(Od dopisnika Tanjuga)

      Protestantski sveštenik Boris Trajkovski, predsednik pravoslavne Makedonije, koji je tu funkciju dobio zahvaljujući glasovima Albanaca, možda neće uspeti da sačuva državu, posebno ako mu svetski moćnici ne pomognu, ali je proteklih dana pokazao da se na Balkanu ne mora samo oružjem braniti teritorija zemlje za čiju sudbinu je bar pred istorijom odgovoran.
       Za razliku od njega, poglavar nepriznate Makedonske pravoslavne crkve gospodin Stefan pozivom da se mačem brani otadžbina pokazao je da u Beogradu nije samo izučavao bogoslovske nauke, nego da je otud poneo i filozofiju anahronizma koju više ne priznaju u Evropi, posebno malim državama kao što je Makedonija.
       Arhiepiskopu Stefanu ne treba zameriti što veruje da se militantnim Albancima može suprotstaviti samo oružjem i na taj način sačuvati država koja još nije proslavila ni desetogodišnjicu postojanja.
       Trajkovski je pred svojim narodom i celim svetom polagao ispit iz državničke mudrosti na skopskom selu Aračinovo, koje su albanski teroristi, pripadnici paravojne formacije ONA, bez grama baruta osvojili i proglasili svojom slobodnom teritorijom.
      
       Vlast ostavljena na ulici
       Na prilaze selu dovučene su haubice, stigli su tenkovi, višecevni bacači i sve čime makedonska armija i policija raspolažu, a nebom su zujali moćni helikopteri.
       Makedonskom narodu, koji četiri meseca gleda kako albanski teroristi uzimaju deo po deo teritorije države, tvrdeći da se bore za promenu preambule Ustava, iako malo ko od njih zna šta tamo piše, bila je potrebna konačno jedna pobeda. Aračinovo se namestilo kako se samo može poželeti.
       Skoplje se treslo od silne pucnjave i detonacija, makedonska vojska i policija zauzele su već pola sela, kad je nenadano Trajkovski, u ulozi vrhovnig komandanta, naredio da se ofanziva obustavi.
       Prvi operativci Evropske unije i NATO-a Havijer Solana i DŽordž Robertson, koji su pre toga danima boraveći u Skoplju pokušavali da balkanskoj Makedoniji nakaleme politički dijalog kao spasonosno rešenje svih problema, konačno su odahnuli, ali je zato narod Trajkovskog proglasio izdajnikom, ne dajući mu ni gram nade da može osim pod tim imenom biti zabeležen u istoriji.
       Na redu je bila najdramatičnija noć, između ponedeljka i utorka, u kratkoj istoriji Makedonije. Narod je reagovao primereno balkanskom mentalitetu i spontano se okupio u centru Skoplja, ispred zgrade Vardarske banovine, gde je sada parlament i kabinet šefa države.
       Što je više hiljada, po prirodi miroljubivih Skopljanaca, stisnutim pesnicama pretilo i uzvikivalo romantične parole, manje-više, da sa njima nisu bili naoružani policajci.
       Kad su narod i policajci krenuli prema ulaznim vratima parlamenta, kordon čuvara javnog reda, imajući tog trenutka pred očima sliku Beograda od prošlogodišnjeg 5. oktobra, velikodušno im je napravio prolaz. Popustila su brzo železna vrata i narod se našao i zdanju za koje je svaka vlast tvrdila da pripada podanicima.
       Kako se i očekivalo, u parlamentu nisu našli nikog osim zbunjenih i uplašenih čistačica i nešto činovnika.
       Rukovodstvo zemlje i lideri najvećih političkih partija, koji su se malo pre toga nalazili u zgradi parlamenta, nestali su kao da su u zemlju propali, a u stvari, kako to već u sličnim situacijama biva, potražili su spas izlaskom na sporedna vrata.
       Vlast su ostavili (na) ulici.
       Svi koji nedovoljno poznaju Makedoniju i prilike u njoj mislili su da će neko uzeti vlast. Jedni su tipovali na lidera socijaldemokrata i bivšeg premijera Branka Crvenkovskog, drugima se po glavi vrzmao prvi predsednik samostalne Makedonije Kiro Gligorov, pominjan je i načelnik Generalštaba general Pande Petrovski, zatim više imena mlađe generacije afirmisanih političara.
       Mogao je od njih bilo ko da dođe i sa ulice podigne vlast, narod se tome ne bi protivio, još bi ga proglasio za spasioca.
       Nije se, međutim, niko pojavio i to je bila prva prava pobeda Trajkovskog, iako je narod i dalje, pokazujući da iskreno voli svoju državicu, tražio njegovu ostavku, ali i oružje da ide i oslobađa Aračinovo.
       Nešto kasnije, dok su se ispred parlamenta prolamali rafali, a iz zgrade kroz prozore izbacivane razne stvari, među kojima je bilo i kofera i kompjutera, narod je tražio predsednikove reči. Želeo je da čuje razloge zbog kojih je predsednik naredio obustavu rata za Aračinovo, iako, sasvim je sigurno, tada nijedan razlog ne bi uvažio.
       Kad se niko nije pojavio, niti je neko pokušao da istera narod iz zakonodavnog doma, a i zora se primicala, građani su otišli kućama, ali opasnost od građanskog rata u Makedoniji, odavno u najcrnjim prognozama najavljivanog, nije minula.
       Ona, istina, i dalje postoji, ali te noći međuetničkog sukoba nije bilo. Građani su bes iskalili na nekoliko skopskih lokala, ne birajući mnogo da li su vlasnici Albanci ili Makedonci.
      
