Još jedna knjiga o Dobrici Ćosiću - "Lovljenje vetra" Slavoljuba Đukića - dokaz je neprekinutog zanimanja za njegovu literaturu i politički angažman

      U rani suton poslednjeg dana decembra četrdeset druge, istrzana kolona od stotinu partizana milela je Gavranovom kosom Jastrepca, daveći se u dubokom snegu i kovitlacima vejavice." Ovo je prva rečenica romana "Daleko je sunce" Dobrice Ćosića objavljenog tačno pre pedeset godina. Pisac, koji ove godine slavi osamdeseti rođendan, svoj prvenac je posvetio ratnim drugovima, borcima Rasinskog partizanskog odreda.
       Za šest godina - od dvadesetpetogodišnjeg agitpropovca u partizanskoj uniformi i engleskim cokulama - postao je pisac. Pisac koji se nikada neće odreći politike kojoj se predavao bezmalo sa većom strašću negoli literaturi.
       Ćosić je "izraziti predstavnik političke i kulturne istorije ovog naroda, u kojem gotovo nije bilo značajnijeg pisca koji nije ulazio u politiku i koji nije, na neki način platio svoju politiku", kaže Slavoljub Đukić, čija je knjiga "Lovljenje vetra - politička ispovest Dobrice Ćosića" upravo izašla iz štampe u izdanju "Free B92".
       Otkako je Dobrica Ćosić izašao na javnu scenu, bio je osporavan i kritikovan do neukusa, ali i hvaljen i slavljen do servilnosti. Iza Dobrice Ćosića je obimno literarno delo i kontroverzan politički angažman. Prešao je put od agitpropovca do nacionaliste - "oca nacije", od pristalice staljinske partije do zagovornika višestranačkog sistema.
       Iako se posle objavljivanja prvog romana "prekomandovao" u književnost, Dobrica je bio i ostao politički delatnik par exellance. Direktno ili indirektno - njegov politički uticaj bio je veliki, nekad presudan. Jednostavno, nije mogao da ne učestvuje. "Zato", kaže Ćosić, "što ne volim bezbednost i neodgovornost neučesnika, što volim opasnost, neizvesnost i odgovornost učesnika istorije koja se stvara."
       Nema Srbina koji nije pročitao bar jednu Dobričinu knjigu; nema Srbina koji ne zna ko je Dobrica Ćosić. On je za mnoge, čini se, bio u prvom redu političar, pre svega, institucija.
       O literarnom delu Dobrice Ćosića napisano je više knjiga. Nema značajnijeg jugoslovenskog književnog kritičara koji nije proučavao i pisao o njegovom delu.
       Od knjiga o Dobrici Ćosiću najveću pažnju šire javnosti pobudila je knjiga Slavoljuba Đukića "Čovek u svom vremenu - razgovori sa Dobricom Ćosićem", potom knjiga Svetozara Stojanovića "Autoritet bez vlasti", Dragoslava Rančića "Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti", Radovana Popovića "Vreme pisca - životopis Dobrice Ćosića" - koje uglavnom govore o Ćosićevom političkom angažmanu.
      
       Vojnik Partije
       To nije slučajno. Literatura je u zemlji Srbiji uvek bila u drugom planu, čak i kod pisaca. Politika je uvek bila ispred i iznad svega.
       Iako već afirmisani pisac, Dobrica je bio revnosni vojnik Partije. Veru u komunizam mu nije pomerila ni poseta Golom otoku. Tražio je temu za pisanje a naišao je na zločin. ("Čak i da su postojali uslovi za takvu knjigu ja nisam imao moralne i literarne snage za delo takvih sadržaja, takvih dramskih i tragičnih razmera."). Sve što je video, ispričao je Đilasu, Rankoviću i Kardelju koji će reći: "Pa dobro, Marko, kakve su to pizdarije tamo?" Rankovićev komentar bio je kratak: "Ja kažem Ćeći da stvari tamo nisu u redu, a ti znaš Ćeću!" Posle njegove posete uslovi na Golom otoku će biti, kako kažu, nešto blaži. Kada je Ćosić bio predsednik SKZ, došao je da ga pozdravi Niko Martinović, direktor Istorijskog muzeja na Cetinju. Na opšte zaprepašćenje svih poljubio je Dobrici ruku: "Ne ljubim ja ruku predsednika SKZ. Ja ljubim ruku čoveku koji je nama golootočkim mučenicima olakšao patnje. Hvala ti u njihovo ime." Bilo je i drugačijih komentara. Miodrag Bulatović će 1994. upitati: "Zašto tamo ići sam? Trebalo je da svi pisci posete Goli otok. To bi bio potez!"
