Neslavan početak 48. filmskog festivala u Puli koji je ove godine prvi put manje hrvatski a više međunarodni

      Na samom početku Filmskog festivala u Puli, pedesetih godina, Josip Broz Tito je bio najverniji posetilac čuvenog istarskog amfiteatra. Bilo je čak i noći kada su se projekcije odvijale jedino zbog njega. U praznoj Areni sedeo je samo predsednik nekadašnje Jugoslavije. Ovogodišnje otvaranje Festivala pokazalo je da institucija predsednika države i dalje ima zapaženo mesto u domaćoj filmskoj produkciji. LJubitelji domaćeg filma "Polagana predaja" Brune Gamulina i slavnog "Dnevnika Bridžit DŽons" Šenon Megvajer zaključili su da njihov filmski ukus deli i prvi čovek Hrvatske, predsednik Stjepan Mesić. I ne samo on, nego i čitav diplomatski kor akreditovan u Zagrebu. Međutim, pre same svečanosti otvaranja Festivala i projekcije ovih filmova, predsednik Hrvatske nestao je iz pulske Arene, a njegovi diplomatski gosti iznenađeno su se pitali gde im je domaćin. Objašnjenje je stiglo dan kasnije i, po običaju, prekasno.
      
       Turpije i makazice - van!
       Upućivalo je na ljude koji nemaju profesionalne veze s kinematografijom, a uglavnom su zaposleni u policiji i telohraniteljskim službama. Pregled svih gostiju pulske Arene pre početka filmskog festivala bio je tako detaljan da su posetiocima na ulazu uz kišobrane oduzimane i flaše s osvežavajućim pićima, uključujući i one s dečjom hranom, a iz ženskih tašni vađene su turpijice i makazice za nokte. Procedura ulaska u amfiteatar koji može da primi osam hiljada posetilaca bila je duga i zamorna. Gledaoci su ulazili jedan po jedan, a razmak između svakog sledećeg morao je da bude najmanje metar i po.
       Predsednik Stjepan Mesić ubrzo je shvatio da će njegova prisutnost na filmskoj smotri oduzeti mogućnost mnogim drugim posetiocima koji cene filmsku umetnost da uživaju u ovogodišnjoj Puli. Vidno uzrujan zbog nepotrebne gužve i preteranog obezbeđenja, prvi čovek Hrvatske napustio je Arenu posle nekoliko prigodnih reči kojima je otvorio Festival. Zbrka oko "zaštitara" i policije koji su obezbeđivali sigurnost predsednika, njegove pratnje i gostiju, pretvorila se u prvorazredan politički skandal. S Mesićem se solidarisao bivši ministar u vladi premijera Ivice Račana, sadašnji istarski župan Ivan Jakovčić, dok je ministar kulture Antun Vujić zaključio da predsednikov iznenadni nestanak traži ozbiljno objašnjenje. LJudi iz Mesićevog obezbeđenja tvrdili su da nisu preduzimali nikakve posebne mere koje bi mogle da poremete uživanje publike u svečanom otvaranju pulskog festivala.
      
