Od vremena Josipa Broza, pa preko vremena Slobodana Miloševića, kod nas postoji praksa komuniciranja i odlučivanja isključivo na liniji načelnik Generalštaba - predsednik Republike, uz zaobilaženje svih drugih institucija političkog sistema

      Smena komandanta Združenih snaga bezbednosti na jugu Srbije, general-potpukovnika Ninoslava Krstića još je više podigla tenzije u sferi naše nacionalne bezbednosti, odnosno među granama koje u ime društva raspolažu oružanom silom. Prethodnih dana, neuobičajeno za naše političke prilike, izbio je javni spor između generala Pavkovića i Dušana Mihajlovića oko kontrole policijskih snaga za vreme akcije na Kosovu i Metohiji 1998-99. godine.
       Dok je predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica doneo odluku o smeni Krstića, prema medijima na predlog generala Pavkovića, i na taj način preuzeo isključivu odgovornost, dotle je Vlada Srbije 15. juna održala sednicu sa koje se obratila načelniku Generalštaba VJ. U vidu zaključaka sa sednice, vlada je izjavila da "očekuje i preporučuje da načelnik Generalštaba VJ, u skladu sa nacionalnim i državnim interesima, promeni svoju odluku o smeni komandanta Združenih snaga bezbednosti". Dakle, sada i Vlada Srbije otvoreno izražava neslaganje sa predlogom načelnika Generalštaba, a samim tim neposredno i sa odlukom predsednika SRJ. Time se, nažalost, zbog situacije koju je svakako trebalo izbeći, podgreva tema o liderskim rivalitetima na našoj političkoj sceni. Osim toga, slučaj može biti i indikator jačanja tvrde linije u vojnom vrhu, kojoj se ne sviđaju generali-mirotvorci. Verovatnije je, ipak, da je general Krstić učešćem u rešavanju krize na jugu Srbije stekao nepodeljene simpatije i ugled, kako među Združenim snagama bezbednosti, tako i u Koordinacionom telu za jug Srbije. To je general Pavković protumačio kao opasnost za sopstveni položaj i predložio predsedniku SRJ da ga, u skladu sa taktičkim načelom isturene odbrane, preventivno eliminiše iz konkurencije. Da li mu je taktička procena bila dobra ili loša, pokazaće skoro vreme, a strategijska, svakako je pogrešna.
       Predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica, čovek od neospornog moralnog integriteta i velikog ugleda u srpskom narodu i u svetu, dozvolio je da, iz samo njemu znanih razloga, bude naveden da donese po sebe štetnu odluku kojom je iritirao znatan deo javnosti i Vladu Srbije. Saopštenje njegovog Kabineta da general Krstić nije smenjen i da ostaje na važnoj dužnosti neuspeo je pokušaj umanjivanja političke štete, koji zvuči cinično i pomalo orvelijanski. Ne može se nipošto prihvatiti pretpostavka da predsednik nije bio dobro informisan, jer on za ovakve odluke mora biti - dobro informisan.
       Od vremena Josipa Broza, pa preko vremena Slobodana Miloševića, kod nas postoji praksa komuniciranja i odlučivanja isključivo na liniji načelnik Generalštaba - predsednik Republike, uz zaobilaženje svih drugih institucija političkog sistema. Da li je ta pogubna inercija uzela maha i u našoj sadašnjoj političkoj stvarnosti, oličena u relaciji predsednik Republike - general Pavković? Ako jeste, potrebno je hitno reaktivirati političke mehanizme koji omogućuju učešće u odlučivanju i podelu odgovornosti između predsednika Republike, kao Ustavom ovlašćenog vrhovnog komandanta, i drugih demokratski izabranih organa vlasti - parlamenta, savezne vlade, Vrhovnog saveta odbrane, a u okviru ustavnih ovlašćenja i republičkih vlada.
      
       MR MILORAD TIMOTI}
       (Autor je pukovnik u penziji, a sada generalni sekretar Centra za civilno-vojne odnose nevladine organizacije iz Beograda)