       Ozbiljna sumnja i istinski početak gubljenja vere u komunizam javiće se kod Dobrice tek povodom Četvrtog plenuma i pada Aleksandra Rankovića, a obračun sa njim uslediće pred kraj šezdesetih godina.
       Petar Stambolić mu je otvoreno kazao: "Dobrice... ja sam učestvovao u likvidaciji Žujovića, Neškovića, Đilasa, Rankovića. Iskreno ti govorim, najteže mi pada tvoja likvidacija. Ali, šta mogu, to zahteva dijalektika klasne borbe."
       Zahtev dijalektike klasne borbe izvršen je na Četrnaestoj sednici CK SK Srbije 1968. godine. Za to je "kriv" i sam Ćosić jer nije pristao da reterira, da kaže "da nije bio dobro informisan". Ćosić je tada otvorio kosmetsko pitanje ("Ćosić je, zbilja, video problem. Pre i bolje nego mnogi drugi, među koje se i ja dobrovoljno ubrajam", Mirko Tepavac).
       Mnogo godina posle slovenački pisac Ciril Zlobec će mu reći: "Kada te je Ce-Ka imenovao za Srbina, ti si, Dobrice, zvanično u Jugoslaviji postao prvi Srbin." Ili kako je to saopštio Mirko Tepavac (inače jedan od učesnika u kritici Dobrice Ćosića na 14. sednici CK SKS, ali i čovek koji je na Predsedništvu CK SKS glasao, kako kaže, protiv Ćosićevog isključenja iz CK) Aleksandru Nenadoviću: "Tako se Dobrica, baš tada, i baš zahvaljujući tome, uspešno kandidovao za ulogu odanog i u partijskim vrhovima najpožrtvovanijeg branioca 'ugroženog srpskog naroda', koju nikada više nije prestao da igra. Taj oreol mu je darovala naša ideološka isključivost. Sigurno se 'osećao elitistički' kao nedemokratski osuđeni nacionalni mučenik... Dobrica je, zbilja, 'u trenucima slabosti', izrekao 'liberalističku' definiciju da je 'srpsko pitanje - demokratsko pitanje'. Ali to nikada nije bilo njegovo stvarno uverenje, niti se politički ponašao u skladu s tim."
      
       Galeb Josipa Broza
       Jedna od optužbi je i da je bio "dvorski pisac" Josipa Broza. Krunski dokaz za tu kvalifikaciju bilo je putovanje sa Titom početkom šezdesetih godina (72 dana) po zemljama Afrike ("Priznajem, nisam prikrivao da je me ovaj poziv obradovao"). Na put se išlo brodom "Galeb" (kako je samo razorno delovala pojava Kišove poeme "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu" inspirisana Ćosićevim boravkom na "Galebu"). Zaista, čak i u današnjim uslovima razvijenih hedonističkih ambicija naših političara i novobogataša, ovo Titovo putovanje izgledalo je faraonski. Kratka ilustracija: "Galeb" su pratila sve vreme tri razarača i jedan trgovački brod koji je po potrebi mogao da se pretvori u bolnicu. Sve vreme su Titu bila na raspolaganju dva aviona koja su se uvek nalazila u zemlji gde se dolazilo kao i šest automobila među kojima kabriolet "rols-rojs"... Na "Galebu" je bio i specijalni frižider u kojima su čuvani dobijeni buketi koje su Tito i Jovanka želeli da vide po povratku u svojoj rezidenciji. Šef protokola Zdenko Štambuk obavestio je Ćosića šta treba da ponese, pored ostalog, na put: "Moraš imati frak, žaket, smoking beli, smoking crni, deset pari odela, šezdeset košulja, nekoliko pari cipela, bele maramice..." Sve je, naravno, finansirano iz budžeta. Dobrica je jedino frak sašio o državnom trošku. Honorar od "Deoba" pokrio je troškove oko ostatka garderobe. Taj put je Dobrici, kako je rekao, teško pao. Vratio se kao kostur, morao je da ide na infuziju. Nije mogao da veruje da se komunisti tako ponašaju. Video je dvor i pravi imperijalni ceremonijal.