       "Posthadezeovska" distanca
       Posebna služba koja je obezbeđivala Festival tvrdi da je radila samo ono što su joj predsednikovi ljudi rekli da radi, a iz Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske ljutito su poručili da su samo poštovali Zakon o javnom okupljanju, pošto se u Puli te večeri očekivalo pet hiljada ljudi. Sve u svemu, popularnu Brižit DŽons koja se jednako neuspešno bori sa viškom kilograma i manjkom muškaraca u svom životu, te večeri gledalo je znatno manje ljudi od onih koji su to želeli, a isto vredi i za domaći film Brune Gamulina "Polagana predaja", rađen po romanu hrvatskog prozaika Gorana Tribusona.
       Festival u Puli traje do kraja juna, a mnogi smatraju da se radi o "biti ili ne biti" njegove dosadašnje koncepcije. Od ove godine Pula ponovo počinje da dobija svoje "europsko lice". Mada pomalo preterana, ova fraza ipak nije bez osnova. U odnosu na deset proteklih godina, ove godine u pulskoj Areni biće prikazano čak 17 filmova pod oznakom "međunarodni dio".
       Odmah treba reći da ovaj međunarodni deo obuhvata i projekat "Nova Evropa"; preciznije, sedam filmova iz zemalja postkomunističke filmske produkcije. Uz jugoslovenski film "Nataša" koji dolazi u međunarodnoj konkurenciji filmova, tu su i filmovi iz Bugarske, Mađarske, Češke, Makedonije, Slovenije i Jugoslavije. LJubitelji Pule videće i filmove iz Italije, Poljske, Islanda, Francuske, Holandije i Nemačke, a Festival će se završiti prikazivanjem prehvaljenog filma "Mulen ruž" sa atraktivnom Nikol Kidman. Poseban kuriozitet je mogućnost da se u Puli pojavi slavni Poljak, režiser Andžej Vajda i njegov omiljeni glumac Danijel Olbricki.
       Što se domaćih filmskih ostvarenja tiče, njih je i ove godine tačno šest. Uz već pomenuti Gamulinov film, sledi projekcija filma "'Ajmo, žuti" Dražena Žarkovića, "Kraljica noći" Branka Šmita, "Sami" Lukasa Nole, "Holding" Tomislava Radića i "Posljednja volja" Zorana Sudara. Program ovogodišnje Pule nadopunjavaju i retrospektive filmova poznatih domaćih režisera Vatroslava Mimice, glumaca Borisa Dvornika, pokojne Ene Begović i Fabijana Šovagovića. Ovakav program Hrvatsku košta milion i po maraka, a predviđene projekcije treba da pokažu da li će se ovaj novac vratiti ulagačima ili je Pula, kako misle mnogi ljubitelji filma i filmski kritičari, samo još jedna od institucija koju je vreme već odavno pregazilo.
       Tome u prilog govori i činjenica da se u Hrvatskoj, u isto vreme, održava još nekoliko filmskih festivala. Najpoznatiji je onaj u Motovunu, koji je pre dve godine pokrenuo domaći režiser Rajko Grlić dovodeći nekad vodeće filmske zvezde bivše Jugoslavije poput Radeta Šerbedžije, a tu su i festivali u Splitu i Dubrovniku. Za razliku od ranijih godina, kada su domaći filmovi uglavnom bili izrazito ratne tematike, sa prenaglašenom nacionalnom notom i crno-belim shvatanjem problema koji su u filmovima tretirani, ove godine očekuje se polagano odmicanje od "hadezeove" filmske ere. Bilo je to doba u kome su filmovi po "socrealističkom" maniru preslikavali glavne preokupacije velikog broja hrvatskih građana, u rasponu od ratnih trauma, do naglog uspona ratnih profitera, pljačkaša kuća i grobova, dilera droge i oružja, novih bogataša i polusveta svih vrsta. O značajnim filmskim ostvarenjima nije moglo da bude ni govora, a veliki amfiteatar u Puli zjapio je gotovo prazan. Tužnu sliku upotpunile su i groteskne namere organizatora tadašnjih festivala da Pulu pretvore isključivo u smotru nacionalne kinematografije. Iz konkurencije su maknuti svi filmovi koji su mogli da ugroze slavu tadašnjih dvorskih režisera koja se, recimo, pripisivala zagrebačkom reditelju Jakovu Sedlaru.
      
       Tako je radio Tonči
       U to vreme desio se i neslavan presedan. Tadašnji "poverenik za film" Antun Vrdoljak je 1996. godine odlučio da ukine vodeću nagradu, "Gran pri" Festivala koji je otada bio verovatno jedina manifestacija te vrste u kojoj se filmovi takmiče, ali pobednik ostaje bez nagrade. Šest godina ranije, u prvoj ratnoj godini, a ujedno i poslednjoj u kojoj je Pula bila festival jugoslovenskog filma, Antun Vrdoljak je na samom početku projekcije prvog filma došao sa odlukom iz Zagreba da se Festival otkazuje zbog ratnih operacija u zemlji. Prvi pulski festival održan posle izbornog poraza Hrvatske demokratske zajednice dr Franje Tuđmana održan je u avgustu prošle godine i doslovno je ispunio veliki rimski amfiteatar. Bila je to ujedno i poslednja filmska smotra u kojoj su učestvovali isključivo hrvatski filmovi i prvi nagoveštaj da domaća kinematografija počinje da se otvara prema svetu, mada se mnogi pribojavaju konkurencije, pogotovo kad je reč o najbližim susedima.
       Koncepcija ovogodišnjeg Festivala zato se smatra najboljim mogućim kompromisom između nacionalno orijentisanih reditelja i kritičara i najnovijih dostignuća evropske kinematografije.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