Prvo predstavljanje Ivana Tasovca beogradskoj publici bilo je pre petnaestak godina na malom resitalu u sali Kolarčeve zadužbine. Tek se poneko seća šta je tadašnji učenik škole pri Moskovskom konzervatorijumu svirao, ali ostao je utisak da je to ličnost koja će, u godinama zrelosti, pokazati upravo ono što se i dogodilo. Mladi pijanista stasavao je korak po korak, uvek svež i nov u imaginaciji, a po nekim mišljenjima, neuobičajeno smeo.
      
       Kako je došlo do toga da usred jedne uspešne pijanističke karijere sve stavite na stranu i postanete direktor Beogradske filharmonije?
       - Ne bih sada ponavljao viceve o plavušama. Pogledajte boju moje kose. Ali, šalu na stranu, izazov je bio suviše veliki. Velika je čast biti na čelu jedne od pet institucija od nacionalnog značaja i najboljeg orkestra koji okuplja najbolje muzičare i soliste. Naravno, i obaveze su iste takve. A što se tiče moje pijanističke karijere, poznato je da su te dve različite obaveze u suštini kompatibilne. Nije to ništa što ljudi već ne rade. Nadam se da se nijedan od mojih poslova neće uzajamno ugrožavati. Naprotiv, nadam se da će jedan od njih biti odmor od drugog, naizmenično.
      
       Nećemo se vraćati na opšte mesto naše stvarnosti vezano za ono što ste zatekli kada ste došli u Beogradsku filharmoniju. Podsetiću da muzičari iz Filharmonije u svom, jednom od najvećih uzleta sa Zubinom Mehtom jesenas, uveliko nisu primali platu jer neko nije hteo da im potpiše isplatu. Nas, naravno, zanima šta vi smerate da učinite sa tom, kako rekoste, institucijom on nacionalnog značaja?
       - Svako ko je poput mene došao na neko mesto, zatekao je spomenik prethodnih režima, ali sam srećan da se ne vraćamo na tu priču i da vidimo šta može i mora da se uradi. Moramo da krenemo od prostora u kome radimo i u kome su muzičari spremali neke od koncerata koji su već postali muzički događaji sezone.
       Zgrada Filharmonije je u totalnom rasturu i to je ogromna šteta, ne samo zbog samih muzičara već i zbog toga što je naša sala jedna od najakustičnijih u gradu. Ona ima promenljiv broj mesta. Ako je orkestar na sceni, ima ih 250, ali ako je u pitanju resital, može ih biti i 500. To je potpuno neiskorišćen prostor i sa komercijalnog stanovišta. Ta sala može da bude u upotrebi ne 30 dana mesečno, već gotovo svakoga trenutka u tih 30 dana. Ovde, takođe, postoje fantastični uslovi za tonski studio. Ali, sredstva koja se izdvajaju za rad Filharmonije, nikako nisu dovoljna.
       Mi imamo dva izbora, da sedimo i kukamo zbog toga, ili da se okrenemo i vidimo šta sami možemo da učinimo kako bi ona bila veća. Što se orkestra tiče, ponavljam da je to jedan od najelitnijih sastava koji je, posle dve pune godine, konačno dobio šefa dirigenta. To je Uroš Lajović koga ste imali priliku da sretnete i pozdravite prilikom predstavljanja javnosti. Filharmonija poslednjih desetak godina nije imala raspisanu sezonu i sada će to ponovo biti naša praksa. Čim bude formiran Upravni odbor, biće formirana i koncertna agencija koja se neće samo baviti dovođenjem solista i dirigenata za naše koncerte već će biti na tržištu i znatno poboljšati ponudu. Od toga će, sasvim je sigurno, najviše koristi imati naša publika. Takođe, biće formiran i fond Filharmonije koji će prikupljati sredstva za ulaganje u ovu zgradu, a sa druge strane imaće i onaj humanitarni, neprofitabilni deo vezan za muzičare koji se nađu u nekoj teškoj situaciji. Ono što mi je bilo jako žao, jeste podatak da nije bilo moguće doći do spiska ljudi koji su ovde proveli čitav život. Neki od njih, posle odlaska u penziju, nikada nisu prešli prag ove kuće.
      