       "Posle Milovana Đilasa, o Ćosiću je izrečeno najviše optužbi i neistina. U tom pogledu nadmašio je i Aleksandra Rankovića. Posle razlaza sa Partijom, protiv njega se okrenula velika mašinerija sistema i stranke na vlasti. Skoro dvadeset godina je bio mrtva meta u koju se pucalo bez ikakvog rizika. U očima političara bio je istovremeno i đilasovac, i rankovićevac, i praksisovac i nacionalist", kaže za NIN Slavoljub Đukić.
       U "Lovljenju vetra" Dobrica se osvrće i na svoje kritičare: "Za bilo šta što uradim, kažem ili ne kažem, ili ne uradim i ne kažem - meni se sudi. Svaka budala, glupak i pokvarenjak meni je danas punovažni sudija. Zaista sam već zamoren na dužnosti optuženog... Najveći broj tih mojih oponenata, pristalice četničkog pokreta, bivših marksista, Titovih diplomatskih službenika, ideološke žandarmerije Centralnog i Gradskog komiteta nije pročitao moje knjige... a niko od tih pokvarenjaka nije mojim tekstovima dokazao svoju tvrdnju."
       Dobrica Ćosić je rođen u moravskom selu Velika Drenova i po izbijanju rata pristupiće komunističkom pokretu. Od škole ima samo srednju poljoprivrednu, ali je prava paradigma autodidakta. Gotovo kao i Krleža. Kao uzor svih komliterata - Gorki.
       Po sopstvenom kazivanju na njega je najveći uticaj ostavio deda po majci Aleksa ("Od njega sam više politički naučio nego u posleratnoj partijskoj školi 'Đura Đaković'"), koga je jedino zanimalo bavljenje politikom i koji je umeo da kaže kako će doživeti da njegov Dobrica postane poslanik. Deda Aleksa ga je vodio po kafanama, peo na stolove i obećavao svakom piće ako malog Dobricu uhvati da ne zna nekog tadašnjeg ministra inostranih dela. Malo njih je popilo na ovaj račun.
      
       Majstor plajvaz
       Otac Žika je želeo da Dobrica postane školovani poljoprivrednik. Kada se to nije desilo, otac je podsmešljivo zvao Dobricu "majstor plajvaz". Ni komunizam se ocu Žiki nije sviđao: "Slušaj, majstor plajvaz, na ovim vašim komunističkim kolima srčenica ide napred." (Srčenica je zadnji deo rabadžijskih kola a ruda prednji.)
       Ali, "majstor plajvaz" je sam odabrao svoj put. Put komunizma, politike i literature.
       Kada je postao glavni urednik "Mladog borca", počinje da piše tekstove ali i neke literarne priloge, pod pseudonimom Gedža. Naslovi i teme su bili u duhu vremena: "Došla je bratska Crvena armija", "Zasučimo rukave", "Nekoliko napomena o agitaciji"... Jedne večeri među mladim piscima, bio je tu i Mihiz, Ćosić je pročitao jedan svoj rad. Mihiz je "jednom omladinskom funkcioneru" odmah i bez okolišanja objasnio da to ne vredi ništa. Nastavio je da piše. Sud Elija Fincija o njegovom spisateljstvu je bio gromovit: "Druže, to što si ti napisao, obično je govno s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik."
       Kada je napisao "prvu ruku" o hronici Rasinskog partizanskog odreda, što će posle izaći pod naslovom "Daleko je sunce", Veljko Vlahović ga je podržao rekavši mu da ima dara i da treba da završi rukopis. NJegov šef Mitra Mitrović posle čitanja rukopisa nije bila takvog mišljenja: "Pa, Gedžo, ti si nepismen." Dušan Matić, slično: "To ne vredi ništa." Jedino je Oskar Davičo imao suprotno mišljenje: "To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac." Ubrzo odlazi sa Oskarom u Ribarsku i Aranđelovačku banju gde završava prvi svoj roman. Uspeh. Isidora Sekulić: "Od vas može svašta biti. Ako vaši drugovi nisu protiv, ja bih štampala rukopis koji ste napisali. Preporučiću ga izdavaču."
