne pitajući za cenu, svesni da ih ionako ne mogu vratiti, dovela je do gubitka kapitala banaka. Sad je račun stigao na naplatu i neko mora da ga plati. Da apsurd bude potpun, najveći akcionari pojedinih banaka istovremeno su i njihovi najveći dužnici. Kad se realno pogleda, da bi se sve ovo razmrsilo, mora se biti nemilosrdan. Onaj ko preduzme taj korak, ne može očekivati da bude popularan, bar ne dok "operacija" traje.
       Pojedini bankari, pak, smatraju da je zadatak koji centralna banka postavlja pred domaće poslovne banke suviše ambiciozan. Od njih se, tvrdi jedan ovdašnji bankar, očekuje da se, posle decenije tavorenja, sada vezanih nogu trkaju sa stranim bankama koje su za to vreme samo vežbale "trčanje". On smatra da je konkurencija stranih bankaka (za sada su osim jedne već postojeće, još tri dobile ili će dobiti dozvole za rad) nelojalna i nepravedna. To se, smatra on, odnosi i na većinu od devet banaka koje su ocenjene kao dobre i svrstane u kategoriju A.
       Prihvatajući argument guvernera da bi moglo biti štetno u ovom trenutku objavljivati imena banaka koje se nalaze bilo u grupi dobrih, bilo u grupi problematičnih, jer je njihove deponente i komitente veoma lako uznemiriti, a teško umiriti, treba reći da se u grupi od devet dobrih banaka nalaze svega dve "stare" banke. Sve ostale su novije, uglavnom privatne. Neke od njih bile su ne samo čvrsto vezane za bivši režim, nego njemu dobrim delom duguju sadašnju uspešnost. Iz toga bi se moglo zaključiti da optužbe za politički revanšizam ili čak odmazdu, nemaju čvrstu podlogu.
       Kad izuzmemo grupu dobrih i grupu likvidiranih banaka, ostaju one između, koje nisu "ni tamo, ni ovamo". Šta će biti sa njima? Ukratko, centralna banka daće im još jednu šansu, pod uslovom da preskoče sledeći kriterijum, a to je takozvani kapitalni cenzus. Naime, sve preostale banke moraju do 15. jula da dostave Narodnoj banci dokaze da su zaključno sa 30. junom obezbedile novčani deo osnivačkog kapitala od pet miliona dolara. One koje to nemaju, mogu da se spoje sa nekom drugom bankom, ili će i one otići u likvidaciju.
      
       Beogradski klub
       Ako se ova barijera preskoči, opet će se formirati dve grupe - u prvoj su banke koje su u stanju da se same izvuku iz problema (to su u suštini dobre banke sa izvesnim teškoćama) i one će biti stavljene pod nadzor i kontrolu Odeljenja za problematične banke pri NBJ. Za drugu grupu, praktično teže slučajeve, napravljen je program: prvo će se njihovi bilansi osloboditi svih inostranih državno garantovanih obaveza (dugovi prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Svetskoj banci, EBRD) kao i 85 odsto dugova po osnovu stare štednje. Potom će se od poverilaca tih banaka "očekivati" da otpišu što veći procenat svojih potraživanja. To će biti praktično svojevrsni "beogradski klub" za otpis dugova, kako se polušaljivo izrazio guverner Dinkić. Na kraju će se njihova sporna i nenaplativa potraživanja zameniti za gotovinu i obveznice koje će na rok od 30 godina emitovati država.
       Ako se tokom sanacije pokaže da je trošak veći od koristi, sanacija se prekida i one odlaze u likvidaciju. Ceo proces bi do kraja sledeće godine trebalo da osposobi preostale banke za privatizaciju. Za to je, prema sadašnjoj računici, bilo potrebno oko 300 miliona dolara. "Početni kapital" od 100 miliona dolara obezbeđen je od podele zlata u procesu sukcesije, ako savezna vlada to odobri.
       Šta, na kraju, od svega ovoga imaju takozvani obični građani? Ukoliko ova složena operacija uspe, za dve godine mirno će moći da preduzmu sada nezamisliv korak - da uđu u neku domaću banku, zatraže i dobiju kredit pod sličnim uslovima kao u bilo kojoj "normalnoj" zemlji. Ili da svoju ušteđevinu donesu u banku, polože na knjižicu i odu mirno kući, sigurni da novac mogu dobiti nazad kad god požele, bez šanse da im neko umesto novca dodeli titulu "starog deviznog štediše".
      
       BILJANA STEPANOVIĆ