Generalni sekretar UN nalazi se pred produženjem svog mandata na još pet godina. Ovo je prilika da se setimo nečega što smo u ranijem sukobu sa svetom možda previđali: Kofi Anan nije pristalica oružanih "humanitarnih intervencija" mimo odluka. Saveta bezbednosti

      Savet bezbednosti UN, prema rečima predsedavajućeg, ambasadora Anvarala Čoudarija, već je postigao saglasnost da predloži Generalnoj skupštini da za generalnog sekretara svetske organizacije ponovo izabere Kofija Anana.
       Tako bi se početak Ananovog drugog petogodišnjeg mandata mogao vremenski gotovo podudariti sa navršenom četvrtom decenijom njegovog rada u Ujedinjenim nacijama.
       Posle završenih studija ekonomije 1962, on je svoje prvo zaposlenje našao u Ujedinjenim nacijama i u njima je proveo ceo svoj radni vek - od činovnika do visokog funkcionera, sve do generalnog sekretara. Ako iko zna kako Ujedinjene nacije "dišu", on je taj. Ako iko zna gde se one sada, posle poduže krize, nalaze i kakva bi mogla da bude njihova nova uloga u jednopolarnom svetu, on bi takođe trebalo da bude taj.
       I ovoga puta Anan je američki kandidat. Naravno, nije ni verovatno da generalni sekretar postane - a pogotovo duplira svoj mandat - neko koga ne podržavaju SAD. Ali, izgleda da on uživa širu podršku: iako je, posle dva uzastopna generalna sekretara iz Afrike, red na kandidata iz Azije, azijske zemlje, uključujući i Kinu, odaju mu priznanje za "uspeh u reformisanju UN i dostignuća u međunarodnoj diplomatiji". Slične ocene o njemu dolaze iz gotovo čitavog sveta u razvoju, kao i iz razvijenog sveta.
       Posebno se ističe da se on za poslednjih pet godina dokazao kao ključna ličnost u uspostavljanju skladnijih odnosa između UN i SAD, bez čega nema ni uspešne misije svetske organizacije. Težio je očuvanju autoriteta UN i pokrenuo pitanje redefinisanja njihovih ciljeva u uslovima globalizacije, a moći SAD se podređivao s merom u prihvatanju nužnosti i smislom za izbegavanje konfrontacije.
       Smatrao je da UN na ulasku u novi milenijum moraju da odrede sebi novo mesto i ulogu: da vide šta realno mogu da učine u iznalaženju novca, ljudskih potencijala i podrške razvijenog sveta u rešavanju dugačkog spiska globalnih političkih, ekonomskih i socijalnih problema. Pre svega pragmatičar, on se iskazao i kao političar sa vizijom.
       Iz dugačkog spiska aktuelnih problema UN u fokus je stavio mirovne operacije, takozvane humanitarne intervencije i, u tesnoj vezi s tim, izmenjeno poimanje državnog suvereniteta u svetu koji su zahvatile dalekosežne ekonomske i političke integracije. To su pitanja koja zadiru u suštinu našeg sukoba sa svetom u vreme Miloševićeve vladavine, ali i u suštinu sličnih sukoba nekih zemalja sa Ujedinjenim nacijama.
       Izmenila se priroda oružanih sukoba: danas je više takozvanih unutrašnjih, odnosno građanskih ratova, nego ratova između država.
       Mirovne snage se otuda suočavaju sa problemom kako da uspostave i očuvaju mir i ostanu neutralne, ako jedna od ratujućih strana i prema njima primenjuje silu. (Setimo se vezivanja zarobljenih vojnika Unprofora za vreme napada aviona NATO-a na položaje bosanskih Srba ili masakra nad pripadnicima mirovnih snaga u Ruandi i Sijera Leoneu.) Drugi je problem donošenje odluke o međunarodnoj oružanoj "humanitarnoj intervenciji". Treći problem je odnos između oružane intervencije i suvereniteta države u kojoj se interveniše.
       Već je ustaljena praksa da mirovne snage deluju "robustno" u nastupu i da koriste silu u samoodbrani i u izvršenju svog mandata. Međutim, odluka o korišćenju sile od strane mirovnih snaga, što bi podrazumevalo i "humanitarnu intervenciju", isključiva je nadležnost Saveta bezbednosti UN, smatra Kofi Anan. Svestan činjenice da je NATO napao Jugoslaviju mimo saglasnosti Saveta bezbednosti, on je taj događaj shvatio kao svršen čin, motivisan odbranom ljudskih prava, ali je ostao čvrst u uverenju da upotreba oružane sile mora biti legitimna. A legitimitet takvoj ili sličnoj intervenciji može da da samo Savet bezbednosti.
       Doživevši napad NATO-a na Jugoslaviju kao surovu kaznu i veliku nepravdu, veći deo naše javnosti bio je kritički raspoložen prema nemoćnim Ujedinjenim nacijama, pa i prema samom Kofiju Ananu, kome se u greh sada upisuje i način primene Rezolucije 1244 na Kosovu i Metohiji.
       Pošto ovde više govorimo o generalnom sekretaru UN, a manje o sebi, red je da damo i precizniju ocenu Ananovog držanja prema nama. On je "humanitarnu intervenciju" u Jugoslaviji okvalifikovao kao nelegitimnu, a zbivanja na Kosovu kao "tragediju kakva se ne sme ponoviti u 21. veku". Posle dolaska Kfora na Kosovo, među prvima je izjavio (27. juna 1999): "Moramo pomoći Srbiji, čak i ako Miloševićev režim opstane. Moramo objasniti da su Srbi na neki način žrtve svog rukovodstva i da ne bi trebalo da budu dvaput kažnjeni."
       U tumačenju odnosa između principa državne suverenosti i principa ljudskih prava blizak je Amerikancima: smatra da je globalizacija već donela izmenjeno viđenje državnog suvereniteta. Međunarodna zajednica ima, smatra on, pravo da legitimnom upotrebom sile štiti ljudska prava, kad god je to nužno, umesto da staje u zaštitu država koje krše ljudska prava. Pri tom je jedan od retkih diplomata od karijere koji veruje da "i diplomatija ponekad može da uspe" ako ljude i države vodi ka pomirenju i toleranciji.