       Bio je brutalno iskren svedočeći kako je postao pisac, svedočeći o veličini svoga neznanja ali i upornosti da postane književnik. Sazrevanje malog provincijalnog aparatčika agitpropa u literatu sa obimnim delom bilo je mukotrpno.
       O tome je pričao Slavoljubu Đukiću: "Ja sam bio neuk, samouk čovek... Od Mihiza sam prvi put slušao o Crnjanskom... Prvi put sam od Miće Popovića čuo za Goju, Velaskeza, Van Goga... Prvi put kod Bore Grujića slušao sam Baha, Hendla, Betovena... Ceo taj period predstavlja moju duhovnu pripremu za budući književni rad."
       Sve se to dešavalo u Siminoj 9a gde je živela, radila i učila grupa mladih srpskih intelektualaca. Međutim, na formiranje pisca Dobrice Ćosića značajno će uticati i salon predratne dame Kriste Đorđević (tokom rata jedna od tajnih radio-stanica KPJ bila je kod nje, druga kod Pavla Savića, a treća kod Josipa Kopiniča) kod koje je, u Birčaninovoj 16, preko puta legendarne beogradske kafane "Mali Pariz", Dobrica stanovao. Prema kazivanju Miće Popovića, kaže za NIN Radovan Popović, Dobrica se tu upoznao sa Antonijem Isakovićem koji mu je, zgranut načinom razgovora u Kristinom salonu, kazao: "Pa ove bi trebalo odmah pohapsiti!"
      
       Skakavci i nagrade
       U tom vremenu koje su jeli skakavci, kako to reče s razlogom Pekić (koji je bio u zatvoru kada je Ćosić slavljen kao prvi laureat NIN-ove nagrade za roman godine), Dobrica Ćosić je iskazao jednu osobinu koja će ga krasiti do današnjeg dana. Naime, Borislav Mihajlović Mihiz je kao "politički provokator" udaljen sa radne akcije Brčko-Banovići što je tada moglo da predstavlja neoprostiv greh jer se tada i zbog manjih sagrešenja išlo u zatvor. Mihiz piše u "Autobiografiji o drugima": "Samo je pitao: 'Imaš bilo kakav tekst, kratak, koji se odnosi na prugu? Bilo šta?'" U sledećem broju "Mladog borca" objavljena je Mihizova pesma: "Bela se strela odapela / galopom juri trasa". Tokom dugog životnog veka Dobrica se zauzimao za mnoge progonjene intelektualce. Da pomenemo Janeza Janšu, Vojislava Šešelja, Dobrosava Paragu, Franju Tuđmana, muslimanske intelektualce i Aliju Izetbegovića, Vuka Draškovića pa do nekih koji su mu direktno, u skorašnjem vremenu naneli zlo a za koje je intervenisao da im se pomogne, bar poboljšaju uslovi u zatvoru.
       Sve do dolaska Slobodana Miloševića na vlast i Ćosićeve podrške šefu srpskih komunista ("Sve je počelo od toga što sam bio uveren da je on patriota. I to sebi ne mogu oprostiti") Dobrica Ćosić bio je gotovo moralno nedodirljiv i superioran. Bio je jedan od korifeja jugoslovenske disidentske scene.
       Tada je otpor komunističkom režimu dolazio od nacionalista i od pripadnika "Praksis" grupe (Tlapnja o socijalizmu sa ljudskim likom) i levičara šezdesetosmaša "Crvenog univerziteta" ("Što ga ne nazvaše žuti univerzitet", Aleksandar Ilić). Od Vardara pa do Triglava grmelo je: Pro domo sua. Osim Milovana Đilasa niko nije kritikovao Brozov režim sa stanovišta demokratskog višestranačkog društva. Izgleda da Titu nacionalisti nisu bili pravi protivnici, bar ne srpski, pa ih nije ni zatvarao, dok je Đilas devet godina, pod devet "dubrovačkih brava", proveo u Brozovim apsanama (Ćosić je sve vreme član CK SKS), isto onoliko koliko je proveo i na vlasti. Dok su jedni od svojih knjiga zarađivali basnoslovne honorare, Đilasove knjige se nisu smele ni čitati a kamoli štampati u SFRJ. Ćosić je među probranom publikom sa Jarom Ribnikar prisustvovao na Đilasovom zatvorenom suđenju. Mnogi će mu zameriti što nije branio reformatora i demokratu Đilasa ("Nisam imao uverenja ni hrabrosti da ga sledim") već prvog srpskog žandara Aleksandra Rankovića, kao ni to što je sa Kardeljom stvarao osnovni koncept Programa SKJ kad je Đilas već bio u zatvoru.