       Kako će se u budućnosti odvijati komunikacija Filharmonije sa ostalim institucijama?
       - Ovaj orkestar mora da ima svoju cenu na tržištu i to ostaje da se definiše, ali, nikako više ne može da se manipuliše entuzijazmom muzičara koji rade u najelitnijem orkestru u zemlji. To nije čak ni pitanje komercijalnog učinka, već je pitanje zdravog razuma. Ako se u budžetu bilo kakve manifestacije planiraju svi pojedinačni troškovi, od prevoza do cveća za učesnike, ko uopšte ima pravo da ne planira rad članova orkestra? To se odnosi i na televizijska snimanja. Televizije se izdržavaju iz različitih izvora, a orkestar samo od svog rada. Teško je izračunati cenu izvođenja jedne simfonije u odnosu na kilogram bureka, ali se ne sme dozvoliti da ovo što mi radimo ne košta čak ni toliko.
      
       Kakve su mogućnosti prodora Beogradske filharmonije na evropsko i svetsko tržište? Teško je zamisliti orkestar od ugleda bez gostovanja i odmeravanja sa drugim orkestrima.
       - Na svetskoj sceni se može biti prisutan na razne načine, preko kompakt diskova, preko namenskih snimanja. Ovde stoji jednaka odgovornost samog menadžmenta Filharmonije, ali dragocenu ulogu može da odigra i sama država preko međudržavnih ugovora koji su nekada dobro funkcionisali. Ja najviše volim one čisto komercijalne uslove kada vas menadžer pozove i za to ste plaćeni onoliko koliko vredite. Međutim, mi ovde govorimo i o nečemu što predstavlja kulturnu politiku jedne zemlje i kad je o tome reč, onda je Beogradska filharmonija najelitniji izvozni proizvod koji mi imamo.
       Ministarstvo kulture se ozbiljno bavi pozorištem i filmom. U redu, ali nismo stekli utisak da se tu nalazi i muzika. Uostalom, prilikom osvećenja zgrade Beogradske filharmonije kojoj su prisustvovali i predsednik Koštunica i član Vlade Srbije Nebojša Čović, iz Ministarstva nije primećen niko. Isto važi i za Gradski sekretarijat za kulturu.
       Filharmonija je, na sreću, registrovana kao institucija za muzičko-scenske delatnosti i zahvaljujući tome, ostaje na spisku institucija koje se finansiraju iz budžeta. Koliko je to, ostaje da se vidi i, kao što rekoh, šta ćemo mi uspeti da uradimo za sopstveno dobro.
      
       Zapamćena je i vaša izjava da, dok ste na čelu Filharmonije, nećete svirati sa ovim orkestrom. Da li ste, možda, promenili mišljenje?
       - Ne, nisam. I ranije, između mojih nastupa sa Filharmonijom je prolazilo po nekoliko godina. Ako sada četiri godine ne nastupim sa njima, to će biti najmanja pauza do sada.
      
       Jednom prilikom rekli ste da su narodnjaci bolje organizovani i da se ne treba pitati zašto je njima bilo tako dobro već zašto je nama tako rđavo. Sada se, odjedanput, neki zalažu da se ukine ovo ili ono, neka televizija, da se nešto zabrani. Šta sada mislite o tome?
       - Priča o ukidanju nečega za mene pripada prošlim vremenima. Zamislite, nešto vam smeta pa vi to ukinete! Postoji izvesna stvar kojoj, kada ne valja, sve smeta, to je srpska poslovica. Sve može da postoji na tržištu i samo je pitanje kako to treba oporezivati. Ja se samo pitam kako neko, pored svih izazova vremena, može da se bavi time šta radi neko drugi. Mene to interesuje isto koliko i delovanje kulturno-umetničkog društva iz Mojkovca. Važno mi je kakve ja mogu kvalitetne programe da ponudim i da pored muzičke publike na koncert dođe još 1 000 ljudi kojima se to dopadne i počnu da dolaze kao naša stalna publika. Pitanje oporezivanja, to jeste pitanje, i moglo bi da donese mnoge koristi.
      
       MILENA MILORADOVIĆ