NAZIV: Jezik uveliko
AUTOR: Živorad Nedeljković
IZDAVAČ: Narodna biblioteka "Radoslav Vesnić", Kraljevo, 2000.

      Bogdan A. Popović
      
       Na prvi pogled nedorečen, naslov četvrte Nedeljkovićeve zbirke Jezik uveliko nagoveštava "problematizovanje" jedne unekoliko ekskluzivne teme. U krajnjoj konsekvenci - poetičke. Reč je, u stvari, o fragmentu završnog stiha pesme svrstane među prvih nekoliko, stiha koji u celini glasi "A jezik uveliko gladni, gladni". Tretiran maltene kao biće (ume da bude "ljut" i "neprilagodljiv"), jezik svoje elementarne potrebe - čitamo to u prethodnim stihovima - zadovoljava imenovanjem, iskazivanjem celine. A govorni subjekt je, opet, nesklon celinama, njegova je nakana da im doda "nešto od potkožnog nesaglasja".
       Bezmalo da u ovoj zbirci i nema pesme koja ne sadrži (auto)poetički segment. Štaviše, čitaocu nije predočen unapred smišljen rezultat oblikotvornog procesa, on je u sam taj proces uključen. Pesnik ga obaveštava šta tokom uobličavanja pesme misli, šta i zašto čini. Mogu te informacije biti prividno manje važne: o tome da bi pesmi ponešto valjalo dopisati, ili tekst "drugačije organizovati", o trenutku kad pesmu treba "zaustaviti". Ali i vrlo rečite, kao na primer: "Vredelo bi... značenja ojačati govorom o međuzavisnosti"... Najvećma neposredno iskazani, poetički stavovi su, po sadržajnosti, isto tako različiti, pa i međusobno oprečni. Smislenost pesničkog delovanja Nedeljković zapravo poriče. Ili je, bar, svodi na razumnu meru. NJegov (i ne samo njegov) doživljaj stvarnosti je "sa opsenama sinhronizovan", pesma je suočena sa prazninom i svetom koji "u nju potanja". Osim forme i oblika, koji i nisu drugo do varka, malo šta može da promeni. "Svekolikoj dvojnosti života" dodaje pesnikovu dvojnost. Realnost "utrobe, precizno rasporene" obesmišljava pevanje.
       U Nedeljkovićevom vidnom polju su obeležja čovekovog bivstvovanja od iskona nepodložna promenama - raskol, zlodela i smrt su nadređeni skladu, dobroti, ljubavi. Podjednakom, ako ne i znatnijom merom njegove su pesme užljebljene u svoje, dramatikom i zbivanjem zgusnuto doba. (Ne zove ga pesnik uzalud "stostrukom stvarnošću"). One dele sudbinu vremena u kome "države krvare", a narodi izgone "druge narode iz jezika". U kome mediji prizivaju masovne zločine poput onih kada su "rase" bivale "pred gasnom komorom". Pesnikove aluzije, štaviše, ciljaju nedavna događanja u našem prostoru u kome "ideja o izabranom narodu/nadvladala je onu narodu - miljeniku/Istorije". Poetička saopštenja su, najzad, neretko ukrštena sa iskazima o unutrašnjoj stvarnosti lirskog subjekta. Sa svešću o ruševnosti tela i nepostojanosti vitalnih funkcija, ali i sa osećanjem ispunjenosti podstaknutim međuljudskom bliskošću ("mitskim znanjem o pripadanju"), ili ostvarenim zajedništvom sa prirodom.
       S početka nagoveštena ekskluzivnost Nedeljkovićeve teme - to u zaključku valja naglasiti - puki je privid. Iskustvo "sečiva" i "krvi" je, dakako, razlog sumnji u mogućnost obnavljanja epohe, u svrhovitost epohalnih i tzv. velikih tema, pogotovo. U jezik, međutim, ovaj pesnik nije izgubio veru. Aktivirajući njegove mogućnosti, poetičkoj problematici je uspeo da udahne složenost i punoću. Kadgod nalik raščlanjavanju pojava i doživljaja, traganju za zapretanim bilom koje ne prestaje da pulsira, njegove lirske meditacije su i te kako životne. Jezik je, za Nedeljkovića, pamćenje, ali i mnogo više od pamćenja: afirmacija ljudskosti i potvrda duhovnog prevladavanja.