       Sa skoro istim intelektualnim poštenjem, kao što je govorio o svom postajanju piscem, ispričaće Slavoljubu Đukiću 1989. godine: "Malobrojne i nedosledne pristalice Milovana Đilasa, kojima u izvesnom smislu pripadam i ja, zaćutale su kada je on klasičnom staljinističkom presudom poslat na dugogodišnju robiju... Nisam se onako požrtvovano borio protiv svoje vlasti, kako sam se borio za nju... Nisam zaslužio ni dan logora ni robije. Cena moje opozicije, dakle, nije bila visoka." Slično će mu prebaciti i Dušan Kovačević rekavši da je Ćosić: "Sa dve ruke gurao srpski narod u komunizam, a nijednom rukom ga iz komunizma nije vadio."
       Godinu dana posle Osme sednice Dobrica je objasnio odnos "kruga kritičke inteligencije" prema pojavi Slobodana Miloševića: ocenili smo pozitivnim poraz Ivana Stambolića i njegove grupe, nadajući se da se time prekida politika inferiorne, ponižene, dezintegrisane Srbije. "Ja cenim," reći će Dobrica Slavoljubu Đukiću, "Miloševićevu upornu borbu za nacionalna prava srpskog naroda... Mislim da je on omogućio intelektualne slobode koje do sada nismo imali... Dakle, podržavam celokupan njegov državni program, iako ga u demokratskom smislu smatram nedovoljnim... Ne bih želeo da budem savremenik samo obnovljene srpske države, ma kakva ta država bila; želeo bih da budem savremenik obnovljenog srpskog demokratskog društva..."
       Međutim, Dobričine ograde se nisu čule od jerihonskih odzvanjanja rečenica kojima podržava Miloševića. Možda neki i nisu hteli da ih čuju. Gromopucatelno su zvučale reči: "Milošević je, sigurno, prvi srpski političar, posle rata, koji je odlučno postavio srpsko nacionalno pitanje." Od tih reči do narodnih pesama: "Slobodane samo reci letećemo kao meci" ili "Samo napred Slobodane ako treba do Tirane" - bio je mali korak. Da li je pisac ovakvog formata morao da bude svestan, već tada, da su mu rezerve prema Miloševiću slabije od pohvala. Nije bio jedini.
       Ali, Dobrici se to nije oprostilo čak i kada je postao "otporaš".
       Godine 1988. Đukić je zabeležio i ove Dobričine reči: "Slobodu svog pisaćeg stola ne bih zamenio ni za kakvu moć, pogotovu ne za moć kakvu daje vlast... U opoziciji sam skoro dvadeset godina... Bio sam... sve vreme u aktivnoj opoziciji, tu sam ostao i tu ću biti do kraja života."
       Tri godine kasnije prihvatio je Miloševićev predlog da postane prvi predsednik Jugoslavije.
       Dobricu će sa Miloševićem upoznati Klara Mandić 1989. Samo retki intelektualci neće biti začuđeni kada budu videli Dobricu kao gosta 1990. godine na Osnivačkom kongresu SPS-a. U jednoj pauzi mu prilazi Radmila Anđelković: "Drug Slobodan bi želeo da vas pozdravi i moli vas da dođete." Niko više nije sumnjao da je Dobrica na strani Miloševića. Bio je tada orijentir koji su mnogi sledili, koji je mnogima bio opravdanje. Kad može Dobrica... Pa valjda Dobrica zna šta radi? Reći će Đukiću direktno: "U ovakvoj konstelaciji, ja glasam za Miloševića."
