Vlastodršci izjavljuju da su spremni da vrate dug Crkvi koja je onoliko zanemarivana u prošlom veku. Ostalo je nejasno šta to znači i dokle je država spremna da podilazi da bi iskupila "grehe prethodnih vlasti"

      Presela je "blažena nedelja" Gaši Kneževiću, ministru prosvete i sporta. Taman je seo da se odmori, kad mu je privukla pažnju konferencija za novinare, koju je organizovao (16.6.2001) Vojislav Milovanović, srpski ministar vera. On je izabrao nedelju da naciji, koja se taman razbaškarila, saopšti da će već od septembra đaci moći da uživaju u veronauci kao obaveznom predmetu za sve učenike, osim za one koji se izjasne za alternativni predmet - etiku. Ministarstvo prosvete niko nije konsultovao. U stvari, stavljeno mu je do znanja koliko je nevažno, da će se o ovom pitanju odlučivati mimo njega, da je to pitanje drugačije političke odluke.
       Stav Ministarstva prosvete odavno je poznat javnosti: ne treba žuriti, već postepeno pripremati planove, kadrove i udžbenike, kako bi se posle stručne rasprave veronauka uvela u nekoliko pilot-škola, u školskoj 2002/3 godini, da bi se kasnije ta mreža proširila. Ministarstva vera, i na saveznom i na republičkom nivou, tvrde da su sva sporna pitanja oko veronauke, razrešena. Kneževiću, međutim, to nije poznato: "Nije postignut nikakav konsenzus, niti se poveo razgovor o uvođenju veronauke u škole tokom ove godine. Preuranjena je i neodgovorna izjava ministra vera"...
       Ali Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim verskim zajednicama se žuri. Ministar Milovanović podseća da "verska nastava pripada korpusu neotuđivih ljudskih prava, garantovanih međunarodnim dokumentima, koji obavezuju SRJ". Još je naglasio da se model verske nastave, koji se predviđa, zasniva na opredeljenju Vlade Republike Srbije da "uspostavljanjem ravnopravnosti prekine pedesetogodišnju ideološku i pravnu diskriminaciju jednog dela građana i time - teror manjine nad većinom". Zanimljivo je da je model verske nastave u Srbiji predstavljen daleko od Beograda, u Berlinu. Crkveni velikodostojnici i pomenuti ministri vera očigledno, ponašaju se kao da im je baš sve dopušteno. Možda i zbog blagonaklonog stava novih vlastodržaca, koji izjavljuju da su spremni da vrate dug Crkvi koja je onoliko zanemarivana u prošlom veku.
       Ostalo je nejasno šta to znači i dokle je država spremna da podilazi da bi iskupila "grehe prethodnih vlasti". Do sada, živimo u sekularnoj državi. Hoćemo li da prihvatimo da menjamo Ustav i promenimo koncept našeg društva i države. Da li zato što komunisti nisu bili blagonakloni prema veronauci, treba da se vratimo u vreme pre 1945. godine? Uostalom, nije svaka sekularna država komunistička ili, možda, npr. Francuska nekom tako deluje. U Italiji, najjačem katoličkom uporištu, veronauka je fakultativni predmet. Obavezna je u Nemačkoj, ali je ne predaju sveštena lica. U multikonfesionalnoj Americi Ustav zabranjuje veronauku u državnim školama. Država ne želi da plaća ono što je u ingerenciji Crkve. Uglavnom svaka država je ovo pitanje rešila po svojoj meri. Komparativna istorija religije se podrazumeva. Mi još nismo raščistili da li ćemo kroz nastavu o veronauci stvarati nove vernike ili će se uvesti nauka o religiji koja bi trebalo da obrazuje učenike.
       Poslednjih meseci zagovornici veronauke nude javnosti čudna objašnjenja kada su ljudska prava u pitanju. U univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima nema ni reči o obavezi uvođenja veronauke u državne škole. Takođe, nije istina da su vernici u našoj zemlji diskriminisani. Po važećim ustavnim propisima veronauka je priznata kao ljudsko pravo. Ne postoji nijedna ustavna odredba koja na bilo koji način roditelje ili njihovu decu sprečava da se obrazuju u verskom duhu, a ponajmanje postoji ograničenje u pogledu ispovedanja vere. Samo je reč o konceptu laičke, odnosno sekularne države, u kojoj je Crkva odvojena od države. Pravo na versku nastavu ne ostvaruje se u državnim školama, već u okviru verskih zajednica.
       Nije sporna mogućnost da se ovakvo stanje stvari promeni. Ipak znači li to da SPC može tajno da pravi planove, programe i udžbenike bez saradnje sa jedinim zakonski nadležnim za pitanje nastave - Ministarstvom prosvete. Zar ne bi bilo demokratskije da se o uvođenju veronauke u škole odluči tek posle javne debate, u kojoj bi pored predstavnika većinske crkve i države učestvovali i predstavnici manjih verskih zajednica, stručnjaci, kao i ostali građani. Ispitivanje javnog mnjenja trebalo bi da se izvrši sa posebnim obzirom kada je o viševerskim sredinama reč. Šta će biti sa decom iz mešovitih brakova, da li će se deca vaspitavana kao ateisti osećati kao prognanici, samo su neka od mnogobrojnih pitanja koja se nameću. Opravdano se sumnja da školske vlasti nisu u mogućnosti da svim verskim zajednicama omoguće nastavu veronauke. "Time otpada argument zagovornika da uvođenje veronauke u škole spada u osnovno ljudsko pravo", upozorio je Jovica Trkulja, profesor na Pravnom fakultetu.
       I na kraju da li državni i crkveni vrhovi smatraju da u našem školstvu nema prečih problema od uvođenja veronauke? Sada kada su već svi priznali da nam je školstvo neefikasno i siromaštvom opustošeno, zar se ne čini da je neophodno uvesti nove predmete ukoliko želimo da uhvatimo korak sa svetom: informatiku, demokratsko i ekološko obrazovanje. Na Zapadu su reforme obrazovanja pretpostavile da dete od dvanaest godina ume da koristi Internet, a u našim školama nema ni kompjutera. Uostalom, niko još nije rekao koliko bi uvođenje veronauke koštalo naše društvo, ni ko će da plati, kada se zna da je budžet za tekuću godinu usvojen. Prosvetni radnici i dalje nisu zadovoljni visinom svojih plata niti će kako stvari sada stoje to uskoro biti.
       Možda bi makar u krajnjoj liniji, bilo najbolje da se usaglasimo sa vlastitim deklaracijama po kojima škola ne treba da bude ni ideološka, ni verska, ni antiteistička, ni politička, ni nacionalna.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