("Cena indeksa", NIN br. 2633)

      Trenutno živim u Austriji i na doktorskim studijama sam na Montan univerzitetu, Leoben. Do ove školske godine za sve studente (kategorije redovan, samofinansirajući ili sufinansirajući student ne postoje) školarina nije postojala. Istovremeno, na svakom univerzitetu postoje studentski domovi (za studente koji su u lošijoj finansijskoj situaciji), menze, prostorije opremljene kompjuterima, štampačima, ploterima i svom drugom opremom koja je potrebna za izradu grafičkih i seminarskih radova, diplomskih ili doktorskih projekata, tako da bar o tome studenti ne moraju da brinu. Pored toga, dotirana zimovanja i letovanja (za svakog studenta koji to želi), sport, koncerti, pozorište, bioskopi, kursevi stranih jezika.
       Međutim, nova vlada je donela odluku da od sledeće školske godine (opet, svi studenti) plaćaju školarinu u iznosu od 1 500 DEM godišnje (samo za poređenje, to je približno jedna prosečna mesečna plata). Sve studentske organizacije su se odmah pobunile, organizovale proteste u celoj Austriji, nove izbore za studentske predstavnike. Konačno rešenje i dalje ne postoji; jedno od mogućih je da firme u kojima studenti imaju obaveznu letnju praksu, izdaju na početku školske godine čekove kojima bi se ti troškovi pokrili. Kako onda očekivati da studenti u Jugoslaviji, koji su očigledno u neuporedivo lošijem položaju, mirno prihvate izuzetno visoke školarine, za sada bez reforme usmerene ka kvalitetu ne samo studiranja, nego i života studenata?
       Ipak, ako već treba porediti jugoslovenske univerzitete i studiranje sa svetskim, onda treba uzeti i sve činjenice u obzir. I neka rešenja, zašto da ne.
      
       DRAGANA LABUDOVIĆ,
       Austrija