       Dobrica će svom tadašnjem velikom prijatelju Miloradu Vučeliću, novinaru "Politike", 1991. godine reći: "Smatram da posle Nikole Pašića, u Prvom svetskom ratu, nijedan političar nije imao teže uslove i veće breme od Slobodana Miloševića. On se hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i uništavanja, a tom se cilju suprotstavljaju mnogi i moćniji neprijatelji i teško premostive prepreke." Odjekivalo je Srbijom da Dobrica doživljava Miloševića kao novog Pašića.
      
       Taksijem na inauguraciju
       U ponedeljak 15. juna 1992. Dobrica je zakazao taksi za 15 časova i 30 minuta kako bi ga odvezao u Skupštinu da prisustvuje svojoj inauguraciji za predsednika Jugoslavije. Kao predsednika SRJ kući ga je dovezao rečeni Milorad Vučelić, koji je već avanzovao u direktora Televizije. Biće to početak službene saradnje dva prijatelja ali, kako će se ubrzo videti, i početak kraja tog prijateljstva. Dobrica piše u dnevniku 1991. "Vučelić mi javlja da će večeras ili sutra piti kafu na Stradunu, u Dubrovniku koji su opkolili Crnogorci i Užički korpus... Milorad klikće." ("Sa Lovćena vila kliče, bićeš srpski Dubrovniče", crnogorska narodna). Dobrica će reći Đukiću da je to bila "najvulgarnija izdaja", "ja ga žalim".
       Ostatak krnjeg Predsedništva SFRJ Branko i Jugoslav Kostić, Borisav Jović i Sejdo Bajramović predali su dužnost Dobrici Ćosiću. Uselio se u veliki Titov kabinet u kome nije dugo ostao, prešao je u manju prostoriju gde je ranije stolovao Aleksandar Ranković. Neobični Milan Panić postaje predsednik vlade.
       U vremenu vladanja sa Miloševićem Ćosiću se, pored ostalog, stavlja na dušu i što nije odbranio saveznu policiju kada ju je srpski vasilevs pučistički osvojio. NJegov odgovor je bio da je Milošević tada imao jak oslonac u narodu i da se precenjivala tadašnja moguća podrška opozicionih partija, Crnogoraca i Armije. Možda je najbolja potvrda tome razgovor Ćosića sa Generalštabom: "Milošević mora da ode! Gospodo generali, slušam vas, očekujem vaše mišljenje!" Generali su ćutali.
      
       "Ja sam jači"
       Bilo je pitanje dana kada će Ćosić biti smenjen. U jednoj replici iznervirani Milošević je kazao Ćosiću: "Vi imate Armiju, a ja policiju. Ja sam jači!" (Ko li je danas jači?).
       Trideset prvog maja 1993. Ćosić više nije bio predsednik.
       Politički učinak njegovog predsednikovanja sažeo je Slavoljub Đukić: "Dok je u narodu sačuvao poštovanje, njegovi protivnici smatraju da je on 'zasluženo kažnjen za svoju kolaboraciju sa Miloševićem'."
       Uoči petog oktobra imao je kontakte i sa vlašću i sa opozicijom. Uveče istog dana izjavio je za Glas Amerike: "U Srbiji se dogodila demokratska revolucija, bez prolivanja krvi zahvaljujući patriotskoj svesti vojske i policije." O svom doprinosu tome ne želi još da govori.
       Posle čitanja Đukićeve knjige ("Knjiga se čita da bi se zapamtila", Borhes) o Dobrici će se možda drugačije razmišljati i možda se neće osuđivati u meri koja danas preovladava. Međutim, kako se svojevremeno postavljalo pitanje da li je Marks kriv za Staljina i gulage, nije nelogično postaviti i pitanje koliko su Ćosić i srpska nacionalistička inteligencija krivi za Miloševića. Nema sumnje da bi Milošević sa svojom nacionalističkom platformom i populizmom koji će ga pratiti, teže uspeo da mu većina srpske nacionalističke intelektualne elite godinama pre toga nije trasirala put. Naravno, i da ga nije podržala.
       Govoreći o nemogućnosti da opozicija sruši Miloševića Ćosić će izreći fundamentalnu rečenicu: "Koreni su dublji, a krivice se ne može amnestirati ni srpski narod sa svojom opozicijom i podrškom koju je pružao socijalistima i radikalima."
       "Nema Ježova bez Staljina kao ni Staljina bez Rusa", kako reče jedan moj prijatelj.
      
       LUKA MIČETA