       Potera za teroristima
       Na periferiji Skoplja te noći odvijala se i druga drama u kojoj su glavni akteri bili albanski teroristi, do tada suvereni vladari Aračinova, žitelji okolnih sela, Makedonci i Srbi, i pripadnici NATO-a, Kfora i OEBS-a.
       Prema sporazumu vlade i Solane koji je, sasvim je izvesno, imao podršku i komandnog kadra paraformacije ONA, ali i strpljivog predsednika Trajkovskog, teroristi iz Aračinova smešteni su u autobuse, njihovo naoružanje u četiri kamiona, čekajući znak da krenu na novo prebivalište, unapred dogovoreno, ali držano u strogoj tajnosti.
       Seljaci iz okolnih sela, etnički Makedonci i Srbi, čekali su u pripravnosti pored svakog puta kojim je konvoj autobusa, uz pratnju stranih vojnika, mogao da prođe. Znali su to glavni organizatori čudnog putovanja, oficiri alijanse, pa su operaciju izvlačenja konvoja pomerili za noćne sate.
       Činilo se da im je taktika omanula, jer je konvoj nailazio na barikade postavljene na svakom drumu kojim je pokušavao da se izvuče iz Aračinova i ode prema Kumanovu, gde je bilo određeno da se smeste teroristi, na teritoriju koja je pod kontrolom pripadnika ONA.
       Jurnjava je potrajala do zore i ličila je na dobro režirane akcione filmove, a završena je kako nisu očekivali uporni seljaci kojima su, u neko doba noći, priskočili u pomoć naoružani policajci, rezervisti.
       Kao da su u zemlju propali, terorista nigde nije bilo. Na putevima su ostali prazni autobusi.
       Dvonedeljni vladari Aračinova sada se odmaraju negde oko Kumanova, najzaslužniji za okupaciju sela našli su se, tvrdi se, na Kosmetu, a u selo ulaze bez pucnjave makedonski policajci i vojnici.
       Trajkovski se tek tada, kad u Aračinovu više nije bilo "boraca za menjanje Ustava", pojavio na državnoj televiziji i pokušao da objasni narodu zašto je odustao od vojničke pobede. Da li ga je narod shvatio kad mu je sa TV ekrana rekao da je mandat dobio zato da obezbedi mir, a ne da vodi ratove, ne zna se, kao uostalom ni to koliko će Aračinovo, koje je na mapi "velike Albanije", ostati deo Makedonije.
       Na Balkanu se malo šta unapred zna, a najmanje onda kad mu kapu kroje nevični, a ambiciozni krojači, i kad su neki narodi na ovim prostorima, kao u novijoj istoriji Albanci, opterećeni nedostatkom prostora, a i taj što ga koriste, nalazi se u različitim državama.
      
       Badinter stiže u pomoć
       Šef makedonske države, iako zna da je priča o Ustavu kao generatoru krize u zemlji samo vešt izgovor albanskih političara koji ne drže oružje u rukama, ali određuju sudbinu Makedonije, pozvao je u pomoć pravnog eksperta svetskog glasa, Francuza Robera Badintera.
       Svojevremeno je francuski stručnjak za ustavno pravo, kad je Makedonija bežala iz jugoslovenske federacije, tvrdio da ova država ima skoro savršen temeljni akt. U međuvremenu, iako su Albanci na tome insistirali, Makedonija nije menjala Ustav, ali se ne zna da li će i Badinter promeniti svoj sud izrečen pre 10 godina.
       Ako Ustav promeni, Makedoniji kao unitarnoj državi, ne piše se dobro, jer će Albanci, pored oružja u rukama, dosta deviza u džepovima i evidentne međunarodne podrške, imati još jedan adut kojim će opravdavati svoje nezadovoljstvo.
       Evropska unija već diskretno poručuje makedonskom rukovodstvu da menjanje Ustava ne treba shvatati tragično, niti njegov sadašnji sadržaj treba braniti po svaku cenu. Po tome je na istim talasnim dužinama sa albanskim političkim vođama koji su već izneli i koncept prema kojem bi trebalo menjati taj dokument.
       Na prvi pogled može se činiti da zaista može Makedonija opstati kao država i sa tako promenjenim Ustavom, ali boljim poznavaocima te materije ne može da promakne da je to uvod u federalizaciju države.
       Sledeći korak bio bi neizbežan - raspisivanje referenduma o osamostaljenju federalnog dela države koji pripadne Albancima. Makedoncima je to posebno jasno, jer su i svoju državu, prvu u istoriji, stekli na takav način.
       U tom slučaju militantni Albanci bi odložili oružje, a njihove političke vođe bi dalje odlučivale kojim putem ići. Taj deo posla Makedoniju već ne bi zanimao, jer je ne bi bilo.
       Zato je Trajkovski, član VMRO, pored toga što po svaku cenu hoće da za saveznike ima Evropu i Ameriku, oslonac potražio i u socijaldemokrati Branku Crvenkovskom, koji je kao premijer šest godina prisno sarađivao sa tadašnjim predsednikom Kirom Gligorovim.
       A Gligorov je svojevremeno sa odličnim uspehom, radeći u jugoslovenskoj federaciji ceo penzijski vek, završio Brozove škole.
       Pitanje je da li se takve diplome u svetu još priznaju.
      
       PERO SPARAVALO